Kokarde NOVJ-JA 1944-1946

Predlog oznaka za kapu НОВЈ. Akvarelisani crtež, Ђорђе Андрејевић-Кун, kraj 1943. godine. zbirka Bojnog muzeja, Beograd, Inv. № УЗ-10438

Odnos Sovjetskog Saveza prema jugoslovenskom narodnooslobodilačkom pokretu sve do 1944. godine bio je vrlo složen. Posle obnove diplomatskih odnosa između sovjetske i vlade Kraljevine Jugoslavije, iz Moskve se vodila politika na dva koloseka. Službenu politiku po pitanjima Jugoslavije vodila je sovjetska vlada održavajući odnose sa jugoslovenskom vladom u izbeglištvu, a preko Izvršnog komiteta Kominterne (IKKI) održavala je vezu sa narodnooslobodilačkim pokretom (NOP). Pozivajući se na vodeću ulogu Kominterne i solidarnost komunističkih pokreta, Staljin je od prvog dana koristio IKKI kao sredstvo pritiska na KPJ i NOP, namećući stavove koji su odgovarali njegovoj spoljnoj politici čak i u detaljima vezanim za oznake na uniformama partizanskih odrededa, odnosno, kasnije, NOVJ.

Crtež predloženih oznaka za kapu oficira i vojnika jugoslovenskog odreda u SSSR, 26. novembar 1943.g. Tehničeskaя biblioteka Veщevoй službы MO RF. Inv. № 33-alb. L. 1
Na levoj margini svojeručna primedba zapovednika odreda, Marka Mesića: “Štit na orlu gladak. Podpukovnik Mesić“На левој маргини својеручна примедба заповедника одреда, Марка Месића: “Штит на орлу гладак. Подпуковник Месић“.

Na dan napada Sila osovine na SSSR, 22. juna 1941, Politbiro Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije (CK KPJ) je održao hitnu sednicu sa koje je uputio proglas narodima Jugoslavije kojim ih poziva na oružanu borbu protiv okupatora. Jedan od neposrednih povoda za ovaj potez poslužio je radiogram Izršnog komiteta Kominterne koji je istog dana iz Moskve stigao na adresu Generalnog sekretara KPJ, Josipa Broza Tita:“.. neophodno je preduzeti sve mere kako bi se olakšala i podržala pravedna borba sovjetskog naroda…. Primite na znanje da se u ovoj etapi radi o borbi za oslobođenje od fašističkog porobljivača a ne o socijalističkoj revoluciji. Potvrdite prijem“. Pet dana kasnije, Politbiro je formirao Glavni štab Norodnooslobodilačkih partizanskih odreda Jugoslavije (NOPOJ) sa Josipom Brozom Titom kao Vrhovnim komandantom. Na sednici Politbiroa CK KPJ, održanoj 4. jula 1941. u Beogradu, odlučeno je da se pokrene opšti ustanak i da partizanski rat bude osnovna forma razvijanja ustanka. U skladu sa običajima Kominterne, za borce partizanskih odreda je kao amblem na kapama usvojena crvena petokraka zvezda. Ova odluka je, na prvi pogled, bila u duhu sa proglasom Moskve iz avgusta iste godine, kojim su svi “slovenski narodi“ pozvani na “solidarnost sa Crvenom armijom“. No, bez obzira na deklarativne izjave, sve do kraja 1944. godine korišćenje simbola Crvene armije od strane “slovenske braće“ nailazilo je na politički motivisane primedbe sovjetskog rukovodstva.

Sovjetska propaganda je podržala početak oružanog ustanka u Jugoslaviji pod rukovodstvom KPJ; tako je 10-11. avgusta u Moskvi održan radiomiting pod lozinkom “Sloveni ujedinjeni u borbi protiv nemačkog fašizma“. Apel ovog, takozanog “Prvog sveslovenskog mitinga“, u kome su se, između ostalog, nalazile i reči: “..Braćo ugnjeteni Sloveni!… narodi Sovjetskog Saveza i Crvena Armija su uz vas“, u roku od 10 dana je preveden na nekoliko jezika i emitovan širom sveta.

