Američki časopis Volstrit žurnal (WSJ) objavio je jednu od najosetljivijih priča iz rata Izraela i Irana: prema navodima tog lista, Izrael je u iračkoj pustinji uspostavio tajnu operativnu bazu koja je služila kao podrška vazdušnoj kampanji protiv Irana. Još ozbiljniji deo tvrdnje odnosi se na incident iz ranog marta, kada su iračke snage, prema WSJ-u, skoro otkrile objekat, posle čega su pogođene iz vazduha. U napadu je, kako se navodi, poginuo jedan irački vojnik, dok su dvojica ranjena.
Prema pisanju WSJ-a, baza je podignuta neposredno pre početka rata, u pustinjskom regionu zapadnog Iraka. List se poziva na izvore upoznate sa operacijom, uključujući američke zvaničnike, i navodi da je objekat bio poznat Vašingtonu. Njegova uloga nije bila samo tehnička ili pomoćna. Prema tim navodima, baza je služila kao logistički oslonac izraelskog ratnog vazduhoplovstva, ali i kao polazna tačka za timove koji bi u slučaju obaranja aviona iznad Irana mogli da krenu u potragu i spasavanje pilota.
To je detalj koji mnogo govori o obimu planiranja. Operacija protiv Irana nije se oslanjala samo na poletanja iz matičnih baza, vazdušno dopunjavanje i obaveštajnu pripremu. Prema navodima WSJ-a, Izrael je unapred pripremio i rezervni mehanizam za najosetljiviji scenario: gubitak pilota iznad neprijateljske teritorije. Takva baza, smeštena bliže Iranu, skraćivala bi vreme reakcije i omogućila brže uključivanje specijalnih jedinica.
U tekstu se navodi da su u objektu bile prisutne izraelske obaveštajne i specijalne jedinice. Više izvora i posmatrača povezuje takvu ulogu sa jedinicama poput 669, elitne izraelske jedinice za borbenu potragu i spasavanje, kao i sa Šaldagom, jedinicom specijalizovanom za dubinsko izviđanje, kontrolu vazdušnog prostora i operacije iza protivničkih linija. WSJ u dostupnim navodima ne iznosi sve operativne detalje, ali sam opis baze jasno upućuje na objekat koji je bio mnogo više od privremenog skladišta goriva ili opreme.
Kao moguća lokacija pominje se područje u iračkoj pustinji, u retko naseljenom prostoru koji je i ranije korišćen za vojne operacije. Prema dostupnim izveštajima koji prenose WSJ, zapadni irački pustinjski teren bio je pogodan za ovakvu vrstu prikrivenog raspoređivanja jer je udaljen, slabo kontrolisan i dovoljno prostran za privremene vojne instalacije.
Upravo takva mesta često imaju najveću vrednost u modernim operacijama. Ne moraju da budu velike baze sa stalnom infrastrukturom. Dovoljno je da omoguće dopremanje opreme, prihvat timova, vezu sa avionima, privremeno raspoređivanje helikoptera i brzu reakciju u slučaju krize. Pustinjski teren, retka naseljenost i slaba lokalna kontrola daju prostor za operacije koje bi u gušće naseljenim područjima bile mnogo teže sakriti.
Međutim, tajnost baze je skoro narušena početkom marta. Prema WSJ-u, lokalni pastir primetio je neuobičajenu aktivnost u pustinji, uključujući helikopterske letove, i prijavio to iračkim snagama bezbednosti. Iračka vojska je zatim poslala jedinice da provere područje. Dok se konvoj približavao lokaciji, usledio je vazdušni napad.
To je trenutak koji celu priču pretvara iz tajne vojne operacije u pitanje iračkog suvereniteta. Ako su navodi WSJ-a tačni, izraelske snage nisu samo koristile iračku teritoriju bez javnog odobrenja Bagdada, već su dejstvovale protiv regularnih iračkih trupa koje su pokušavale da utvrde šta se dešava na sopstvenoj teritoriji.
Iračke vlasti su kasnije potvrdile da se napad dogodio i navele da je operacija izvedena bez saglasnosti Bagdada. Irak je uputio žalbu Ujedinjenim nacijama, pri čemu je u početku, prema navodima WSJ-a, za incident bila optužena američka strana. Američki zvaničnici koje citira list negirali su umešanost Vašingtona u sam napad.
Ovaj deo je politički najosetljiviji. Irak se nalazi u položaju države čiji prostor koriste različiti akteri, često bez potpune kontrole Bagdada nad onim što se događa na terenu. Američko vojno prisustvo, iranski uticaj, aktivnosti različitih milicija i sada navodi o izraelskoj tajnoj bazi pokazuju koliko je irački prostor ostao važno polje za obračun drugih sila.
