Nije poznat ni atraktivan kao njegovi kopneni saborci, ali je pouzdan i ubojit. Možda bi ovaj tekst trebalo početi rečima ”Mauzer je zakon”, ništa ne bismo pogrešili.
Preduzeće ”Gebrüder Mauser”, jedan od generičkih pojmova za streljačko oružje, osnovala su dva brata – Peter-Paul i Wilhelm 1872. godine i smestili ga u grad Oberndorf am Neckar u pokrajini Baden-Virtemberg (Baden-Württemberg).
Tek 2004. godine utopilo se u nešto mlađi koncern ”Rajnmetal” (”Rheinmetall Waffe Munition GmbH”) koji je osnovan 1889. godine. Do tada je proizvelo desetine modela bez kojih se ne može zamisliti istorija naoružanja.
Jedan od poznatijih modela je avionski mitraljez ”M-81 7,92 mm” (zvanično: ”7,92 mm-Flugzeugmaschinengewehr 81”), oružje koje je korišćeno tokom Drugog svetskog rata najpre u ratnom vazduhoplovstvu. Razrađen je s ciljem da zameni mitraljeze ”MG-15” i ”MG-17”.
Nemci su razumno krenuli od ideje da se unifikuje avionsko oružje u kome bi dominirao novi model. Od njega je očekivano da ima bolje tt karakteristike i olakšanu proizvodnju, upotrebu i održavanje u svim uslovima, a posebno poljskim. Zvanična proizvodnja počela je 1939. godine i tekla je sve do 1945. godine. Do kraja 1944. godine napravljeno je više od 46.000 komada svih modifikacija.
Mitraljez je korišćen samo u Nemačkoj. Luftvafe ga je uvela kao predseriju već 1938. godine. Izvesna količina je predata Ratnoj mornarici gde su korišćeni kao PA sredstvo na brzim čamcima (katerima) i transportnim brodovima, kao osnovna zaštita. Tu se najbolje pokazala varijanta ”MG-813” sa konfiguracijom od jedne do četiri cevi i sedištem za strelca. Ni ovaj mitraljez nije izbegao sudbinu mnogih svojih ”kolega” koju su bivali prizemljeni, odnosno korišćeni u KoV.
Već u proleće 1943. godine počeo je da se uvodi u ”istočne” vojne formacije, najviše se koristeći za borbu protiv partizana. S početka 1944. godine oni su počeli da se uvode u naoružanje pešadijskih divizija Luftvafe (formirane od viška zemaljskog osoblja koji je nastao ubrzanim uništavanjem flote).
Međutim, njegovo uvođenje u kopnenu upotrebu teklo je sporo; još u julu te godine na korišćenje je čekalo čak 33.164 komada (20.396 običnih i 12.768 sparenih mitraljeza). Kada je formiran ”Folkšturm”, on je počeo da se naoružava svim i svačim, pa i ovim sredstvom. Naravno, tada je i trošenje cevi bilo veće.
Kakav je, i koliko je bio trnovit put ovog mitraljeza?
Nemačka armija bila je veoma izbirljiva i stroga kada je reč o oružju, pa nije bilo popusta za obe firme koje su ušle u trku – ”Rajnmetal” i ”Mauzer”. Braća su predložila komandi Luftvafe svoj model ”MG – 32”. Međutim, on nije imao neka posebna primućstva u odnosu na ”MG – 15” i ”MG – 17” i bio je odbačen. Kada se 1934. godine pojavio gotovo revolucionarni model ”MG-34” na kome su zajednički radili ”Rajnmetal”, njegove sestrinske kompanije i ”Mauzer”, komanda Luftvafe je obratila na njega pažnju.
Standardizacija je obećavala mnogo povoljnosti u proizvodnji, obuci i povećanju ubojne moći. Pored svega, ona dva prethodna mitraljeza iscrpla su svoje mogućnosti unapređivanja, dok je linija ”MG-34” pokazivala velike mogućnosti i rezerve za povećanje brzine paljbe. Pri tom je velika prednost bila i u unifikaciji kalibra. Podsetimo da je taj, izuzetno jak metak, samo u Nemačkoj prozvođen u 19 fabrika i u 35 vrsta (na tri kilometra mogao je da ubije dvostruku snagu konja!).
Počevši od druge polovine tridesetih godina uvodi se novi sistem klasifikacije oružja. Avionski mitraljezi dobili su nove oznake, za razliku od ranije primenjivanog metoda koji je označavao godinu uvođenja u naoružanje.
U skladu s tim jedna ili dve prve cifre označavale su kalibar usvojen u Nemačkoj, a poslednja cifra (ili broj) označavala je serijski broj konstruktorske varijante. Ako bi se kalibar oružja promenio tokom procesa modernizacije, onda je novi kalibar pisan kao kosi razlomak iza glavne oznake. Tako je mitraljez ”MG – 81” postao prvi model u kalibru 8 (7,92 x 57) mm.
