Benito Musolini, sa tipično pompeznim imenom Benito Amilcare Andrea Mussolini (u slobodnom prevodu blagosloveni, prijatelj boga, hrabar ratnik Musolini) imao je mnogo poklonika, pristalica i vernih sledbenika. Imao je i mnogo neprijatelja, a u redu za njegovu glavu našli su se mnogi. Čovek s takvim političkim obrtima, surovošću, programom i postupcima koji su mnogo ljudi odveli u smrt, imao je od koga i zbog čega da se čuva: prijatelji i saborci koje je izdao, politički protivnici, istinske italijanske patriote, ratni neprijatelji, pa čak i mafija!
U razračunavanju s mafijom glavnu ulogu odigrao je njegov opunomoćenik, prefekt Sicilije, Čezare Mori kog je poslao 1925. godine na ostrvo s velikim ovlašćenjima. Za kratko vreme najveći broj mafijaša završio je u zatvorima, poneki i pred streljačkim strojem, a porodice su često bile taoci njihovih eventualnih zlodela. Prilikom iskrcavanja saveznika na Siciliju tvrdi se da su mafijaši to vratili Musoliniju aktivno sarađujući s Amerikancima, što je posebna priča s mnogo neproverenih detalja.
Pre nego se posvetimo atentatima na Dučea, pogledajmo odakle mu nadimak. On je iz rimske istorije prisvojio imenicu dux (vođa, komandant, vojvoda) i od nje napravio savermenu izvedenicu Duče. Na taj način hteo je da se poveže s tradicijama antičkog Rima i u javnosti predstavi kao prirodni naslednik velikih imperatora. Shodno svojim megalomanskim ambicijama i taštini on je odredio da njegova službena titula bude Sua Eccellenza Benito Mussolini, Capo del Governo, Duce del Fascismo e Fondatore dell’Impero (Njegova ekselencija, Benito Musolini, šef vlade, vođa fašizma i osnivač imperije). Titulu osnivača imperije dodelio je sam sebi 1935. godine posle skandalozno trapavog osvajanja Etiopije. Međutim, ni to mu nije bilo dosta. Titulu šefa vlade (Capo del Governo) proširio je u Capo del Governo Primo Ministro Segretario di Stato. Što je najgore (za njegove saradnike), uvek su tako morali da ga oslovljavaju, pa bi to potrajalo.
Atentati
Moć fašističke propagande bila je na tako visokom nivou da u Italiji nije postojala nikakva ozbiljna opozicija režimu. Socijalista Tito Zanibone živeo je u Bostonu od 1906. do 1908. godine kada je rešio da se priključi italijanskoj vojsci. Služio je u Osmom alpskom puku gde je stekao izvanredno vojničko obrazovanje i čin potporučnika u rezervi. Tokom Prvog sv. rata nalazio se u istom puku sa sedištem u Udinama; unapređen je u čin majora i ovenčan brojnim priznanjima, da bi na kraju rata dospeo i do čina rezervnog potpukovnika. Posle rata više puta je pokušao da pomiri socijaliste i fašiste. Međutim, surovo, gangstersko ubistvo Đakoma Mateotija sa skrnavljenjem leša 10. juna 1924. godine ukazalo mu je na to u kom pravcu ide Musolinijeva vlast. Tog momenta on se preobratio u antifašistu.
Isplanirao je da ubije Musolinija četvrtog novembra 1925. godine snajperskom puškom. Prilika je bila idealna – parada u Rimu povodom okončanja Prvog sv. rata. Nije ni stigao da iskoristi svoje iskustvo jer su ga u sobi hotela ”Dragoni”, iz koje se spremao da puca, uhapsili policajci. Da li je prevideo rutinske radnje policije u proveri zgrada ili ga je neko prijavio nije razjašnjeno. Uglavnom, on je osuđen 1927. godine na kaznu koju je morao da izdrži u logoru na ostrvu Ponca u Tirenskom moru, između Napulja i Rima. Oslobođen je 1943. godine posle pada Musolinija. Pošto je bilo poznato da je Zanibone bio mason, to je bila prilika da se smesta pozatvaraju sve masonske lože.
Na Musolinija koji je bio poznat kao nezasiti ljubavnik pucala je sedmog aprila 1926. godine jedna žena. Bila je to irska pacifistkinja Violeta Gibson (Violet Albina Gibson). Ona je pucala u Musolinija dok je šetao okružen obožavaocima posle održanog govora. Revolver je bio Lebel Sent Etjen 1892. Puka sreća spasila je Musolinija jer je metak samo okrznuo nos, a revolver se zaglavio. Taj amaterski pokušaj je mogao dovesti do linča od kog su je spasili policajci iz pratnje. Musolini je ranu smatrao ”sitnicom”, rekavši da ne bi voleo da pogine od stare, ružne i odvratne žene. Međutim, odlično je iskoristio atentat da poveća svoju popularnost. U policiji je Violeta, koja je nekoliko godina pre toga pokušala samoubistvo, izjavila da je pucala da bi ”proslavila Boga”. Porodica nesrećne žene uputila je pismo izvinjenja vladi Italije, a posle kratkog zadržavanja u italijanskom zatvoru ona je prebačena u Englesku. Tamo je u bolnici Sv. Endrjua (St. Andrew’s Hospital) ostala do smrti, 1956. godine.
