Vazdušna pesnica Vermahta – FLIEGERFAUST

Slušaj ovaj članak

FLIEGERFAUST – Preteča Redaja, Stingera i Strele (Man-portable air-defense systemsMANPADS or MPADS) 

Mnogo puta smo već naglasili (i dokazali) da je nemački tehnički genije, službeći zločinačkom umu svog rukovodstva, išao bar korak ispred neprijatelja na mnogim poljima. Tako je bilo i kod pojave prenosnih protivavionskih sredstava. Ta sredstva su smišljena u očajničkim pokušajima da se koliko-toliko olakša situacija na nebu iznad Nemačke i obeshrabre, ako ne i spreče, stalni napadi iz niskog leta po trupama, sredstvima i objektima.

  • FLIEGERFAUST OPŠTI IZGLED
  • FLIEGERFAUST B PRE REKONSTRUKCIJE

Vazdušna premoć saveznika bila je apsolutna i samo su krajnje tehničko zasićenje napadačke avijacije, ili vremenske prilike bile te koje su mogle da nemačkim trupama obezbede kratak predah. Flah-kule oko velikih gradova odavno su neutralisane, a retki preostali lovački avioni mogli su samo slučajno da se vrate celi na neku ledinu,  umesto na razrušene aerodrome.

“Vazdušna pesnica“ trebalo je da bude pandan pancerfaustu i panceršreku, nešto što će moći da nosi jedan čovek, da bude jevtino i masovno, kako protivnik ne bi znao odakle ga sve može snaći nevolja.

Na nivou ideje – zamisao kojoj nije bilo mane. Kako se ovo sredstvo razvijalo u stvarnosti i s kojim efektima?

Fligerfaust (FIF- fligafaust), ime koje je nastalo od  flieger (vazduhoplov) i faust – šaka, odnosno pesnica. Ova složenica bi trebalo i u slobodnom i u formalnom prevodu da znači protivavionska pesnica. Ovo je naziv za seriju protivvazdušnih bacača koje su nemački konstruktori razvijali pred kraj Drugog svetskog rata.

Rodno mesto ovih sistema bilo je u pogonima HASAG u Lajpcigu. Fabrika Hugo Schneider Aktiengesellschaft Metallwarenfabrik  jedna od najstarijih u Nemačkoj, osnovana 1863. godine, dohvatila se tog, do tada neviđenog zadatka. U konkurenciji drugih firmi trebalo je napraviti opisano sredstvo. U posleratnim godinama, nakon razvoja ovih prenosnih sredstava, u kopnenim snagama Bundesvera ostao je naziv Fligerfaust i korišćen je za sve vrste tog oruđa. 

O njemu nema mnogo podataka. Prva varijanta Luftfaust A (poznata i kao Fligerfaust A), imala je četiri cevi i u naoružanje je ušla 1944. godine. Nestrpljivi Nemci su odmah napravili i varijantu B s devet cevi jer su ustanovili da ove četiri cevi nisu dovoljne. Ni njime nisu bili zadovoljni, već su konstruisali optimalni model od šest cevi 1945. godine. Ono nije imalo nikakve prefikse …a onda su im protivnici pokvarili planove te on nije ni stigao od razvojnih modela. Zašto ovaj prenosni sistem nije stekao svetsku slavu kao što su to, zasluženo, ostvarile njegove protivtenkovske “kolege“? Razlog je jednostavan: nije uspeo da se dokaže u borbi jer su performanse bile nedovoljne. Nemačka se već previše rastrgla tragajući čas za jednim, čas za drugim “oružjem odmazde“, rasipajući snage i sredstva…dok su po fabrikama i pogonima “leteće tvrđave“, liberatori i lankasteri sipali tone bombi. Ono što je trebalo prvo da razvijaju, Nemci su počeli da dizajniraju tek kad je dogorelo do noktiju i kada više nije bilo ni sredstava ni mogućnosti da se napravi perspektivno sredstvo pune namene. 

Kako je ovo oruđe funkcionisalo? Ispaljivalo je raketne projektile koji su dostizali maksimalnu brzinu od 380 m/s. Testovi su pokazali nedovoljnu pokrivenost kruga pogodaka, odnosno preveliko rasipanje, pa je odlučeno da se ono produži i da se poveća broj raketa. Sama cev-lanser bila je duga 150 cm, što je trebalo da omogući veće i preciznije “zatrčavanje“ projektila. Rakete su bile kalibra 20 mm i nosile su 19 grama eksploziva (!). Ispaljivane su u dva rafala s intervalom od 0,2 sekunde i formirale bi krug prečnika od 60 metara na udaljenosti od 500 metara. To je trebalo da obezbedi da protivnički avion, pri bilo kom manevru, uleti u snop koji bi ga onesposobio. Naravno, gađanje aviona u odlasku bilo je bespredmetno usled male brzine projektila. Ta mala brzina trebalo je da obezbedi da snop prema dolazećem avionu bude relativno spor kako bi se povećala mogućnost da on uleti u vatru. Oruđe je bilo teško oko šest i po kilograma. Dejstvovalo se s ramena, a bilo je praktično bestrzajno. U martu 1945. na mesec i po dana pred kraj rata ambiciozni (i realnosti lišeni) Hitlerovi planeri naručili su 10.000 lansera sa oko četiri miliona projektila. To je trebalo da obezbedi gotovo pedeset punjenja po jednom lanseru. Međutim, samo osamdeset komada je stiglo u trupe kraj Sarbrikena krajem aprila. Dugo se smatralo da uopšte nisu korišćeni u borbi, pri čemu se ne računa opitno dejstvo. Ipak, Nemci su stigli i ovo oružje da koriste, i to u uličnim borbama jer je  bilo efikasno protiv transportnih sredstava, mitraljeskih gnezda i artiljerijskih posada. U jednom američkom arhivu pronađena je fotografija prekoputa Brandenburške kapije u Berlinu koja jasno pokazuje najmanje tri “potrošena“ lansera.

Nemačko rešenje bilo je toliko ispred svog vremena da se tek krajem osamdesetih godina pojavljuje američki sistem Redeye, a za njim i Stinger, Strela-1 i drugi modeli. Ako su konstruktori “nebeske pesnice“ ostali živi, mogli su s nekom zakasnelom satisfakcijom da posmatraju kako se njihove ideje pretvaraju u stvarnost.