Ovih dana čak ni dobro kontrolisana medija ne mogu prikriti činjenicu da su američki senatori i drugi politički i javni faktori sve glasniji u zahtevima da se pred najvišim telima SAD objasni glasno ćutanje zvanične politike kada je reč o izraelskom nuklearnom programu. Pogledajmo stoga ono što je provereno, što se pouzdano zna i što nikakvo zvanično ćutanje ne može da prikrije, bez obzira na kanone formalne diplomatije.
Kada odbacimo sve subjektivne opaske, animozitet ili naklonosti kada je reč o tome kako Izrael vodi svoju spoljnu politiku (a takvih mišljenja je mnogo i u velikom rasponu), ostaje činjenica: ta država, koja ratuje već tri hiljade godina, našla je način da se domogne pouzdanog sredstva odvraćanja. Kako i zašto se izraelski narod našao na tom prostoru već smo pisali i to je nešto što se sada može samo konstatovati, svidelo se to nekome ili ne.
Arapski susedi pokušavaju (bezuspešno) decenijama da dođu do istog takvog oružja. Odbacimo navijanje, simpatije, pa i licemerje i prihvatimo realnost: svaka država u njihovom okruženju bi tako uradila kada bi mogla. Tu verovatno ne bi bilo izuzetaka. Izrael je to i ostvario.
Zvanično, osam država ima nuklearno oružje. Nezvanično – devet. Ta ”nezvanična” je upravo Izrael koji ne potvrđuje ali i ne demantuje ovu tvrdnju. I Južnoafrička republika (faktor iz senke u mnogim oblastima) razvijala je nuklearno oružje ali ga je uništila i odustala od programa. Zvanično – ne postoji nijedna službena informacija sa izraelske strane o posedovanju tog oružja.
Ipak, reč je o potencijalu koji se ne može tako lako sakriti. Između ostalog, Izrael nije potpisao Ugovor o neširenju nuklearnog oružja (Treaty on the Non-Proliferation of Nuclear Weapons, skr. Non-Proliferation Treaty, NPT). Štaviše, realna je pretpostavka da se Izrael može priključiti Klubu nuklearne trijade, a neki izvori tvrde da je to već i učinio. Razmotrićemo to u daljem tekstu. Poznato je da Izrael nikada nije primenio nukelarno oružje.
Počeci
Pritisnuta serijom ratova, praktično odmah po osnivanju, 1949. godine izraelska vlada započinje svoj nuklearni program. Zvanični strateški partner bila joj je Francuska. Ta saradnja, prikrivena razumljivim velom tajne, potvrđena je 1957. godine posebnim ugovorom. Francuska se obavezala da učestvuje u izgradnji nuklearnog reaktora i da obuči izraelske stručnjake.
U tom trenutku nije postojao na globlnom planu nikakav ugovor koji bi ograničio ili zabranio razvoj i širenje nuklearnog oružja. Prvi reaktor je imao snagu od 24 MW i izgrađen je u Dimoni, pustinja Negev. Te godine Izrael se učlanio u Međunarodnu agenciju za atomsku energiju sa sedištem u Beču (International Atomic Energy Agency, skr. IAEA).
Reaktor snage 26 MW zadejstvovan je 1963. godine opet uz pomoć Francuske, da bi sedamdesetih godina bio modernizovan. Posle povećanja njegove snage u rasponu od 75 – 150 MW, proizvodnja plutonijuma mogla je da se naraste s godišnjih sedam do osam kilograma na 20 do 40 kilograma.
Postrojenje za preradu istrošenog goriva izgrađeno je 1960. godine. Ono može da proizvede od 15 do 40 kilograma fisionog plutonijuma godišnje. Izrael je konačno 1965. godine uspeo da proizvede prvu količinu plutonijuma za vojnu primenu. Istovremeno je razvio uz pomoć Francuza i raketu – nosač na čvrsto gorivo Jeriho – 1 sa dometom od 500 – 750 km i bojevom glavom mase do 500 kg.
Prvo iskušenje da upotrebe svoj arsenal Izraelci su doživeli 1973. godine za vreme Rata sudnjega dana. Ne postoji nikakav dokaz o tome da su Izraelci to razmatrali; stoga se analitičari pozivaju na nepotvrđene izjave nekih specijalista koji su posredno ili neposredno bili uključeni u izraelski nuklearni program.
Jedan od tadašnjih pomoćnika Moše Dajana tvrdio je da je harizmatični vojskovođa bio spreman da upotrebi to oružje ali mu prisebna Golda Meir nije dozvolila. Tog trenutka Izrael je imao u arsenalu od deset do dvadeset upotrebljivih bojevih glava bez potvrde o vrsti nosača. Da li su ove izjave došle kao deo medijskih spekulacija ili strateških nadmudrivanja, ostaje nam da nagađamo. Jedno je sigurno – sa izraelske strane po pravilu ništa nije moglo da se greškom obelodani – osim ako to oni nisu hteli.