Još jedan anarhista, mladi Đino Lučeti (Gino Lucetti) je 11. septembra 1926. godine stigao u Italiju iz Francuske gde se kretao u antifašističkim krugovima. Bacio je bombu na Musolinijev automobil koji se vraćao sa svoje vikendice. Bomba je udarila u okvir automobilskog stakla, pala na put i eksplodirala kada je automobil već bio na bezbednom rastojanju. Krhotinama bombe ranjeno je nekoliko slučajnih prolaznika. Lučeti je uhapšen i osuđen na trideset godina zatvora. Pobegao je iz zatvora u Napulju kada je grad oslobođen. Nešto kasnije, 17. septembra poginuo je na ostrvu Iskija tokom nemačkog bombardovanja.
Atentati su se ređali, pa je 31. oktobra 1926. godine u Bolonji jedan dečak anarhista, petnaestogodišnji Anteo Zamboni, pucao revolverom na automobil kojim se kretao Duče. Gnev njegovih pristalica bio je takav da su na licu mesta linčovali nesrećnika.
Još jedan atentat isplanirao je takođe anarhista. Američki državljanin Majkl Šir (Mchele Schirry, Mikele Širu) se 1931. godine vratio iz SAD s ciljem da ubije Musolinija. Nije uspeo da realizuje svoju zaveru, ali je to ostao važan momenat u antifašističkom pokretu. Policija ga je uhapsila trećeg feruara 1931. godine u jednom rimskom hotelu. Tom prilikom pružio je otpor, ranio tri policajca, a zatim pokušao da se ubije. Ni to mu nije pošlo za rukom. Bio je osuđen na smrt streljanjem s leđa. Rano ujutru 29. maja iste godine kazna je izvršena u jednom rimskom zatvoru. Smatra se da je on bio žrtva diplomatskih igra jer nije mogao biti osuđen na smrtnu kaznu. Međutim, u SAD su nekoliko godina ranije dvojica anarhista italijanskog porekla pogubljena pa je moguće da je bilo reči o državnom revanšizmu.
Jednu ličnost ređe spominju. To je italijanski general Luđi Atilio Kapelo (Luigi Attilio Capello). On se, kao i mnogi drugi veterani, počeo da udaljava od fašizma usled gušenja građanskih i političkih sloboda, ali i pritiska na masone. Početkom 1924. godine s pomenutim Zanibonijem formira antifašistiku organizaciju Mir i sloboda i učestvuje u zaveri protiv Musolinija. Posle dojave, četvrtog novembra 1925. godine uhapšen je, a u aprilu 1927. godine osuđen na kaznu zatvora od trideset godina i nečasni otpust iz vojske. Pušten je 1936. godine. Umro je u svom stanu u Rimu 25. aprila 1941. godine. Posle rata, 1947. godine vraćeni su mu zvanja i počasti.
Svi ovi atentati samo su ojačavali položaj Musolinija! Ipak, ono što nije uspelo atentatorima, uspelo je oslobodilačkom pokretu. Musolinija i Klaru Petači, njegovu ljubavnicu, zarobili su italijanski partizani 27. aprila 1945. godine u blizini mesta Dongo, na obali jezera Komo. Musolini i Klara su pokušali da pobegnu u Švajcarsku. Od njih ju je po naređenju Komiteta za oslobođenje Severne Italije preuzela mala grupa koju je predvodio potpukovnik Valerio (ratno ime Valtera Audisija).
U blizini seoceta Mezergra u Lombardiji 28. aprila u 16.10 sati on ih je lično streljao. Kazna je izvršena u žurbi jer je situacija na terenu bila potpuno nejasna. Njihova tela, zajedno s još šestoricom fašističkih rukovodilaca, prevezena su u Milano gde su završili kao retko ko u istoriji. Bili su kao životinje obešeni za noge na jednoj benzinskoj pumpi. Kada su isekli užad, tela su popadala u odvod za kišnu kanalizaciju i tamo ležala izvesno vreme. Lice Musolinija bilo je neprepoznatljivo od kamenovnja. Još jedan tiranin je svojim životom platio ludačke ideje i ambicije s kojima je u smrt povukao mnoge.
