NaslovnaOružjeBacači plamena

Bacači plamena

Smatra se da je ”pronalazak” vatre, odnosno mogućnost prvobitnih ljudi da je sami potpale, a potom i koriste, verovatno ključni trenutak u razvoju ljudske vrste. Naučnici za to imaju objašnjenje – pored drugih prednosti (grejanje, osvetljenje, itd), obrada sirovog mesa eliminisala je uticaj životinjske krvi na ljudski mozak. Tako je počeo istinski uspon naših dalekih predaka…koji su odmah uvideli da vatra može biti i oružje, odbrana od životinja i drugih ljudi. Istorija beleži u antičkoj Grčkoj, Kini (u doba dinastije Song), ali i u drugim zemljama upotrebu vatrene smese u ratne svrhe.

Međutim, u konstruktivnom smislu reči bacač plamena je relativno novo oružje i sa svojim davnim precima ima zajedničko samo plamen, kao ubojno sredstvo. Početkom XVIII veka ruski inžinjer, general-major Vasilij Korčmin (Корчмин, Василий Дмитриевич), veliko ime u istoriji oružja Rusije, bliski saradnik Petra Velikog, konstruisao je bacače plamena koji su korišćeni na brodovima. Tako su nekadašnje grčke, rimske, bengalske i ostale vatre dobile savremenu verziju, još opasniju. 

prvi nemacki prenosni bacac plamena 1911
PRVI NEMAČKI PRENOSNI BACAČ PLAMENA, 1911

Trebalo je mnogo toga da se desi u primenjenoj mehanici da bi nemački inžinjer Ričard Fidler (Richard Fiedler) izumeo prvo prenosivo oružje koje za uništavanje neprijateljske žive sile i objekata direktno koristilo vatru. Svoj prvi model razradio je za potrebe Rajhsvera 1901. godine. Prenosivi bacač plamena (”Kleinflammenwerfer”) imao je vertikalni cilindar (tank) visine 120 cm, a bio je podeljen po horizontali na dva dela. U donjem delu bio je gas pod pritiskom (ugljena kiselina), a u gornjem zapaljivo ulje. Kada vojnik pritisne obarač, gas bi poterao zapaljivo ulje u obliku mlaza kroz gumeno crevo, a plamen bi se dobio jednostavnim paljeljem fitilja na čeličnoj mlaznici. Fitilj bi pripalio drugi poslužilac.  Bukvalno, kao veoma veliki upaljač (čak je u SAD kompanija ”Ronson”, poznato ime u svetu upaljača, proizvodila bacače plamena).  Prvi modeli su mogli da dobace do 18 metara, ali uz veliku količinu dima, a za svako ponovno paljenje trebalo je staviti novi fitilj. Bacač je na leđima nosio, kao ranac, jedan čovek. 

Tako je nastalo oružje koje je bilo gotovo podjednako opasno i za korisnika i za napadnutog. Bacač plamena Englezi zovu Flame thrower, Francuzi lance-flamme, Rusi огнемёт, a u JNA je imao naziv plamenobacač. Bacači plamena korišćeni su već u Balkanskim ratovima, ali su pravu proveru imali na Zapadnom frontu. Prvi put su upotrebljeni 26. II1915. godine protiv Francuza kod Verdena, u šumi Malankur (Malancourt), protiv Rusa kod Baranoviča, protiv Britanaca na Zapadnom frontu i protiv Italijana na Solunskom frontu; izazvali su paniku, ali i reakciju Britanaca koji su napravili sličan model (”Morriss portable flamethrower”), a u razvoju ovog sredstva nizu zaostajali ni Austrougari. U vreme upotrebe bojnih otrova, kada se mislilo da su oni to najsurovije što se može poslati neprijatelju, ovo sredstvo je javno prokleto i nazvano ”oružje protiv zakona božjih i ljudskih”. Pokazalo se da je iskonska korist od vatre istovremeno i najveći ljudski strah. Setimo se kako su ljudi 11. septembra skakali iz ”kula bliznakinja” u sigurnu smrt, samo da ne bi živi izgoreli. Ova pojava je naučno dokazana i s njom se računa prilikom sastavljanja protivpožarnih protokola. Na ratištu je ovo oružje bilo izuzetno efikasno protiv neprijateljske žive sile, posebno u bunkerima i fortifikacijskim objektima, sa užasavajućim psihološkim dejstvom. Međutim, i ono je imalo nedostataka, kako tehničkih, tako i taktičkih. Najveći domet je bio 80 metara, a mlaz je mogao da potraje dva minuta. Težina opreme i njena izloženost neprijateljskoj vatri bili su glavni nedostatak. Kada bi na vreme spazili vojnika naoružanog bacačem plamena, na njega bi usmerili svu paljbu, pa je i on često završavao kao buktinja, bez obzira na zaštitnu opremu. Tokom Drugog svetskog rata pojedinačna primena bacača plamena znatno je smanjena, ali su zato do izražaja došla otpornija i delotvornija sredstva, pre svega tenkovi-plamenobacači. 