Predlog šapke sa konačnom varijantom oznake za oficire jugoslovenskog odreda u SSSR. Crtež obojen temperom. Decembar 1943

Partizani su tokom prvih meseci oružane borbe na kapama najrazličitijih formi neoficijelno nosili crvenu ili zastavicu u nacionalnim bojama, kao i “običnu“ crvenu petokraku zvezdu. No, u duhu sovjetske propagande, počele su da se pojavljuju i zvezde “crvenoarmijskog modela“ – sa ukrštenim srpom i čekićem u sredini. Ovaj običaj je bi čest pogotovo kod biših boraca Španske republikanske armije. Kada su Sreten Žujović “Crni“ i Rodoljub Čolaković, jula 1941, došli u u Prvi šumadijski partizanski odred, primetili su da mnogi borci na kapama nose crvene petokrake sa srpom i čekićem. “Obične“ i “crvenoarmijske“ zvezde, inače, izrađivane su ručno, u trupi ili u improvizovanim ilegalnim radionicama.

No, zbog međusavezničkih odnosa, uključujući i političke kontakte sa jugoslovesnkom vladom u Londonu, pitanje nošenja crvenih petokraka kao revolucionarnog simbola bilo je u fokusu pažnje sovjetskog rukovodstva, koje se trudilo da “koriguje“ politiku VŠ NOPOJ. U praksi, ovaj pritisak se odvijao stalnom razmenom radiograma na realciji IKKI-KPJ.

Poznato je, naime, da je u noći između 5. i 6. aprila 1941. u Moskvi potpisan Ugovor o prijateljstvu i nenapadanju između Sovjetskog Saveza i Kraljevine Jugoslavije. Kominterna, u skladu sa svojom politikom zajedničkog antifašističkog fronta, stalno je ukazivala Vrhovnom štabu da nije vreme za proletersku revoluciju. Istovremeno, Moskva nije želela da se otvoreno konfrontira sa poketom Dragoljuba-Draže Mihailovića, koji je bio pod pokroviteljstvom kraljevske vlade, kako ne bi pogoršala odnose sa zapadnim saveznicima. Sovjetski Savez je, konačno, zadržao zvanične odnose sa jugoslovesnkom vladom u Londonu pa je  Kominterna bila protiv toga da se tada postavi pitanje monarhije i vlade u izbeglištvu.

Žujović je jula 1941. u Prvom šumadijskom partizanskom odredu izjavio da je “još rano prišivati ma kakve ambleme… Možda će mo ..staviti na naše kape pored crvene zvezde srpsku trobojnicu. Sada je glavno vršiti akcije, uvoditi narod u borbu, a za ambleme će mo lako“. U duhu direktiva iz Moskve, CK KPJ je 4. septembra 1941. godine izdao uputstvo CK KP Hrvatske, u kome se navodi da “srpski partizani nose na kapi srpsku  zastavu i crvenu petokraku zvezdu, no da ovakvu praksu treba izbegavati do savetovanja štabova“.

Bez obzira na ove pritiske, na sednici Politbiroa CK KPJ u Stolicama, 26-27 septembra 1941, doneta je kompromisna odluka po kojoj je propisni amblem na kapama crvena petokraka zvezda kao “antifašistički znak“, ali je politički ocenjeno da srp i čekić ne treba stavljati na oznaku.

Da bi precizirao izgled oznaka, Vrhovni štab je doneo Odluku, štampanu u Biltenu NOVJ № 7-8 od 1. oktobra 1941, kojom su oficijelno propisani amblemi za kape.

Autentične metalne oznake za kape M1943 1. samostalne pešadijske brigade NOVJ u SSSR, 1944. godina. Levo – oznaka za podoficire i vojnike, desno – avers i revers oficirske oznake. Kolekcije V. Jokanovića i N. Bjeloša, Pančevo

Osnovnu oznaku na kompletnoj teritoriji Jugoslavije predstavljala je crvena petokraka zvezda. Pri tome, u Srbiji i Crnoj Gori se ispod donjih krakova nalazila nacionalna crveno-plavo-bela zastavica dimenzija 30h15 mm; u Bosni i Hercegovini, iznad gornjeg kraka je bila srpska i hrvatska trobojka u obliku obrnutog latinskog slova V; u Hravatskoj, ispod donjih krakova – nacionalna crveno-belo-plava trobojka dimenzija 30h15 mm, dok se u Sloveniji nosila petokraka sa nacionalnom, belo-plavo-crvenom zastavicom dimenzija 30h15 milimetara.

No, na bazi rešenja CK KPJ, a u dogovoru sa VŠ NOPOJ, 21 decembra 1941. doneta je Naredba o formiranju Prve proleterske narodnooslobodilačke udarne brigade (NOUB). Brigada je formirana istoga dana u Rudom, odnosno, simbolično, na oficijelni rođendan Josifa Visarionoviča Staljina (9/21. decembar 1879). Naredbom je predviđeno da se “Pravila (Statut) za ovu brigadu izrade do 28. decembra 1941. godine“. Tačkom 11 Statuta propisano je da samo borci ovih brigada “imaju na kapama oznaku petokraku zvezdu sa srpom i čekićem“.