Automatika ovog mitraljeza radila je na principu trzaja s kratkim hodom cevi. Bravljenje je vršeno sistemom valjčića. Za razliku od ”MG-34” ovaj mitraljez je imao snažniju oprugu-amortizer u zadnjem delu sanduka. Udarni mehanizam imao je samo režim automatske paljbe. Prve serije imale su cevi dužine 600 mm, pri opštoj dužini oružja od 1.065 mm.
Međutim, pošto je pri velikim brzinama aviona bilo vrlo teško manipulisati oružjem na pokretnom lafetu pri velikim uglovima dejstva, cevi su skraćene na 475 mm. Pri vrlo maloj masi (6,5 kg) brzina paljbe iznosila je od 1.200 do 1.600, pa čak i 1.800 metaka u minuti, čime je bio u klasi sovjetskog ŠKASA, ali značajno lakši i napredniji tehnološki od njega. Hlađenje je bilo vazdušno.
Rat je pokazao da avionski mitraljezi u puščanim kalibrima nemaju dovoljno veliku moć, pa su kod lovaca korišćeni kao dopunsko oružje (”Spitfajer” je, recimo, imao četiri mitraljeza 7,7mm). Bez obzira na to, pošto je masovna proizvodnja već krenula, mitraljez ”MG – 81” koristio se na ručnim i mehaničkim kao i daljinski upravljanim postoljima u avionima s više članova posade.
U svojoj ofanzivnoj verziji korišćen je uglavnom kao pomoćno oružje na avionima koji su prilagođavani za borbu protiv pešadije na zemlji. Za tu svrhu konstruisani su specijalni mitraljeski kontejneri ”Waffenbehälter 81 A” u koje su, po proceni i zahtevu trupe, stavljali dva, tri, četiri pa čak i šest mitraljeza. Kontejneri su bili podvešeni pod krilo bombardera ”Ju-87” po potrebi i prilikom napada stvarali su vrlo visoku gustinu vatre. Za korišćenje u turelama bila je razrađena specijalna varijanta s povišenom brzinom paljbe (do 3.200 metaka u minuti).
To je postignuto sa sparenim mitraljezom ”MG-81Z” (Zwilling), sa dvostranim redenicima. Ova varijanta je uvedena već 1942. godine. Rastojanje između cevi bilo je 56 mm, a masa 12,9 kg. Radi upravljanja ovim tandem-mitraljezom na levom mitraljezu nalazio se pištoljski rukohvat. Pokazala se veoma uspešnom i korišćena je do kraja rata na svim bombarderima.
Varijante montaže bile su brojne i zavisile su od modela aviona na kojima su korišćene. Najčešće je sparivano više mitraljeza za ručnu upotrebu:
- Linsenlafette (sparene sa farovima, kao na ”Ju-88”).
- Fensterlafette (instalacije na oknima, kao na ”He-111”).
- Kuppellafette (instalacije na kupolama).
- Kurbellafette (rotacione instalacije).
- Walzenlafette (instalacije na kolicima s valjcima),
- Schwenkarmlafette (instalacije ”na lakat”, kao na stonim lampama).
Repni deo bombardera ”Ju-87” i kasnije varijante teškog lovca ”Bf-110” štitio je udvojeni mitraljez montiran na tureli sa kliznom šinom (”Gleitschinenlafette – GSL-81Z”). Pored višecevnih ručnih turela gde su ovi mitraljezi montirani uporedo sa starijim modelom ”MG-15” (o kome smo već pisali), najupadljivija je po svom obliku bila donja turela ”Bodenlafette 81Z” (doslovno – donja turela), skraćeno ”Bola 81Z”. Ona je bila montirana u zadnjem delu ”kade” bombardera ”Ju-88” u većini ranih verzija. Mogla je da se otvara nadole, pri čemu je služila kao ulaz za posadu. Taj mitraljez je imao ugao dejstva +\-43 stepena u stranu i od 0 do 40 stepeni nadole.
Udvojeni mitraljez poslužio je za jednu od prvih nemačkih daljinski upravljanih kupola ”FDL 81Z”
(Fernbedienbare Drehlafette -distanciono upravljana povratna instalacija) opremljena različitim modelima daljinskog upravljanja, od ”FA-1” do ”FA-15” (Fernantrieb – daljinsko upravljanje). Ove turele korišćene su na bombarderima ”He-177” i na izviđačima ”Arado Ar-240”, kao i na eksperimentialnim modelima ”Ju-288” i ”FW-191”.
Potražnja za ovim mitraljezom bila je velika, pa ga je više firmi, pored ”Mauzera” proizvodilo: ”LO Ditrih”, ”H. Krighof”, ”I.C. Vagner” i ”Nord-Dojče Mašinefabrik”. Posle rata najveći deo ovog arsenala je uništen kao neperspektivan za avijaciju, a deo je završio u rukama kolekcionara i u muzejskim postavkama.