Testiranja
Kada su i gde obavljana? Po nekim podacima ona su mogla biti obavljana 1979. godine na jugu Tihog okeana. Američki satelit Vela 6911 je 22. septembra 1979. godine registrovao u Južnom Atlantiku, u blizini ostrva Princ Edvard (Prince Edward Islands) bljeskove eksplozija tipične za bombe od dva ili tri kilotona.
One su aktivirane na otvorenoj pučini (47° južne širine i 40° istočne dužine). Pretpostavlja se da su Izraelci u saradnji sa obližnjom Južnoafričkom Republikom izvršili to testiranje, ali nikakvih zvaničnih potvrda o tome nema. Pored toga, pretpostavlja se da su testiranja mogla biti obavljena kao podzemna upravo u pustinji Negev.
Sadašnje stanje izraelskog nuklearnog programa
Sredinom devedesetih Izraelci su u Nemačkoj naručili tri specijalno prilagođene podmornice koje su im isporučene 1999. i 2000. godine. O tome da su naoružane raketama s nuklearnim bojevim glavama saznalo se juna 2002. godine. Pre toga, 1996. godine, Izrael je potpisao Ugovor o sveobuhvatnoj zabrani nuklearnih proba (The Comprehensive Nuclear-Test-Ban Treaty – CTBT).
Prema zvaničnim podacima inspektori IAEA posetili su dvaput Izrael – 1998. i 2004. godine. Dozvoljeno im je bilo da posete kompleks u Nahal Soreku (Soreq Nuclear Research Center), prvom nuklearnom istraživačkom centru koji je u rad pušten 1960. godine u sklopu programa ”Atomi za mir” (Atoms for Peace) predsednika Ajzenhauera. To je i jedini put da se u tom smislu eksplicitno spominju Amerikanci i povezuju s izraelskim programom.
Međutim, pristup na teritoriju nuklearnog istraživačkog centra u Dimoni nije im bio dozvoljen. U izraelskim sredstvima javnog informisanja pojavila se 2015. godine vest da su njihovi naučnici uspeli da naprave i tzv. ”prljavu” nuklearnu bombu. Zvanične potvrde ni za to nije bilo.
Novembra 2023. godine ministar Izraela za poslove Jerusalima i nasleđa Amihaj Elijahu nagovestio je mogućnost korišćenja atomske bombe u sektoru Gaze i tako posredno potvrdio da Izrael ima takvo oružje. Iste godine Katar je pozvao IAEA da izvrši vanrednu kontrolu atomskog programa Izraela i da ubedi vladu u Tel Avivu da potpiše Ugovor o neširenju nuklearnog oružja. Ništa od toga nije urađeno.
Uloga biroa Lakam
Posebno je interesantan značaj Biroa za naučne odnose Lakam (ha-Lishka le-Kishrei Mada, Bureau of Scientific Relations). Reč je o supertajnoj službi koja je bila zadužena za obaveštajni rad na prikupljanju dokumenata i komponenti neophodnih za konstruisanje nuklearnog oružja. Formirana je 1957. godine da bi raspušena 1986. godine. Za nju svojevremeno nisu znali ni neki najviši rukovodioci službi bezbednosti. Po njenom ukidanju funkcije su preuzele druge službe.
Centri nuklearnih istraživanja
Prvi centar bio je u Dimoni u pustinji Negev i on je počeo da se gradi pedesetih godina. Izabran je zbog udaljenosti od većih gradova. Upravo on je i formiran da bi se stiglo do nuklearnog oružja. Postoje pouzdani dokazi da je 2025. godine u njemu počela izgradnja drugog reaktora. Šezdesetih godina počinje da radi i spomenuti Centar Nahal Sorek.
Rizici i incindenti
I najoprezniji greše. Tako se 21. juna 1990. godine u Nahal-Soreku dogodilo da privatna kompanija koja se bavila sterilizacijom u kojoj se koristi jonizujuće zračenje izazvala havariju prilikom koje je ozračen jedan specijalista. On je preminuo posle samo pet nedelja.
Prilikom jednog od bezbroj sukoba s Hezbolahom 2023. godine sprečen je napad na Centar u Dimoni. U junu 2025. godine Dimona je gađana od strane Iranaca, a to se dogodilo i u najnovijem sukobu.
Šta bi svi voleli da znaju?
Svakako najvažniji podatak u vezi s nuklearnim sredstvima Izraela jeste taj da li bi ga i u kojoj situaciji iskoristili. Međutim, u operativnom smislu najvažniji je onaj o stvarnom stanju arsenala. I ti podaci su nepouzdani. U britanskom specijalizovanom časopisu ”Izveštaj o nuklearnim istraživanjima” (Bulletin Of The Atomic Research) početkom septembra 2013. godine pisano je da Izrael ima oko 80 bojevih glava, pri čemu poseduje materijala za još 115 do 190.
U periodu od 1967. do 2004. godine Izraelci su proizvodili dve do tri bojeve glave godišnje. U trenutku izbijanja Rata za Jom Kipur imali su 15, za vreme upada u Liban (1982) 35; početkom iračkog rata bilo ih je 58, a 2003. godine 78. Posle toga, 2004. godine oni su proizvodnju zamrzli.