Overene fotokopije projekta kokardi NOVJ: vojnička i podoficirska, oficirska i generalska

Odluka o uvođenju “politički nepodobnih“ zvezda doneta je bez konsultovanja i saglasnosti Kominterne. Tokom zime 1941-1942. godine, naime, iz tehničkih razloga nije postojala radio-veza sa Moskvom pa taj period karakterizuje “levičarenje“ KPJ.

U vezi sa širenjem ustanka ali i “raspoloženjem jednog dijela stanovništva koje je raspoloženo za borbu izvana sastava četničkih i partizanskih jedinica“, VŠ NOPOJ je, januara 1942, rešio da se pristupi stvaranju Narodnooslobodilačke vojske“. U tom duhu,  Josip Broz Tito je izdao naređenje o osnivanju narodnooslobodilačkih dobrovoljačkih odreda (NODO), za koje je odlučeno da na kapama, u vidu oznake, nose samo svoju nacionalnu trobojku.

Delegat VŠ NOP i DOJ, Moša Pijade, početkom 1942. godine je izradio projekat naredbe po kojem bi borci vojno-teritorijalnih jedinica, za razliku od pripadnika operativnih snaga, nosili “posebne oznake na kapama: petokraka crvena zvezda i ispod nje narodna trobojka stoje na petouglom komadu zelene čoje“. No, GŠ NOP i DO za Crnu Goru i Boku nije želeo da prihvati projekat bez saglasnosti Vrhovnog štaba. O ovome je Moša Pijade 13. maja 1942. izvestio VŠ NOP i DO. Tako je tek u septembru iste godine Vrhovni komandant izdao Naredbu u kojoj, između ostalog, nalaže da “svi drugovi i drugarice određeni na rad kod pozadinskih i vojnih vlasti nose na kapama crvenu petokraku zvezdu na zelenom petouglom polju“. Tokom nemačke operacije pod kodnim imenom “Slučaj Belo“ (bitka na Neretvi, 20. januara-15. februara 1943), Husein “Huska“ Miljković (1905-1944) je dezertirao iz NOVJ i, aprila iste godine, u Velikoj Kladuši se predao 11. pešadijskom domobranskom puku. Krajem septembra u Cazinskoj Krajini je formirao muslimansku miliciju, takozvanu “Huskinu vojsku“. No,  početkom 1944. Miljković se ponovo priključio NOVJ a od njegovih sledbenika farmirane su dve muslimanske brigade IV unskog korpusa GŠ NOV i PO Hrvatske. Vojnici ovih brigada na kapama su nosili metalnu petokraku zvezdu i polumesec.

Kapitulacija Italije (8. septembar 1943), širenje NOP-a, te odluke donete na Teheranskoj konferenciji (28. novembar i 1. decembar 1943) i Drugom zasedanju AVNOJ-a (29-30. novembar 1943), uticale su na jačanje političke podrške Sovjetskog Saveza. To je trajalo sve do početka 1944, kada je preko sovjetske vojne misije direktno uspostavljena veza između SSSR i NKOJ.

Specimen generalske kokarde NOVJ, usvojen od strane predsednika Tehničkog komiteta Glavne intendantske uprave Crvene armije, generala Aginskog. U gornjem desnom uglu Anginski je dopisao primedbu generala Terzića:“Plavi emajl mora biti tamniji“. Privatna kolekcija, Rusija

Prva sovjetska vojna  misija u Jugoslaviji, koju je činio 21 član sa generalom Nikolajem Vasiljevičem Kornjejevim, 23. februara 1944. je spuštena padobranima kod Bosanskog Petrovca i istog dana je stigla u Drvar. Da bi se naglasila njena politička uloga, a u duhu sa tri meseca ranije održanom konferencijom u Teheranu, Misija je bila akreditovana kod NKOJ-a, a ne kod Vrhovnog štaba. No, od tada je počela da pristiže sovjetska materijalna pomoć NOVJ u opremi i naoružanju.