m2 americki bacac plamena
M2 AMERIČKI BACAČ PLAMENA

Bacača plamena ima i u građanskoj upotrebi, pre svega za uklanjanje korova i uništavanje sitnih štetočina. Vojni bacači se po načinu rada dele na one koji koriste mlaz (posebna podvrsta su mlazni visokoeksplozivni bacači), kombinovani (mlaz i ampule) i oni koji koriste ampule (kapsule). Mlazni bacači se dele na prenosive (bacače plamena koji se nose kao ranac, tzv. lake, koje opslužuje jedan čovek), teške (sa više poslužilaca), mehanizovane i tenkovske. U Prvom svetskom ratu Nemci i Britanci su imali i statične bacače plamena: ”Grossflammenwerfer” je bio teški rovovski bacač koji je ostajao na mestu, a crevo bi se privlačilo neprijateljskom rovu; Britanci su koristili  ”Livens Large Gallery Flame Projector” koji je usled komplikovanosti, težine i opasnosti za rukovaoce bio napušten. U Drugom svetskom ratu Nemci su koristili statični ”Abwehrflammenwerfer 42”; to je bilo odbrambeno oruđe koje je funkcionisalo na principu mine iznenađenja, kombinovano sa drugim zaprečnim sredstvima na poljima pogodnim za desant, plažama, itd. Kada bi neoprezni borac aktivirao na neki od poznatih načina ovaj bačac plamena (potezom, nagazom), on bi u trenutku napravio ogromnu buktinju pa koga zakači – zakači.  

nemci spaljuju zgrade po varsavi 1944. godine
NEMCI SPALJUJU ZGRADE PO VARŠAVI 1944. GODINE

O bacačima plamena koji koriste kapsule, odnosno ampule (ampulameti), već smo pisali; do početka Drugog sv. rata bacače plamena imale su gotovo sve armije. Bacači plamena koji su nošeni kao ranac na leđima imali su mali domet, a vatrena mešavina izbacivana je uz pomoć komprimovanog vazduha, kao na početnom nemačkom modelu. Međutim, do početka rata razvijeni su moćni visokobrizantni bacači u kojima je potreban pritisak postizan barutnim punjenjem. Razvojem tehničke baze bacač je usavršen, a domet povećan.  Gorivo može biti retko i gusto. Retko (tečno) spravlja se od benzina, petroleuma, nafte i neupotrebljenog motornog ulja, ili od mešavine motornog benzina i nekog sredstva za zgušnjavanje. Postoje letnje i zimske recepture, gde se zimi mešavina pojačava naftom. Gusto gorivo spravlja se od motornog benzina pomešanog s materijom za zgušnjavanje,  najčešće praškom napalma.  Njime se postiže gušći mlaz, veći domet, duže vreme dejstva i veća efikasnost (mlaz se ne lepi za cilj). 

prenosivi bacac plamena
prenosivi bacac plamena

Problem klasičnog bacača plamena bio je i ostao mali domet – od 50 do najviše 200 metara. Razloga ima više – zapaljiva smeša se pali na samoj mlaznici i balistika plamena nedoljivo podseća na crevo s vodom, gde je plamen u obliku neprekinutog mlaza; taj mlaz se raspršuje u letu, a osetljiv je na vetar. Time mu je tačnost umanjena. Povećanje pritiska je ograničeno tehničkim i fizičkim mogućnostima. Pronalaskom raketnog bacača plamena otišlo se bitan korak dalje. Reč je, zapravo, o klasičnom prenosnom raketnom bacaču koji umesto kumulativne mine izbacuje projektil sa zapaljivom smesom na znatno veće rastojanje, preciznije i delotvornije. U takvu glavu smešta se  termobarično punjenje. Ruska Federacija je svojim OS obezbedila i jedinstvene teške raketne bacače ”TOS-1 Pinokio” (”Buratino” u ruskoj leksici) i njegovu modifikaciju ”TOS -1A Solncepek-pripreka” na guseničnom podvozu.   

rucni reaktivni bacac termobaricnih mina
rucni reaktivni bacac termobaricnih mina

