„Orešnik“ za Evropu, „Sarmat“ za Ameriku: ruske rakete koje menjaju računicu NATO-a

Rat u Ukrajini već više od četiri godine pokazuje jednu stvar koju u NATO-u ne mogu da zaobiđu nikakvim saopštenjima, konferencijama i političkim frazama: jedini pravi razlog zbog kojeg se savez još nije direktno uključio u rat protiv Rusije jeste njihov nuklearni arsenal i sistemi kojima se to oružje može isporučiti. Sve ostalo, sankcije, naoružavanje Kijeva, obuka, obaveštajna podrška, plaćenici, instruktori i politički pritisak, kreće se do granice iza koje počinje rizik direktnog nuklearnog sudara.

Upravo u tom okviru treba čitati najnovije poruke ruskih analitičara o raketama „Sarmat“ i „Orešnik“. Jedna je namenjena globalnom odvraćanju Sjedinjenih Država, druga regionalnom pritisku na Evropu. Zajedno pokazuju kako Moskva pokušava da razdvoji američki i evropski nivo rata, šaljući poruku da za svaku vrstu eskalacije ima posebno sredstvo.

Nedavno je objavljeno da je novi ruski strateški raketni sistem RS-28 „Sarmat“ uspešno testiran. Komandant Strateških raketnih snaga Sergej Karakajev izvestio je Putina da je lansiranje obavljeno uspešno i da raspoređivanje ovih sistema treba značajno da poveća borbene mogućnosti kopnene komponente ruskih strateških nuklearnih snaga. Poruka je jasna: „Sarmat“ nije pravljen za taktičke demonstracije, već za garantovano uništavanje ključnih ciljeva i strateško odvraćanje na globalnom nivou.

Prema podacima iz otvorenih izvora, RS-28 „Sarmat“ ima lansirnu masu veću od 208 tona, dužinu preko 36 metara, prečnik oko tri metra i masu korisnog tereta veću od 10 tona. Standardni domet navodi se do približno 18.000 kilometara, dok se za suborbitalnu, odnosno orbitalnu putanju pominje i više od 35.000 kilometara. Upravo taj podatak daje ovoj raketi posebnu težinu, jer više nije reč samo o sposobnosti da pogodi drugi kontinent, već o mogućnosti izbora pravca napada.

Veliki korisni teret omogućava „Sarmatu“ da nosi 10 do 15 višestrukih nezavisno usmeravanih bojevih glava, pojedinačne snage od oko 500 do 750 kilotona. U zbiru, jedan raketni plotun može nositi razornu snagu od 7,5 do 10 megatona. U konfiguraciji sa jednom bojevom glavom, pominje se mogućnost ugradnje supermoćne bojeve glave od 20 do 25 megatona.

To je nivo razaranja koji ne spada u klasičnu vojnu logiku fronta, već u logiku uništenja čitavih strateških centara. Jedna ovakva raketa, u najtežoj konfiguraciji, može da izbriše metropolu ili da onesposobi ogroman vojno-industrijski kompleks.

„Sarmat“ može da bude opremljen i hipersoničnim blokovima „Avangard“. Prema navodima ruskih izvora, raketa može nositi tri takva manevarska modula, pojedinačne snage od oko 800 kilotona do dva megatona. „Avangard“ je dizajniran upravo za proboj protivraketne odbrane: leti velikom brzinom, manevriše tokom putanje i time otežava predviđanje tačke udara.

Glavna namena „Sarmata“ je očigledna: odvraćanje Sjedinjenih Država. Njegov domet omogućava da se američka teritorija ne napada nužno najkraćom rutom preko Severnog pola, gde se nalaze ključni radari i presretači američke protivraketne odbrane, posebno na Aljasci, već i preko južnih pravaca, gde je američki sistem protivraketne odbrane znatno slabije postavljen. U toj logici, sama mogućnost udara iz neočekivanog pravca postaje deo odvraćanja.

U slučaju direktnog sukoba Rusije i SAD, primarni ciljevi ovakvih raketa bili bi američki strateški sistemi: silosi interkontinentalnih raketa „Minutemen III“, baze nuklearnih podmornica klase „Ohio“ u državi Vašington i Džordžiji, kao i baze strateških bombardera B-2 Spirit i B-52. Zatim bi došli sistemi protivraketne odbrane na Aljasci i u Kaliforniji, kao i elementi američkog sistema „Aegis Ashore“ u Evropi, pre svega Redžikovo u Poljskoj i Deveselu u Rumuniji.

Na spisku ciljeva u mogućem globalnom ratu našle bi se i pomorske baze Norfolk, San Dijego i Perl Harbor, kao i evropske luke važne za prijem američkih trupa i opreme, poput Roterdama, Antverpena i Hamburga. To ne znači da Moskva najavljuje udar na te ciljeve, već da upravo takva mogućnost čini osnovu strateškog odvraćanja.

„Sarmat“ je, dakle, oružje za Ameriku i celokupan NATO blok. Mogao bi biti korišćen i protiv ciljeva u Evropi, ali za evropsko pozorište Rusija ima jednostavnije, mobilnije i politički upotrebljivije sredstvo.

To je „Orešnik“.

Za razliku od teškog silosnog „Sarmata“, „Orešnik“ je mobilni raketni sistem srednjeg dometa. Njegova zaštita nije u betonskom silosu, već u pokretljivosti, maskiranju i mogućnosti da se premesti pre nego što protivnik može da ga pronađe i uništi. Upravo zato je pogodniji za regionalni rat sa Evropom, naročito u scenariju u kojem SAD pokušavaju da ostanu formalno udaljene od direktnog sukoba.