Najnovija brojka po američkim tvrdnjama (FAS – Federacija američkih naučnika, Federation of American Scientists) taj broj je 90 bojevih glava. Međutim, poznati, referentni ruski ”Komersant” 2023. godine tvrdi da Izraelci poseduju čak i do 400 bojevih glava. Ovu tvrdnju treba shvatiti vrlo ozbiljno!
Sve države, pa i one u ratnom stanju, imaju direktnu vezu, pa je sasvim sigurno da je Izraelu nemoguće da sakrije stvarno stanje. Pri tom treba uzeti u obzir i to sa su ruske obaveštajne strukture decenijama duboko infiltirane čak i u tako zatvorene sisteme kakav je izraelski.
Izraelska trijada
- Kopneni deo trijade ostvaruju rakete ”Jerihon 3” koje se nalaze na pokretnim lanserima. Njihova dužina je 15.50 metara, a startna masa 29.000 kilograma. Masa bojeve glave je 1300 kilograma, a koristan teret (eufemizam za smrtonosnu bojevu glavu) 750 kilograma. Može dobaciti do 6500 kilometara, a na borbenom dežurstvu nalazi se od 2008. godine. Prvi put je uspešno testirana u maju 2015. godine s poligona u centralnom Izraelu. Ova raketa ima mogućnost lansiranja satelita.
- Vazdušnu komponentu Izrael realizuje kroz dve eskadrile, odnosno 18 specijalno modifikovanih aviona F-15E Strike Eagle koji u Izraelu imaju oznaku F-15I Ra’am (grom). Oni mogu da nose dve krilate rakete Gabrijel. Razmatra se mogućnost da nosači budu i avioni F-16 u nekoj od izraelskih varijanti. U blizini Dimone nalaze se najmanje dve vazduhoplovne baze iz kojih mogu poletati avioni s nuklearnim bombama. To su Nevatim i Hacerim. U Nevatimu se nalazi 140. eskradrila lovaca F-16A/B fajting felkon (fighting falcon) a u Hacerimu su 69. eskradila lovaca F-15I strajk igl (Strike Eagle) i 107. eskadrila lovaca F-16I fajting felkon (fighting falcon). U slučaju upotrebe bojevih nuklearnih sredstava dostava rezervnih bojevih glava obavljala bi se kroz pustinju Negev izbegavajući gusto naseljene rejone.
- Podmornice Delfin mogu nositi krilate rakete s bojevim glavama. Izraelci imaju tri podmornice koje su po isporuci opremljene u Izraelu specijalnim kontejnerima za lasniranje raketa. Još 2004. godine Izrael je naručio još dve podmornice, a prema tim rokovima izvesno je da se one nalaze u naoružanju RM. Izraelske rakete su modernizovane američke protivbrodske krilate rakete ”Harpun”, dok neki stručnjaci tvrde da je reč o originalnoj izraelskoj konstrukciji. Torpedni aparati su opremljeni hidromehaničkim katapultima radi prinudnog lansiranja raketa ”Sab-harpun”, ali i mina. Pri autonomiji od osam hiljada milja one ostvaruju radijus raketa od 950 milja. Te rakete, prema tvrdnjama časopisa Vojna tehnologija (Military Technology) mogu nositi nuklearne bojeve glave.
Tako to rade Izraelci
Dolazimo i do momenta s početka teksta – zašto senatori u SAD dižu glas? Odavno smo se uverili da kod njih nema oklevanja kada treba da izvedu neku operaciju koja će možda dovesti i do skandala, narušavanja međunarodnih odnosa, itd. To njima nije strano. Tako je 1986. godine u SAD otkriveno da je nestalo više od sto kilograma obogaćenog urana (!) iz jedne fabrike u Pensilvaniji koji su, pretpostavlja se, završili u Izraelu.
Stvar je zataškana, ali samo za javnost. Pošto takva ”roba” ne stoji na policama, jasno je da je reč o međudržavnoj operaciji. Izrael je priznao da je ilegalno početkom osamdesetih godina uvezao iz SAD nepoznatu količinu kritona – specijalnih lampi koje se koriste kod ultrabrzog aktiviranja bojevih sredstava.
Tu se skandali nisu završili. U Vašingtonu je 21. novembra 1985. godine bio priveden analitičar obaveštajne službe RM SAD Džonatan Polard, izraelski špijun koji je radio za pomenuti Lakam. On je Izralecima dostavio podatke posle koji su oni naneli udare po bazama Palestinaca u Tunisu 1985. godine. Osuđen je na doživotnu robiju, a oslobođen je posle tridesetogodišnjeg izdržavanja kazne 2015. godine.
Izraelcima su otmice išle od ruke, pa su 1986. godine u Rimu zarobili Mordehaja Vanunu, saradnika Centra u Dimoni jer je objavljivao podatke o izraelskom nuklearnom programu. Tajnovitost nuklearnog programa i fama koju su Izraelci oko sebe stvorili učinila je da se na ovu temu napravi više dokumentarnih emisija i drugih filmskih sadržaja.
