Iznenađenje pod vodom

Slušaj ovaj članak

Kada se pomenu sukobi Srba i Turaka svi pomisle na oštra sečiva. Drvene bačve pune dinamita nikome ne padaju na pamet, iako su one, recimo, korišćene 1867. Godine

Početkom 1876. Srbija se užurbano pripremapa za rat sa Turskom. Vojni krugovi su smatrali da je posebno opasan Dunav pošto SrbiJa nije raspolagala brodovima koji bi se suprotstavili turskoj rečnoj ratnoj flotili. Turci su, uz transportne brodove, raspolagali i sa devet monitora, četiri oklopne korvete, pet oklopnih čamaca i pet topovnjača. Znači. bili su u stanju da ugroze svaku tačku na srpskoj obali pa i sam Beograd. Kneževini je preostalo da se od desanta sa reke obezbedi jedino pomoću jeftinijih, inženjerijskih sredstava.

Postavljanje mina u XIX veku
Postavljanje mina u XIX veku

Ministarski savet je 5. marta 1876. nabavio 1080 m deblje i 1840 m tanje minerske „elektrisane“ žice izolovane „gutaperhom“ (vrsta gume sa Sumatre). Deset dana kasnije. u bečkoj firmi „Leopolder i Vajnrih“ su uz telegrafske aparate „mozre“ i „mario”, kupljene i baterije ,.marija devi“. „danijel“ i „leklanže”. kao i neophodni induktrijski aparati („dinamomašine“). O nabavkama komandovanih mina sa električnim paljenjem nema pomena ali je činjenica da je u isto vreme nabavljeno i ovo sredstvo. Naime, 1. jula 1876. samo dan pred početak operacije, Ministarski savet je naložio potpukovniku Antoniju Bogičeviću da započne radove na zaprečavanju Dunava.

Pioniri su kod Sipa, Korbove i Brze Palanke, u rečni tok na dubini od 6 m postavili po četiri komandovane mine sa električnim paljenjem (vojska je rasprlagala sa 28 ovakvih „torpeta“). Već 3. jula Ministarski savet je naredio i arh. Aleksandru Bugarskom (1835-1891. inače autor Narodnog pozorišta i Starog dvora) da razmotri mogućnost miniranja Gornjeg grada beogradske tvrđave, koji bi bio razoren u slučaju turskog desanta sa Dunava.

mine zaprecavanje
mine zaprecavanje

Konačno, u Đuniskoj klisuri su na dubini rd tri metra ukopane tri mine od po 50 kg dinamita koje su se palile daljinskim putem, pomoĆu baterija od 9 bihromatskih elemenata i indukcionog aparata. Pod pritiskom rumunske, ruske i austrougarske diplomatije, Turci su 17. jula bili primorani da garantuJu neutralnost Dunava od Virčiorova do Negotina. Tako je SrbiJa, bar sa rečne strane, bila osigurana. Ministarski savet je odmah angažovao vrhunske domaće stručnjake, profesore Ljubomira Klerića (1844-1910) i dr Simu Lozanića (1847-1935) da ispitaju bezbednost podvodnih mina.

Eksperti su 21. jula komandantu Kladova podneli izveštaj da su mine veoma opasne po međunarodni saobraćaj jep se nitroglicerin mogao izdvojiti od infuzorijske zemlje i drvesti do nekontrolisane detonacije. Uvažavajući ovo mišljenje, ministar vojni je odmah naredio vađenje mina iz dunavskog toka.

Fabrika u Rijeci
Fabrika u Rijeci

Postavlja se pitanje kojim tipom podvodnih mina su raspolagali Srbi 1876. godine? Ovo oružje je bilo u obliku drvenih bačvi sa dvostrukim zidovima (zbog uzgona), napunjenih sa po 50 kg gurdinamita. Inače, gurdinamit (dinamit sa neaktivnom bazom – smeša od 75 odsto glicerin-nitrata i 25 odsto infuzorijske zemlje ili kizelgura, 1867. patentirana od strane Alfreda Nobela) bio je poznat po tome što se nitroglicerin u kratkom roku izdvajao od kizelgura, u vidu ulja isplivavao na površinu i tako postajao opasan jer se aktivirao i na najmanji potres (što su potvrdili i Lozanić i Klerić).

U mine su bile utisnute detonatorske kapsle sa živinim fulminatom i električni upaljači sa platinskim mostićima. Upaljači su kablovima izolovanim „gutaperhom” bili povezani sa komadnom stanicom na obali. Kroz kablove se prema svakoj mini zasebno mogla propustiti struja iz baterija ili indukcione mašine. Mostić bi se usled otpora usijavao, palio kapslu i tako dovodio do detonacije mine.

Sličan tip mine je još 1843. konstruisao čuveni Semjuel Kolt (1814-1862). Kolt je za provodnik koristio žicu izolovanu mešavinom asfalta i voska a samu minu je punio crnim barutom. Nakon izbijanja rata sa Danskom, 1848. poznati nemački naučnik Verner Simens (1816-1892) sa svojim zetom profesorom Jakobijem usavršio je Koltovu minu. Konačno. austrijski oficir Moric Ebner fon Ešenbah je 1859. radi odbrane Venecije, konstruisao novu komandovanu električnu minu. Ove mine su bile povezane sa stanicom na kopnu koja je imala tamnu komoru.

Mine u americkom Gradjanskom ratu
Mine u americkom Gradjanskom ratu

Na mat-staklu komore bio je označen položaj mina a istovremeno se projektovala i silueta broda koji bi se pojavio: tako se mogla aktivirati baš mina na ruti neprijateljskog broda. Manu Ebnerovih mina predstavljalo je punjenje od 225 kg piroksilina – osetljivog „praskavog pamuka“ koji je 1846. pronašao profesor Peluze, a u Austriji ga je uveo u serijsku proizvodnju Jakob Lenk fon Volfsberg. Očito da je Srbija upravo u AustriJI naručila usavršene Simens-Jakobi-Ebner mine.

mine ekejtrokontaktne
mine ekejtrokontaktne

Naime, Riječanin Johan Lupis (1814-1875) 1860 je izumeo prvi primitivni torpedo ..salvakosta“ (čamac sa propelerom na oprugu, kojim se pomoću užadi upravljalo sa obale). Proizvodnja „salvakrsta” zaprčela je u riječko) fabrici „Stabilimento Teknino Fjumano’ Na mesto direktora zavoda je 1864. stupio Britanac Robert Vajthed (1823-1905) koji je, dve godine kasniJe, razvio pravi torpedo sa pogonom na komprimovani vazduh. Vajthed je 1873 otkupio fabriku, promenio joj naziv u „Torpedofabrik Vajthed i Ko“ i započeo proizvodnju svih podvodnih ratnih sredstava. Sasvim je verovatno da je Srbija 1876 godine upravo ovde nabavila i navedenih 28 „torpeta“.

Ostavite Vaš Komentar: