U ratno vreme svako ima svoje mesto i svoj zadatak. Ako su železnice kičma države, a reke krvotoci, onda je pošta nervni sistem preko koga putuju poruke svih vrsta. Sada je taj ”nervni sistem” zasićen internetom, mobilnom telefonijom, star linkovima, satelitskom komunikacijom, ali dugo nije bilo tako jer su pisane pošiljke bile glavno sredstvo poruka. U mirnodopskim uslovima i vojska normalno koristi građansku poštu u skladu sa kripto-zaštitom.
Oružane snage velikih država imaju posebne servise koji se koriste na specifičan način (British Forces Post Office – BFPO, US Military Postal Service – MPS, Indian Army Postal Service Corps itd). Za hobiste je interesantno unikatna praksa koju su primenjivali u Sovjetskom Savezu za vreme Drugog sv. rata jer je iznedrila originalna rešanja. Moguće je da ona ne bi uspela u drugim državama, ali kod Sovjeta jesu, a njima je to bilo najvažnije.
Poštari su javne ličnosti. Takav im je posao da ih svi znaju. A i ti skromni ljudi koji dnevno pređu prilična rastojanja znaju o ljudima sa svog rejona sve. Niko se ne svađa s poštarima. Dugo su iz njihove torbe pristizala pisma, novac, pošiljke raznih vrsta, pa i reči utehe kada bi donosili telegrame koji ne slute na dobro. Sve to višestruko se povećalo za vreme rata. Nikad sa takvom željom nisu očekivani, ali ni s toliko strepnje posmatrani dok ulaze u dvorište. Rutinski posao je tada postao jedan od najvećih psiholoških izazova.
Sve je zavisilo od toga šta poštar nosi i u čije će dvorište skrenuti. Zvali su ih ”anđeo smrti”, ”glasnik nesreće”. Poštari su morali svakodnevno da prolaze kroz psihološku torturu od radosti do tuge, a pri tom su i oni imali nekog na frontu, svoje brige i probleme. Ljudi su se naučili da uoče i protumače sve – od prilaska kapiji, brzine kretanja, zastajkivanja, ulaženja, skretanja pogleda… Ono što se danas zove govor tela (tada poznato kao fiziognomika), ljudi koji su čekali dragocena pisma potpuno su osvojili i spoznali.
Obim posla bio je gigantski. Samo poštanska služba Centralnog fronta obrađivala je do dve i po tone pisama za dan. Srednja težina pošiljke iznosila je oko pet grama, pa podelite. Slanje pisama nije naplaćivano, a slanje stvari dozvoljeno je tek 1944. godine, u prisustvu i uz dozvolu komandira jedinice. Pri tom su poštarinu od dve rublje za kilogram naplaćivali samo oficirima i generalima.
Na početku rata odmah se pojavio glavni problem: u zemlji je nedostajalo mnogo toga, pa i desetine miliona koverata. Zato je neko smislio jedinstven način slanja pošte putem trougaonika (треугольник). To je značajno ubrzalo rad vojne cenzure. Trougaonik je lakše bilo otvoriti, pregledati, spakovati i otpremiti dalje. Posao je bio dvostruko brži od rada sa pravougaonom kovertom što je uštedelo milione radnih sati. Eto kako jedna sitnica može biti od velikog značaja.
Kako su izgledali i kako su se sklapali ti ”samonoseći koverti”? Na običnom papiru vojnici su pisali tekst iznutra, a na spoljnoj (kada ga presaviju po jednostavnoj šemi koja se može videti na crtežu), pisali bi adresu. Tako spakovana trougaona pisma teže su se gužvala (jedan ugao manje), nisu se otvarala u torbi i svima je posao tako bio olakšan, a što je najvažnije – pošiljalac je mogao biti siguran da će pismo stići tamo gde je upućeno. Jednostavno, da jednostavnije ne može biti.
Pouzdanost poštanske službe bila je i jedan od faktora borbene sposobnosti. Zato su sve pošiljke imale i snagu dokumenta jer u lancu njihove obrade mesta za upad i zloupotrebu nije bilo. Takvim pismom (overenim od strane lokalne komande i cenzure) mogla su se obezbediti socijalno-penzijska davanja ali i druga potraživanja na lokalnom nivou (bonovi za hranu, lekove i druge potrebe). Tako određen stepen izvršnosti pisma kao dokumenta postao je sistem bez alternative za službeni, administrativni saobraćaj širom zemlje.