Za Izrael, prema logici koju opisuje WSJ, baza je imala jasnu operativnu vrednost. Tokom pet nedelja borbi protiv Irana, izraelsko ratno vazduhoplovstvo izvelo je hiljade udara na mete u Iranu. Takav tempo zahtevao je logistiku, rezervne planove, obaveštajnu podršku i mogućnost brzog reagovanja. Prema izvorima lista, nijedan izraelski pilot nije izgubljen niti evakuisan sa iranske teritorije, što znači da spasilački kapaciteti nisu morali da budu upotrebljeni u najkritičnijem obliku.
Ipak, činjenica da su takvi timovi bili unapred raspoređeni govori da je Izrael računao na mogućnost gubitaka u dubini iranske teritorije. To je realnost svake ozbiljne vazdušne kampanje protiv države sa protivvazdušnom odbranom, raketnim sistemima, radarima i velikom teritorijom. Čak i kada napadač ima tehnološku prednost, planiranje borbenog spasavanja ostaje obavezni deo operacije.
U izveštaju se pominje i da su Izraelci, kada je američki F-15 oboren blizu Isfahana, ponudili pomoć, ali da su američke snage same izvele spasavanje dvojice članova posade. Prema WSJ-u, Izrael je ipak izveo vazdušne udare kako bi pomogao zaštitu te operacije.
Ovaj detalj dodatno pokazuje nivo koordinacije i složenosti rata protiv Irana. Čak i kada SAD i Izrael formalno razdvajaju pojedine operacije, operativni prostor, ciljevi i rizici se preklapaju. Baza u Iraku, ako je postojala u obliku koji opisuje WSJ, bila je upravo takav čvor: logistički, obaveštajni i spasilački oslonac u prostoru između Izraela, Irana i američkog prisustva u regionu.
Za Bagdad, međutim, takvo objašnjenje ne rešava osnovni problem. Iračka teritorija je korišćena za rat protiv treće države, bez jasnog javnog pristanka iračkih vlasti. Kada su iračke snage pokušale da provere sumnjivu aktivnost, pogođene su iz vazduha. To je scenario koji svaka država mora da tretira kao pitanje sopstvene kontrole nad teritorijom.
Zato ova priča ima širi značaj od samog rata Izraela i Irana. Ona pokazuje kako izgledaju moderne operacije velikog dometa: ne oslanjaju se samo na avione, rakete i baze koje su javno poznate. U pozadini postoje privremeni punktovi, tajna skladišta, spasilački timovi, obaveštajne grupe, helikopterske rute i logistički koridori koje javnost vidi tek kada nešto pođe po zlu ili kada procure informacije.
U tom smislu, navodi WSJ-a otvaraju i pitanje odnosa SAD i Izraela prema iračkom prostoru. Američki zvaničnici, prema listu, negiraju da su učestvovali u napadu na iračke trupe, ali se istovremeno navodi da su znali za postojanje baze. To je politički osetljiva razlika: znati za bazu nije isto što i izvesti napad, ali za Bagdad ni jedno ni drugo ne izgleda bezazleno.
Za Iran, ovakav objekat u Iraku predstavljao bi dodatni dokaz da se susedne teritorije koriste kao platforme za operacije protiv njega. Za iračke vlasti, to je problem unutrašnje stabilnosti i odnosa sa vlastitim javnim mnjenjem. Za Izrael, to je deo operativne logike rata velikog dometa. Za SAD, to je još jedan primer koliko je teško istovremeno podržavati saveznike, održavati prisustvo u Iraku i izbegavati direktnu odgovornost za svaki događaj na terenu.
Najveća težina ove priče leži u činjenici da je baza, prema navodima WSJ-a, skoro otkrivena na najjednostavniji mogući način: ne satelitom, ne obaveštajnom operacijom, ne protivničkim radarom, već prijavom lokalnog pastira koji je primetio čudnu helikoptersku aktivnost. U eri dronova, satelita i elektronskog nadzora, stara slabost tajnih operacija ostaje ista: na kraju ih može razotkriti čovek koji poznaje teren i vidi da nešto nije uobičajeno.
Ako se navodi Volstrit žurnala potvrde u širem obliku, priča o izraelskoj bazi u Iraku biće jedan od najvažnijih primera prikrivenog širenja ratnog prostora tokom sukoba sa Iranom. Formalno, rat se vodio između Izraela, SAD i Irana. Operativno, njegovi tragovi protezali su se preko Iraka, vazdušnih koridora, pustinjskih baza i lokalnih snaga koje su se našle na udaru dok su pokušavale da utvrde šta se dešava na sopstvenoj zemlji.