Naveli smo da je Drugi svetski rat u prvi plan izbacio tenkove – bacače plamena. Oni su konstruisani jednostavnom zamenom osnovnog oruđa ili čak njegovom dopunom. Pokazali su se izuzetno efikasnim, posebno u Aziji gde su mogli da uz pravilnu podršku pešadije, relativno bezbedno nastupaju kroz džunglu i drugo rastinje, pri tom paleći sve pred sobom. Domet je bio značajno povećan, kao i nosivost koja je, u odnosu na pešadijske ranac-bacače bila neuporedivo veća. Velika Britanija posedovala je pet vrsta tenkova – bacača plamena. Nemci su imali šest vrsta takvih vozila, Italijani dva, a  Sovjeti čak 24! Amerikanci su imali tri vrste. 

tenk bacac plamena m67 u vijetnamu 1966. godine
TENK BACAČ PLAMENA M67 U VIJETNAMU 1966. GODINE

Posle Drugog svetskog rata marinci SAD koristili su bacače plamena u Korejskom i Vijetnamskom ratu. Bacač plamena ”M-132” bio je modifikovani oklopni transporter ”M113”. Godine 1978. američka vojska povlači ova sredstva iz svog arsenala, a poslednji pešadijski, prenosni bacač bio je ”M9-7” još iz Vijetnamskog rata. Uprkos opštem mišljenju ova sredstva nisu zabranjena, ali kao zapaljivo oružje podležu zabranama upotrebe opisanim u Trećem protokolu Sporazuma o konvencionalnom oružju. Zapaljivo oružje sada se ne koristi više kao mlaz, već u obliku termobaričnih sredstava o čemu smo već pisali na ovom portalu. Pošto dogovori ne važe za kriminalne i gerilske strukure, zabeleženo je da sredinom osamdesetih IRA prokrijumčarila određeni broj sovjetskih bacača plamena ”LPO-50” (stigli preko libijske vlade) u Irsku. Jedan od takvih bacača korišćen je 13. decembra 1989. godine u napadu na stalni kontrolni punkt britanske vojske u mestu Derjard (Derryard), blizu Roslea. Nekoliko meseci kasnije, IRA je napala na RUC stanicu (Royal Ulster Constabulary) u Stjuartstaunu (Stewartstown), okrug Tajron (Tyrone). Tada su koristili veoma opasnu improvizaciju koja je bila dostupna u javnoj upotrebi – poljoprivredni traktor – atomizer, raspršivač  koji je umesto tečnosti za zaprašivanje nosio 2.700 litara mešavine benzina i dizela. Zapalivši stanicu, oni su potom osuli paljbu iz ručnih bacača i automatskog oružja. Ovakav način diverzionih napada pokazao se veoma efikasnim jer je primenjen u različitim kombinacijama više puta. 

tenk cercil krokodil bacac plamena
tenk cercil krokodil bacac plamena

Ni rat koji je započeo na teritoriji Donbasa nije prošao bez upotebe ovih sredstava. Smatra se da je osmog februara 2017. godine pukovnik ”Givi” (Михаи́л Сергéевич Толсты́х) poginuo kada je u njegovu kancelariju u Donjecu uletela mina ”Šmelja”. U toku SVO, 21. novembra 2022. godine ruske snage koristile su teške bacače plamena sa termobaričnim glavama (”TOS-1”) kako bi razbile koncentraciju ukrajinskih snaga kod Kuprjanska u Harkovskoj oblasti i to je najdrastičniji, ali nije jedini slučaj. 

bacac napalma u vijetnamu
bacac napalma u vijetnamu

Neka ostane zabeleženo da su trupe Nacionalne garde SAD , navodno, koristile bacače plamena radi uklanjanja iznenađujuće velike količine snega koja je mogla da omete inauguraciju Džona F. Kenedija. (O tome je tek decembra 1998. godine pisao list ”San Francisco Flier”). Bacači plamena korišćeni su kao pirotehnički efekti prilikom završetka Paraolimpijskih letnjih igara 2012. godine u Londonu. U aprilu 2014. godine južnokorejski list ”Chosun Ilbo” izneo je nepotvrđenu informaciju da je zvaničnik vlade Severne Koreje O Sang Hon, zamenik ministra javne bezbednosti, pogubljen bacačem plamena (!). Bacači plamena se mogu koristi i u druge svrhe, tako da ih policija mnogih zemalja koristi za izbacivanje rastvora suzavca i vode. I ovom prilikom je potvrđeno staro pravilo za vatru – ”dobar sluga, zao gospodar”. 

Autor

KOMENTARIŠI

Molimo unesite svoj kometar!
Ovde unesite svoje ime

Povezani članci

Najnovije objave