Vrhovni komandant NOVJ se 5. jula 1944. godine prvi put od početka oružane borbe obratio lično Staljinu sa molbom za pomoć. U novom zahtevu, upućenom  Moskvi 13. oktobra 1944, Tito je naveo lekove, sredstva veze i PVO, ali i – delove uniformi. Istoga dana, VŠ NOVJ uputio je Moskvi još jednu molbu, koja je slikovito prikazala realno stanje po pitanju oznaka na kapama. Na adresu specijalnog organa u aparatu CK VKP(b) (koji je, nakon raspuštanja IKKI, postao novi “duhovni vođa“ KPJ), naime, 13. oktobra je stigao radiogram sledeće sadržine: “Opšti oficijelni znak NOVJ je petokraka zvezda sa srpom i čekićem, izrađena od crvenog materijala. Za borce bi bilo dobro ukoliko bi ste povodom Oktobarskih praznika kao poklon poslali  veću količinu običnih crvenoarmijskih zvezdica. Ovde je san svakog borca da ima crvenoarmijsku zvezdu“.

No, ovaj zahtev nije bio tako jednostavan, zbog niza političkih implikacija.

Ukazom Vrhovnog komandanta NOVJ od 15. avgusta 1943, naime, ustanovljeni su ordeni “Partizanske zvezde“ (I, II i III steepena), “Narodnog oslobođenja“, “Bratstva i jedinstva“, i ordena “Za hrabrost“, kao i medalje “Za hrabrost“. Takođe, kao atribut zvanja bio je ustanovljen i orden “Narodnog heroja“ (zvanje “Narodni heroj“ uvedeno je ukazom VŠ, štampanom na Romaniji, u Biltenu Vrhovnog štaba NOP i DVJ broj 12-13 za decembar 1941 – januar 1942). Ukazi su potvrđeni na drugom zasedanju AVNOJ-a, 29-30. novembra, kada je predložen i “Znak učesnika rata 1941“ (“Partizanske spomenice 1941“). Autor crno-belih skica i idejnih rešenja ordena, medalja i oznaka, rađenih tehnikom akvaela, bio je slikar i grafičar Đorđe Andrejević-Kun (1904-1964), dok je autor reljefa na bazi skica bio poznati vajar Antun Augustinčić (1900-1979). No, osim skica ordena i medalja, u Vojnom muzeju u Beogradu sačuvan je i jedan originalni akvarelisani crtež Đorđa  Andrekevića-Kuna sa četiri različita predloga za oznake na kapama (U.Z, inv. №.10.438):

  • Crvena petokraka zvezda, dimenzija 27h25 mm, sa žutim obodom duž krakova. Između donjih krakova plasirana je jugoslovenska trobojka u vidu obrnutog latiničnog slova “V“;
  • Crvena petokraka zvezda, dimenzija 30h30 mm, sa žutim obodom duž krakova. U sredini zvezde je plasiran krug sa horizontalnom, plavo-belo-crvenom trobojkom;
  • Crvena petokraka zvezda, dimenzija 30h30 mm, sa žutim obodom duž krakova. U sredini zvezde je kružna plavo-belo-crvena kartuša okružena žutom lentom i,
  • Crvena petokraka zvezda, dimenzija 30h27 mm, na ovalnoj podlozi srebrnaste boje. Između donjih krakova zvezde nalazi se lovorovo lišće i jugoslovenska trobojka u obliku obrnutog latiničnog slova “V“, dok se od gornjih krakova šire rebrasti zraci.

Ove idejne skice nastale su istovremeno sa predlozima za ordene i medalje, znači, tokom Kunovog i Augustinčićevog boravka uz Vrhovni štab u Jajcu i Drvaru. Očito je da je autor težište stavio na ideju zasnovanu na sovjetskoj formi petokrake, propisane 11 jula 1922, ali, da je predvideo i kompromisno rešenje, zasnovano na kombinaciji elipsaste forme tradicionalne srpske i jugoslovenskekokarde (do 1939), inače korišćene još u carskoj Rusiji, sa crvenom petokrakom zvezdom.

Avers i revers generalske kokarde NOVJ M1944 izrađene u SSSR. Kolekcija N. Bjeloš, Pančevo

  No, u to vreme u Sovjetskom Savezu je u toku bilo stvaranje  Prvog jugoslovenskog samostalnog pešadijskog odreda odnosno bataljona od pripadnika 369. hrvatske legije, jugoslovena iz redova mađarskih, rumunskih, i nemačkih jedinica zarobljenih na Istočnom frontu, grupe Srba iz Bačke, deportovane u SSSR od strane Nemaca u radne bataljone, jugoslovenskih ekonomskih emigranata iz Irana, te predratnih političkih emigranata koji su živeli u SSSR-u. U zarobljeničkom logoru posebne namene UPVI NKVD SSSR № 27 u Krasnogorsku dogovoreno je da komandu nad ovim snagama preuzme zarobljeni zapovednik 369. hrvatskog puka, potpukovnnik Marko Mesić. Tako je 27. novembra 1943, na železničkoj stanici Karasjovo kraj Kolomne, formiran Prvi jugoslovenski samostalni pešadijski bataljon. Bataljon je 23. januara 1944. preformiran u odred  a 1. juna iste godine – u Prvu samostalnu pešadijsku jugoslovensku brigadu u SSSR.