„Orešnik“ je već prošao borbenu proveru u Ukrajini sa konvencionalnom bojevom glavom. Vladimir Putin je sada izričito naveo da ovaj kopneni raketni sistem srednjeg dometa može biti opremljen i nuklearnim bojevim glavama. Ta rečenica menja celu evropsku računicu.

Domet „Orešnika“, koji se navodi do 5.500 kilometara, dovoljan je da iz centralne ili evropske Rusije pokrije celu Evropu, Bliski istok i Severnu Afriku. Iz takvih zona lansiranja, raketa bi do baze „Idžis Ašor“ u Redžikovu u Poljskoj ili Deveselu u Rumuniji mogla da stigne za oko 11 minuta. Do Ramštajna u Nemačkoj za približno 15 minuta, do sedišta NATO-a u Briselu za oko 17 minuta, a do britanskih pomorskih baza za manje od 20 minuta.

To su vremena reakcije koja Evropu stavljaju u potpuno drugačiji položaj. Političke odluke, aktiviranje PVO sistema, procena pravca udara i pokušaj presretanja morali bi da se odvijaju u minutima. Kod hipersoničnog ili veoma brzog sistema sa manevarskim sposobnostima, takav zadatak postaje izuzetno težak.

Problem nije samo u brzini. Prema dostupnim navodima, „Orešnik“ može da nosi tri do šest nuklearnih bojevih glava snage oko 150 kilotona svaka. To je dovoljno da se za nekoliko minuta unište ključni vojni objekti, logistički čvorovi, baze, komandni centri ili luke. U konvencionalnoj verziji, raketa već predstavlja ozbiljnu pretnju. U nuklearnoj konfiguraciji ona postaje instrument regionalnog odvraćanja.

Zato je „Orešnik“ za Evropu ono što je „Sarmat“ za SAD: prilagođeno sredstvo pritiska na konkretan nivo protivnika. „Sarmat“ je globalna poruka Vašingtonu da nijedan protivraketni sistem ne može garantovati bezbednost američke teritorije. „Orešnik“ je poruka Evropi da rat sa Rusijom ne bi bio apstraktna strategijska vežba, već sukob u kojem bi ključni ciljevi mogli biti pogođeni za 10 do 20 minuta.

Časopis Military Watch Magazine ocenjuje da je „Sarmat“ postavio svetski rekord u dometu raketa, navodeći brojku od 35.000 kilometara, više nego dvostruko u odnosu na zapadne interkontinentalne rakete. Poređenja radi, domet ruskih „Topolja“ i „Jarsa“ iznosio je oko 11.000 kilometara, dok američki „Minitmen III“, jedina kopnena interkontinentalna balistička raketa u službi SAD, ima domet od oko 13.000 kilometara.

Kineske rakete DF-41 i DF-5, kao i severnokorejske Hvasong-17 i Hvasong-18, dugo su smatrane među sistemima sa najvećim dometom, oko 15.000 kilometara. „Sarmat“, prema ovim procenama, prelazi taj okvir i uvodi novu kategoriju strateškog dometa.

Deo objašnjenja leži u integraciji sa hipersoničnim blokom „Avangard“, koji može da koristi veoma dugu putanju i napadne cilj iz pravaca za koje klasična protivraketna odbrana nije optimizovana. Upravo zato sposobnost hipersoničnih kliznih vozila interkontinentalnog dometa izaziva ozbiljnu zabrinutost u zapadnim vojnim krugovima. Klasični sistemi upozorenja i presretanja projektovani su za predvidljivije balističke putanje, dok hipersonični blokovi uvode mnogo veću neizvesnost.

Američki odgovor na takav razvoj sve više se vezuje za projekat „Zlatna kupola“, zamišljen kao nova generacija protivraketne odbrane sa elementima u svemiru. Prema podacima Budžetske kancelarije Kongresa SAD, konačni troškovi razvoja tog sistema mogli bi da dostignu 1,2 biliona dolara, umesto 185 milijardi koliko se ranije pominjalo u procenama Pentagona. To najbolje govori koliko je skupo pokušati zaštititi se od raketa koje mogu napadati iz različitih pravaca, velikom brzinom i sa manevarskim bojevim blokovima.

Ruska strategija ovde ne počiva toliko na količini saopštenja, koliko na jednostavnoj logici odvraćanja. Za SAD postoji „Sarmat“, težak, silosan, globalan i namenjen uništenju strateških centara moći. Za Evropu postoji „Orešnik“, mobilan, brži za operativnu primenu, regionalno dovoljan i mnogo pogodniji za scenario u kojem rat ostaje ograničen na evropski prostor, smatraju ruski analitičari.

Upravo ta podela čini situaciju opasnijom za evropske države. Vašington može pokušati da ostane iza okeana i upravlja krizom iz daljine, dok Evropa ostaje u dometu ruskih sistema srednjeg dometa. Zbog toga svaka priča o ratu EU i Rusije, bez direktnog američkog ulaska, više ne zvuči kao hipotetička strategija, već kao scenario za koji Moskva već ima posebno namenjeno oružje.

„Orešnik“ i „Sarmat“ za Ruse nisu samo rakete. One su političke poruke u metalu, gorivu, elektronici i nuklearnim bojevim glavama. Jedna poručuje Americi da ni okeani, ni polovi, ni protivraketni štitovi ne garantuju nedodirljivost. Druga poručuje Evropi da bi svaki pokušaj direktnog rata sa Rusijom imao mnogo kraće vreme upozorenja nego što evropski političari vole da zamišljaju.