Vojno interesovanje poslednjih meseci posebno raste oko iranske rakete Saqr-358 (Sakr prevedeno sa arapskog je soko), koju čak i najtvrdokorniji zapadni izveštaji opisuju kao jedno od najneobičnijih i potencijalno najopasnijih nekonvencionalnih sredstava protivvazdušne odbrane. U fokusu je njen izuzetan učinak protiv bespilotnih letelica srednje visine, posebno američkih MQ-9 Reaper, čija je cena enormno veća od same rakete.
Saqr-358 (nazivana i Sakr-1 od strane jemenskog pokreta Huti) po koncepciji ne pripada klasičnim raketama zemlja-vazduh. Ona kombinuje elemente protivvazdušne rakete, krstareće rakete i takozvane „lutajuće municije“, što joj omogućava da se zadrži u vazduhu duže vreme i čeka cilj. Za razliku od sistema koji se oslanjaju na stalno radarsko osvetljavanje mete, Saqr se lansira ka unapred određenom području, a potom prelazi u režim lutanja, zapravo kruženja, tražeći cilj pomoću pasivnih senzora. Time se stvaraju svojevrsne vazdušne zasede bez potrebe za velikim, lako uočljivim radarima i baterijama PVO.
Raketa je duga oko 2,7 metara i teška približno 50 kilograma. Let se odvija u dve faze. U prvoj fazi koristi se pojačivač na čvrsto gorivo za lansiranje, koji se nakon ubrzanja odvaja. U drugoj fazi mali mlazni motor održava let. Takva konfiguracija omogućava domet koji se procenjuje na 100 do 150 kilometara, uz autonomiju leta do jednog sata. Tokom tog vremena raketa može da kruži po karakterističnoj putanji u obliku osmice, čekajući pogodnu metu.
Primarne mete su spori dronovi srednje visine, kao što su MQ-9 Reaper, kao i druge izviđačke letelice poput Hermes i ScanEagle. Saqr-358 nosi bojevu glavu mase oko 10 kilograma sa senzorom blizine. U slučaju detonacije, radijus dejstva procenjuje se na oko 30 metara, što je dovoljno da se oštete ili unište letelice koje se oslanjaju na relativno lagane konstrukcije i izložene sisteme.
Jedna od ključnih karakteristika sistema jeste pasivno navođenje. Raketa ne emituje radarske signale koji bi upozorili metu, već koristi infracrvene i optičke senzore, uz unutrašnje navigacione sisteme. Mali motor i ograničen termički potpis dodatno otežavaju otkrivanje, naročito u odnosu na sporije dronove koji nemaju snažne sisteme samoodbrane.
Procene troškova dodatno pojačavaju interesovanje za ovaj sistem. Cena rakete se navodi u rasponu od približno 20.000 pa na više, dok cena drona MQ-9 Reaper može dostići oko 30 miliona dolara. Takav odnos cene i efekta uklapa se u širi obrazac asimetričnog ratovanja, gde se relativno jeftinim sredstvima pokušava neutralisati tehnološki superiorniji protivnik.
Saqr-358 se prvi put pojavio u zapadnim medijima 2019. godine, kada su presretnute pošiljke za koje su isti verovali da su bile namenjene jemenskim Hutima. Od tada se sistem povezuje sa delovanjem grupa koje podržava Iran u Jemenu, Siriji, Iraku i Libanu. Huti su od novembra 2023. tvrdili da su oborili najmanje 15 dronova MQ-9. U nastavku tenzija sa Zapadom tokom 2024–2026. godine, izveštaji govore o najmanje 25 izgubljena drona MQ-9 u različitim incidentima, iako je teško potvrditi ukupan udeo baš ovog sistema u svim tim gubicima.
Za Sjedinjene Države, koje se u velikoj meri oslanjaju na bespilotne letelice za nadzor i izviđanje, ovakav sistem predstavlja operativni izazov. Moguće prilagodbe uključuju letenje na većim visinama, upotrebu vazdušne pratnje, snažnije sisteme za ometanje i promene u obrascima patroliranja.
Saqr-358 privlači pažnju i drugih država. U zapadnim analizama navodi se da Kina pomno prati razvoj ovog tipa oružja, videći u njemu model za relativno jeftino suzbijanje tehnološke prednosti protivnika, naročito u osetljivim zonama poput Južnog kineskog mora.
Ipak, sistem ima i jasna ograničenja. Njegova brzina je relativno mala u poređenju sa borbenim avionima ili krstarećim raketama, što ga čini neadekvatnim za presretanje brzih i manevrišućih ciljeva. Oslanjanje na pasivne senzore zahteva približavanje meti, što može smanjiti efikasnost protiv letelica sa naprednim sistemima za upozorenje, ometanje i manevrisanje.
Osveženje iz Teherana, Sakr-359
Dok je model Sakr-358 otvorio novu fazu u borbi protiv dronova, Teheran paralelno razvija i njegovu napredniju verziju, označenu kao Sakr-359. U pitanju je modernizovana varijanta sistema.
Sakr-359 predstavlja pokušaj da se koncept „leteće zasede“ podigne na viši nivo. Novi model ima uvećan trup i snažniji turbomlazni motor, označen kao Tolu-10. Prema dostupnim podacima, potisak je više nego dvostruko veći u odnosu na prethodnu verziju, što omogućava znatno bolje performanse. Brzina se procenjuje na do 1.000 kilometara na čas, domet prelazi 150 kilometara, dok operativna visina premašuje 9.000 metara.
Time se širi spektar potencijalnih meta. Dok je Sakr-358 bio prvenstveno usmeren na sporije dronove srednje visine, model 359 projektovan je da ugrozi i takozvane „teške“ ciljeve: avione za rano upozoravanje i kontrolu vazdušnog prostora, poznate kao AWACS, letelice za dopunu gorivom u vazduhu, visokoletne bespilotne sisteme kategorije HALE, kao i transportne avione. Upravo ti sistemi čine okosnicu vazdušne logistike i komandno-nadzorne arhitekture zapadnih snaga.
U regionalnom kontekstu, ovaj tip oružja dodatno jača asimetrične kapacitete saveznika Irana. Hezbolah u Libanu, Huti u Jemenu sa sopstvenom varijantom označenom kao Sakr-2, kao i pojedine iračke oružane grupe, dobili bi sredstvo koje može da ugrozi platforme visoke vrednosti. Takav razvoj ne znači automatsko preokretanje ravnoteže u korist Irana ili njegovih partnera, ali svakako komplikuje planiranje vazdušne nadmoći i povećava rizike za operacije koje su promovisane kao bezbedne.
Saqr-358 i modernizacija Sakr-359 se tako uklapaju u širu strategiju Teherana da relativno pristupačnim sredstvima ugrozi skupe i tehnološki napredne platforme protivnika. Kombinacija poznatih tehnologija, uz drugačiju taktičku upotrebu, iako ne može promeniti odnos snaga u vazduhu, može izbaciti iz takta daleko nadmoćnijeg protivnika. Sistemi koji stvaraju nevidljive vazdušne zasede uvek su važan deo arsenala, čak i ako ne mogu da pariraju najnaprednijim borbenim platformama.