Još uvek u svetlu odnosa SSSR sa zapadnim saveznicima i jugoslovenskom vladom u Londonu, predviđeno je da pripadnici odreda-bataljona nose uniforme i oznake činova predratne jugoslovenske vojske M1939, sa tim da je trebalo rešiti samo pitanje oznaka za kape.  Predsednik Tehničkog komiteta Glavne intendantske uprave Crvene armije (GIU KA), general-major Semjen V.Anginski (Semen Vladimirovič. Aginskiй), 26 novembra 1943 g. je odobrio crtež oznaka za oficire i podoficira i vojnike. Predložena rešenja bila su skoro identična sa oficirskim i podoficirskim oznakama M1939; jedina razlika ogledala se u tome što je monogram kralja Petra II Karađorđevića na grudima dvoglavog orla (PII) oficirske oznake zamenjen štitom sa predstavom grbova Srbije, Hrvatske i Slovenije (kao na podoficirskoj oznaci M1939). No, komandat bataljona, potpukovnik Mesić, na crtežu je svojeručno, na ruskom jeziku, dopisao primedbu:“Štit na orlu – gladak“.

Iako potpuno razrađen i oficijelno overen, ovaj prvobitni projekat ipak nije realizovan. Prema sećanjima Milovana Đilasa (1911-1995),  Veljko Vlahović (1914-1975), koji se u funkciji člana Sveslovenskog komiteta i sekretara Komunističke omladinske internacionale (KIM) u Moskvi nalazio još od oktobra 1939, uložio je protest povodom ovakvog rešenja, pokušavajući da ubedi “sovjetske predstavnike“ u neophodnost da jugoslovenski odredi na teritoriji SSSR moraju nositi važeće ambleme NOVJ. No, kako crvena petokraka na kapama boraca NOVJ još uvek nije bila prihvaćena od strane SSSR, očito da je došlo do konflikta mišljenja. Đilas navodi da je “bilo teško dogovoriti se o konačnom izgledu oznaka putem telegrama. Vlahović je (na licu mesta) učinio sve što je mogao, (tako da je konačna) oznaka predstavljala kombinaciju fantazije i kompromisa“.

“Kompromisne“ oznake puštene su u serijsku proizvodnju početkom 1944. godine i razdeljene borcima Mesićeve jedinice. Glavni element znaka je, umesto dvoglavog orla, predstavljao štit sa zaobljenom osnovom (tzv. “španski“ štit) na kome se nalazila horizontalno postavljena jugoslovenska, plavo-belo-crvena trobojka sa crvenom petokrakom u sredini. Znak je izrađivan od tombaka, metodom presovanja i prekrivan pečenim emajlom. Štit za šajkaču podoficira i vojnika bio je dimenzija 30h26 mm, dok je znak za oficirsku šapku imao oko štita dodatak u vidu pozlaćenog lovorovog venca, prečnika 40 mm.

Odmah po dolasku prve sovjetske vojne misije u Jugoslaviju, pripremljena je Vojna misija Narodnooslobodilačke vojske u SSSR sa general-lajtnantom Velimirom Terzićem (1908—1983)  na čelu. U misiji su, pored ostalih, bili član Politbiroa CK KPJ, general-lajtnant Milovan Đilas, podpredsednik AVNOJ-a Pavle Savić (1909 – 1994), te Antun Avgustinčić.  Misija je 2. aprila 1944 poletela sa aerodroma Medno Polje, a u Moskvu je prispela 12. aprila.  Zadatak misije je bio da aktivira saradnju između Crvene Armije i VŠ NOVJ, da se pridruži radu na formiranju Prve jugoslovenske brigade u SSSR,  a kasnije i Prve tenkovske brigade NOVJ. General Terzić bio zadužen za saradnju po vojnim, a Đilas po političkim pitanjima.

Neposredno po dolasku u SSSR, general Terzić je sa članovima Misije, u duhu dobijenih zaduženja, izvršio inspekciju Prvog jugoslovenskog samostalnog pešadijskog bataljona. Đilas, koji je takođe učestvovao u smotri, navodi kako je zaključeno da epolete i oznake na kapama pripadnika jedinice treba obavezno zameniti a da “drugih suštinskih problema u bataljonu nije bilo..“. Negativna reakcija obrazlagala se činjenicom da je brigadu, razvijenu iz bataljona,   trebalo inkorporirati u NOVJ, čiji su atributi imali više zajedničkog sa Crvenom Armijom (u suštini, najviše sa Španskom republikanskom armijom), nego sa bivšom vojskom Kraljevine Jugoslavije.