Poštanski transport bio je sigurniji i zaštićeniji od velikog broja standardnih vojnih kompozicija. Bilo je zabranjeno da se poštanske kompozicije i vagoni koriste za privredne delatnosti, a sami vagoni su mogli da se prikače priroritetno za bilo koju kompoziciju, čak i za vojni ešelon. Obezbeđivali su ih posebne jedinice NKVD pri Železničkim snagama (Железнодорожные войска).
Njihovi ešeloni imali su apsolutno prvenstvo i nisu čekali ukrštanja, niti su bili zadržavani na nekom sporednom koloseku dok prođu vojne kompozicije. Za transport je korišćeno sve: standardni poštanski vagoni (pošte na točkovima), brodovi, avioni, automobili, motocikli, životinje, pa čak i golubovi. Oni su korišćeni za dostavu poruka ili pisama preko linije fronta, posebno tamo gde bi pojava aviona izazvala sumnju ili dejstvo sa zemlje. Organizacija prostora i rada omogućavala je minimum praznog hoda jer se pošta sortirala i obrađivala u toku transporta. Po prispeću na cilj predavana je lokalnom poštanskom čvorištu, a zatim pravo u ruke poštarima.
Još jedan detalj nametnula je nenadana ratna praksa. Poštari su po pravilu bili muškarci. Masa pune torbe bila je često veća od mase mitraljeza. Sva ta rešenja, savršeno jednostavna, uticala su na to da već krajem 1941. godine sovjetska pošta radi kao idealno uhodan mehanizam. Svakog meseca, sudeći po izvorima Uprave vojno-terenske pošte, na front je dostavljano do sedamdeset miliona pisama (!). Za vreme trajanja rata oko šest milijardi pisama stiglo je na front. Pošto je obrnuti smer bio razgranatiji i obimniji brojka nije tačno utvrđena.
Paharonjka
Jedan detalj takođe je iznikao iz ratne prakse. U prvim mesecima rata izveštaji o pogibiji i proglašenju za umrlog ili nestalog bili su porodicama dostavljani u ”trougaonicima”. To je bilo iskušenje s nepodnošljivim psihičkim pritiskom za sve. Do poslednjeg trenutka primalac nije znao šta je u pismu, pa je stresna situacija gotovo onemogućavala normalno raznošenje pošiljki. Stoga je administracija smislila drugačiji način.
Za izveštaj o pogibiji korišćen je obrazac br. 4 pravougaonog tipa jednostavno nazvan Izveštaj (Извещение, форма № 4). I to je bilo surovo, ali značajan deo pritiska i prisebnosti sačuvan je upravo tako. Poštar je tačno znao šta nosi i već na kapiji je u ruci držao kovertu da se vidi, pa se odmah moglo znati da li je ona trougaona ili ona gora – četvrtasta. Surovo vreme rodilo je i surova rešenja, ali to je već bilo podnošljivije jer su pisma o smrti ili nestanku bila srazmerno ređa.
Ovakav dokument (похоронка) bila je, kako smo naveli, osnovni dokument – dokaz o faktičkom stanju jer je sročen u štabu jedinice sa svim ovlašćenjima. Vojska je, nezavisno od primaoca, slala duplikat primerka u vojnu upravu mesta prebivališta poginulog, pa je na taj način obezbeđena i službena procedura države. Računalo se i s tim da porodica neće umeti u trenucima tragedije da se snađe i postupi onako kako treba. To se radilo i iz još jednog razloga: usled nepredvidivosti ratnih dejstava, događalo se da obična pisma, trougaonici, stignu posle paharonki koja je imala prednost u slanju, pa je to bio dodatni šok za porodicu – pisma od poginulog.
Danas, kada komuniciramo SMS, preko viber grupa ili mejlom ova genijalno jednostavna rešenja izgledaju neverovatno. Međutim, za razliku od sadašnjosti, bila su potpuno bezbedna i svrsishodna, s minimom rizika da ih neko interceptuje, hakuje,fišuje, svapuje, krindžuje, ili primeni neku od velikog broja savremenih prevara i pakosti.
