U nisu preventivnih udara Odbrambenih snaga Izrala, izvođenih po sopstvenom izboru i proceni, nalazi se i uništenje atomskog reaktora Osirak u Iraku. Izraelci su se dokopali nuklearnog oružja koristeći sve moguće metode (podmićivanje, lobiranje, krađa, otmice, legalna saradnja), a zatim su na sve načine istrajavali u tome da spreče svoje susede kako bi uradili to isto.
Vojnički logično, ali sa tačke međunarodnog prava neprihvatljivo. Dovoljno je bilo da neko u izraelskom vrhu obavi procenu, donese odluku (o tome javi tamo gde treba) i – napadne. Može im se. Ko je susedima kriv što se nisu na vreme pripremili za sukob – to je retoričko pitanje. Predmet ovog teksta je operacija Opera, odnosno Vavilon koja je izvedena 1981. godine.
Irak je krajem sedamdesetih godina kupio je u Francuskoj atomski reaktor klase ”Oziris”. Tako je 1979. godine počela gradnja 40-megavatnog reaktora na principu lake vode pomoću kog je trebalo da se proizvodi plutonijum. On je bio predviđen za rad u atomskom centru Al-Tuvaita, 17 kilometara jugoistočno od Bagdada. Reaktor je dobio imeTamuz u čast meseca jula kada je 1968. godine izvršena mirna revolucija i BAAS došao na vlast. Izrael je u akciji sprečavanja Iraka da dođe do atomske bombe koristio sve, pa i najekstremnije metode.
Tako su prva dva reaktora (osnovni i rezervni), Tamuz 1 i Tamuz 2 bili uništeni aprila 1978. godine u Francuskoj! Kako su uništeni?Postoji nekoliko verzija, ali pouzdanih podataka nema. Kasnije, 14. juna 1980. godine agenti Mosada ubili su u jednom hotelu u Parizu Džahiju el Mašada, egipatskog nuklearnog fizičara koji je rukovodio iračkim programom. U septemru 1980. napravljen je nov reaktor i dostavljen Iraku. On je postavljen blizu aktivnog sovjetskog reaktora u novosagrađenom podzemnom centru nazvanom u čast Julske revolucije.
Izraelci su znali da moraju da ga unište pre nego što bude napunjen i aktiviran je bi već 1983. godine Irak mogao napraviti tri bombe, a 1985. pet.
Jicak Rabin je bio rešen da to ne dozvoli. Nekoliko meseci do napada na reaktor tri iračka naučnika ubijena su pod sumnjivim okolnostima. Pošto diplomatski napori Izraela ubeđivanja Francuske da prekine pomoć Iraku nisu doneli rezultate, vlada novog premijera Menahema Begina donela je rešenja o vojnoj operaciji. Podsetimo da su Francuzi već imali trvenja s Izraelcima, posebno kada je reč o krađi planova za proizvodnju aviona Miraž III na osnovu kojih su nastali lovci nešer i kfir. Ona je usledila posle francuskog embarga na izvoz oružja Izraelu.
Tok operacije
Zadatak je bio veoma složen. Rastojanje od najbližeg izraelskog aerodroma bilo je veće od 1600 kilometara. Plan je veoma precizno razrađen. Odlučeno je da se napadne popodne nedeljom, kako bi se umanjili gubici stranih stručnjaka. Na taj način bi i specijalna spasilačka ekipa ”Odeljenje 669”, predviđeno za eventualno spasvanje oborenih pilota i evakuaciju iza linije fronta, imala više vremena da u povoljnim, noćnim okolnostima obavi svoj zadatak. To odenjenje je nešto ranije helikopterima tajno prebačeno u Irak i postavljeno na pravcu maršrute leta udarne grupe. Posle uspešno obavljenog zadatka ta grupa je isto tako tajno povučena, a da Iračani nisu ni bili svesni da su se oni sve vreme akcije nalazili na njihovoj teritoriji.
Za operaciju je odvojeno osam aviona Lokid F-16A u ulozi udarnih bombardera, a kao prateća zaštita određeno je šest lovaca Mekdonald Daglas F-15A. U operaciji su učestvovali lovci iz 117. eskadrile s brojevima 107, 113, 118 i 129. Iz 110. eskadrile poleteli su avioni s brojevima 239, 240, 243 (pilotirao je Ilan Ramon, prvi izraelski astronaut) i 249. Svaki od osam aviona udarne grupe imao je po dve nevođene bombe mark 84 i tri dopunska rezervoara. Dva od 1400 litara bila su pod krilima, a jedan od 1100 pod trupom.
Sedmog juna 1981. godine u 15.55 sati po lokalnom vremenu Menahem Begin je naredio napad. Avioni su poleteli iz vazduhoplovne baze Ecion (južni špic Izraela, na Sinajskom poluostrvu). Posle toga su presekli Crveno more ušavši u VaP Saudijske Arabije. S njom Izrael nema kopnenu granicu pa njeni raketaši nisu ni očekivali izraelske avione.
Prema planu avioni su ušli u VaP Irana upravo s teritorije Saudijske Arabije ispravno pretpostavljajući da Irak ne očekuje nalet s te strane. Avioni su neprimećeno ušli nakratko najpre u VaP Jordana, a zatim Saudijske Arabije na visini od oko 300 metara. Zbog značajnog povećanja poletne mase gorivo je trošeno brže od procene rashoda pa su dopunski rezervoari odbačeni još na putu ka cilju nad pustinjom Veliki Nefud.
Pri ulasku u irački VaP grupa pratilaca se podelila: dva avionaF-15A produžila su u pratnji napadnih aparata prema cilju, a ostali su se kontrolisano raštrkali radi odvlačenja pažnje iračke PVO, spremni da se svakog trenutka vrate i pomognu napadačkoj grupi. Ova grupa, sada u sastavu od osam napadačkih i dva prateća aviona, spustila se do 30 metara visine kako bi izbegla radare.
U 18.55 sati avioni F-15A počeli su sa aktivnim protivelektronskim dejstvima, a F-16A podigli su se naglo na visinu od 2100 metara. Odatle su krenuli u poniranje pod uglom od 35º, povećavajući brzinu na 1100 km/h. Pri dostizanju visine od 1100 metara avioni su u intervalima od po pet sekundi odbacivali bombe. Svih 16 bombi je pogodilo cilj! Dve od njih nisu eksplodirale. PVO je tek tada otvorila vatru pa su se izraelski avioni podigli na visinu od 12.200 metara vraćajući se istim kursom. Nijedan od aviona nije ni izbliza bio ugrožen dejstvom iračke PVO.
Pokazalo se da precizan plan, uvežbana posada i pravi motiv po pravilu dovode do povoljnog rezultata. Tako je bilo i sada. Kompleks je bio tako temeljno razoren da je proglašen neupotrebljivim za popravku. Poginulo je 10 iračkih vojnih lica i jedan francuski građanski specijalista. Naravno, usledila je kao i pre toga farsa u OUN.
Savet bezbednosti je osudio napad Izraela donevši rezoluciju № 487. Ona je taj akt Izraela kvalifikovala kao akt neizazvane agresije. Savet bezbednosti tražio je od Izraela da Iraku plati odštetu i da se uzdrži od takvih akcija. Znamo već kako to izgleda kad SB nekoga osudi. Bilo je i drugih reakcija, ali u skladu sa dotadašnjom praksom. U Izraelu je opozicija na čelu sa Šimonom Peresom kritikovala napad, a SAD su privremeno obustavili dostavu oružja Izraelu. Do sledeće prilike. U međuvremenu, Irak je postao još jedna žrtva neokolnijalizma i to traje.