Treba imati u vidu da je Misija, između ostalog, imala i  zadatak da u SSSR ugovori isporuku značajne količine uniformi za NOVJ, ali i ordena  i medalja prema odlukama i idejnim skicama iz druge polovine 1943. godine.

“Plan potreba“ NOVJ, predstavljen Generalštabu Crvene Armije 28. aprila 1944, predviđao je da se u SSSR etapno izrade uniforme i oznake  za 300.000 ljudi. Realizacija ovih zahteva objašnjava prisustvo Antuna Augustinčića u sastavu Misije. Augustinčić je doneo i gotove skice i odlivke koje je radio sa Đorđem Andrejevićem u Jajcu i Drvaru, a na osnovu kojih je trebalo da sa sovjetskim graverima dovrši potrebne uzorke ordena, medalja i oznaka.

Tri godine dug spor oko oznaka za kapu, koji je kulminirao Terzićevim primedbama tokom smotre Mesićeve jedinice, razrešen je opet kompromisom – opredeljenjem za Kunovu rezervnu varijantu u vidu elipsaste kokarde. U Moskvi je osnovna Kunova ideja razvijena u tri konačna rešenja: vojničku, oficirsku i generalsku kokardu.

Tipovi standardnih i nestandardnih kokardi izrađenih u Jugoslaviji: oficirska i vojnička (gore), glatka, emajlirana i proleterskih brigada (dole). Zbirke N. Bjeloš, Pančevo, Emil Smutni, Zagreb

Zamenik predsednika Saveta narodnih komesara (SNK) SSSR, Anastas Mikojan i načelnik pozadine Crvene Armije, Andrej Hruljov, 5. maja 1944. su na savetovanju, kome je prisustvovao kompletan sastav Državnog komiteta odbrane (GKO) i 15 generala  – članova saveta svih frontova, prezentovali Staljinu kolorisane crteže ordena, medalja, “Partizanske spomenice 1941“, oznaku Maršala (Josipa Broza) i ovalnih kokardi NOVJ. Istog dana, crno-bele fotokopije crteža priložene su uz strogo poverljivo pismo № 1267814 koje je Hruljov predao SNK SSSR. U samom pismu, Načelnik pozadine se obratio Mikojanu sa sledećom molbom:“ U skladu sa uputstvima Narodnog Komesara Odbrane Maršala Sovjetskog Saveza, druga J. V. Staljina, tražim Vaše naređenje za proizvodnju oznaka i kokardi Jugoslovenske Narodne Armije  (koje bi se) isporu(čile) NKO tokom drugog i trećeg kvartala 1944. godine“. Staljin je uputstvo, naime, predao Hruljovu isto veče, 5. maja. “Uputstvo“ je potvrđeno tačkom 9  Naređenja GKO № GOKO-5847-ss od 8. maja 1944:“Narediti Gosznaku (drug Andrejev) da prema obrascima dostavljenim od strane Vojne misije NOVJ, u roku od dva meseca izradi ordenje i medalje za NOVJ. Drug Hruljov u istom roku (treba da) organizuje proizvodnju grudnih oznaka (“Partizanskih spomenica“, oznaka sa poprsjem Tita i oznaka za vazduhoplovstvo) i kokardi za NOVJ, takođe prema obrascima dostavljenim od strane Vojne misije NOVJ u SSSR-u“.

Mikojan je 10 maja 1944. potpisao strogo poverljivo naređenje № 10261-rs, kojim je Narodnom komesarijatu lokalne industrije, Upravi Zanatske kooperacije pri Savetu narodnih komesara, Sveruskom savezu invalidskih zadruga, te Kooperativi primenjenih umetnika, naložena proizvodnja i isporuka oznaka i kokardi namenjenih NOVJ, a “po obrascima dostavljenim od strane Načelnika pozadine Crvene Armije “. Da bi navedene kooperacije mogle realizovati zadatak, Mikojan je istovremeno naredio Narodnim komesarijatima, crne, obojene i hemijske industrije,  lokalne industrije, Narodnom komesarijatu finansija, Glavnoj upravi naftne industrije za materijalno-tehničko snabdevanje, ali i Komesarijatu unutrašnjih poslova (NKVD), da obezbede sve sirovine i energente. Šta više, naređeno je da su u drugom kvartalu 1944. redukuje plan proizvodnje ordena i oznaka za Crvenu Armiju kako bi se na vreme završio jugoslovesnki kontigent.

Navedeni “obrasci“ – fotokopije crteža – kao i pismo Hruljova, bili su priloženi uz Mikojanovo naređenje. Ovalne kokarde na fotokopijama predstavljene su u tri varijante: “obojena“, “patinirana“ (oksidisana) i “generalska“.

  1. Kokarda za kapu obojenaza podoficire i vojnike. Kokarda je metalna, u vidu ispupčenog ovala, srebranste ili zlatne boje (izrađena od nedeficitnih materijala),  dimenzija 31h21 mm. U centar ovala upisana je ispupčena petokraka zvezda, od čijih ivica se radijalno šire rebrasti zraci. Zacršeci zrakova čine zupčastu gornju ivicu ovala. U donjem delu i po obodu ovala   je reljefna prestava lovorovog lišća. Ispod donjih krakova zvezde, u osnovi ovala, plasirana je jugoslovenska trobojka u obliku obrnutog latiničnog slova “V“. Zvezda i zastava obojeni su emajlom sa lakiranom osnovom.
  2. Kokarda za kapu sa emajlom, patinirana“ –  oficirska. Razlikuje se od podoficirske smeđom patinom na metalnim površinama (materijal – tombak, vrsta mesinga, odnosno, legure bakra i cinka), te pečenim emajlom kojim su prekrivene bojene površine zvezde i zastave.
  3. Kokarda za kapu generalska“. Razlikuje se od oficirske po pozlaćenom, rebrastom obrubu širine 4 mm. Ukupne dimenzije kokarde su 38h30 mm.

U duhu naredbe SNK SSSR od 10 maja 1943, nekoliko moskovskih i podmoskovskih preduzeća Narkomata lokalne idustrije RSFSR trebalo je da do oktobra 1944. godine izradi 500.000 vojničkih i 100.000 oficirskih kokardi. Narudžbina za izradu 100 generalskih kokardi poverena je fabrici za presovanje Narkomata za transport i komunikacije (štampovočno-mehaničeskom zavode Narodnogo komissariata puteй soobщeniя,  NKPS).  Planirano je da proizvođači do juna 1944. godine isporuče 50.000 vojničkih, 10.000 oficirskih i sve generalske kokarde, ali se pokazalo da je ovaj rok nerealan.

Neposredno pred povratak u Jugoslaviju, 5. juna 1944, general-lajtnant Đilas se pojavio na večeri kod Staljina u novoj uniformi, sašivenoj u moskovskom ateljeu, sa crvenom petokrakom na kapi  (nove kokarde još nisu gotove).

Tokom neobaveznog razgovora, Staljin je kritikovao jugoslovensku praksu nošenja crvenih petokraka, obrazlažući da se time zapadnim saveznicima (u prvom redu Britancima) isuviše rano otkrivaju namere da se u Jugoslaviji uspostavi komunistički režim. Đilas objašnjava da je “Suština (Staljinove) misli bila da Engleze ne treba “plašiti“ – pod tim je podrazumevao da treba izbegavati sve što bi kod njih izazvalo strepnju da je u Jugoslaviji u toku revolucija i da će na vlast doći komunisti.  Šta će vam crvene petokrake na kapama? Nije važna forma nego rezultati, a vi – crvene zvezde! Pobogu, zvezde su nepotrebne“ ljutio se Staljin.

Očito da je, u suštini sovjetsko opredeljenje za elipsastu  formu oznake za kapu NOVJ, predtsavljalo želju da se zamaskira “boljševizacija“ pokreta u Jugoslaviji i zadrži privid privrženosti dotadašnnjoj mećusavezničkoj politici.

Prvi egzamplari generalskih kokardi prezentovani su generalu Terziću tek 15. juna 1944. godine. Stavivši primedbu na isuviše svetlu nijansu emajla na plavom delu jugoslovenske trobojke, Terzić je dao neophodnu saglasnost,  tako da je predsednik Tehničkog komiteta GIU, general-major Aginski, istoga dana odobrio uzorak pod šifrovanim nazivom “Kokarda za specijalne vojne jedinice“.

General-lajtnant Terzić je 28. jula 1944. poslao telegram Vrhovnom komandatnu NOVJ, Josipu Brozu, koji se nalazio na Visu:“Preko druga Kornjejeva poslaću Vam ordenje, ordenske lente, jubilarne medalje za učesnike borbe od 1941. godine (“Partizanske spomenice 1941“), štampu, informativni materijal i sve što je potrebno“.  Sovjetska vojna misija u Jugoslaviji se, naime, zajedno sa VŠ NOVJ, 5. juna 1944. prebacila na ostrvo Vis.  Opunomoćenik  SNK SSSR za inostrane vojne formacije na teritoriji Sovjetskog Saveza izvestio je Terzića da je 8. septembra 1944, iz Kalinovke, avionom u Bari poslata prva partija od 121.000 ordena, medalja i oznaka, između kojih i elipsaste kokarde (praktično, kompletan kontigent iz prve partije). Prema navedenim količinama svih pristiglih predmeta, tada je isporučeno najviše 10% od ikupno ugovorenih oznaka za kapu. Navedena količina je 10. septembra u Bariju, predata Sovjetskoj vojnoj misiji, odnosno, VŠ NOVJ,. No, u narednim pošiljkama odlikovanja koje su prispele iz Moskve u Beograd – 25. oktobra 1944. i juna 1945. – kokarde se više ne spominju, no to ne znači da je njihova proizvodnja obustavljena; Sovjetski Savez je, po svemu sudeći, do početka 1946. godine u potpunosti isporučio planiranu količinu oznaka.

Iako još uvek privržena petokraki, nova jugoslovenska vlast je poštovala dogovor iz Moskve; da bi nadoknadila kritični manjak oznaka za kapu, već krajem 1944. godine organizovana je proizvodnja kokardi u zemlji. Izradu je, među prvima, krajem 1944, osvojila predratna privatna “Kovnica AD“ u Beogradu a uskoro je produkcija nastavljena u nizu preduzeća. U prvo vreme, kao uzor su poslužili originali prispeli iz SSSR a kvalitet izrade zavisio je od raspoložive tehnologije i materijala. Prvi domaći primerci predstavljali su grubu kopiju izlivenu od cinka ili aluminijuma, dok je umesto emajla korišćena obična uljana boja. No, kako u Jugoslaviji nije postojala strogo utvrđena dokumentacija, poput one u Moskvi, uskoro postaje uočljiv iskorak od standardnog šablona i pojava kokardi sa nizom novih elemenata.

Među najčešće nestandardne primerke svakako se ubrajaju dve varijante blago ispupčenih metalnih kokardi, dimenzija 34h22 mm, potpuno prekrivenih emajlom u oker tonovima. Na osnovnom fonu naslikana je standardna crvena petokraka i jugoslovenska trobojka u obliku obrnutog latiničnog “V“. Ivice ovih elemenata obrubljene su tankom linijom zlatne boje. Istom tehnikom iscrtani su radijalni zraci no, umesto lovorovog lišća, u donjoj zoni kokarde oslikana je stilizovana predstava ili Triglava ili Sunca koje se pojavljuje iza trobojke. Prema sačuvanim fotografijama, ovakav tip kokardi nosili su podoficiri i oficiri JA, KNOJ i Narodne Milicije. Konačno, do danas je u privatnoj kolekciji sačuvan i jedan “proleterski“ primerak kokarde, znači potpuno u suprotnosti sa odlukama iz Moskve,. Radi se, naime, o  primerku izlivenom od lake legure, prekrivenom bronzanom bojom, sa predstavom slovenačke, belo-plavo-crvene trobojke u klasičnom, obrnuto “V“ stilu, te crvenom petokrakom na kojoj su plasirani srp i čekić. Zvezda i zastava obojeni su masnom bojom. Možemo pretpostaviti da je ova oznaka pravljena za borce Prve slovenačke NOO udarne brigade “Tone Tomšič“.

No, oznake u vidu kokarde nikada nisu bile u potpunosti prihvaćene od strane NOVJ, odnosno, od 1. marta 1945 – Jugoslovenske armije (JA). Osim toga, pošiljka iz SSSR i proizvodni kapaciteti domaće industrije nisu mogli da zadovolje sve potrebe NOVJ, KNOJ i Narodne Milicije, tako da je na kapama uniformisanih lica i dalje preovladavala klasična petokraka zvezda. Kada su 29. novembra 1945. nestali i politički razlozi za ovu mimikriju, Vrhovni komandant JA i Ministar Narodne odbrane, maršal Josip Broz Tito je Naredbom Br.75 od  24. aprila 1946. godine propisao “Uredbu o odeći Jugoslovesnke armije“, kojom je zvanično, kao amblem na kapama vojnika, podoficira, oficira i generala vojske i KNOJ-a usvojena metalna petokraka zvezda, “emaljirana crvenim emaljem“; pri tome, pripadnici prolterskih jedinica na zvezdi su zadržali srp i čekić.

Branko Bogdanovic

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

error: Sadržaj je zaštićen !!