Neumoljiva molba Ukrajine da postane članica NATO-a podseća na onu Gruzije, čije je pristupanje transatlantskom i verovatno najmoćnijem vojnom savezu na svetu ostalo pitanje još od 2008. godine.
I kao u slučaju Gruzije, Ukrajina se ohrabruje i svesno gura u vatru kako bi održala svoju nadu, nešto što je bilo više nego očigledno tokom poslednjeg samita NATO-a u glavnom gradu Litvanije, Vilnjusu.
Međutim, konkretno, Sjedinjene Države, odnosno njihovi evropski partneri kao što su Nemačka i Francuska, neće učiniti ništa što bi ih nateralo da se bore protiv Rusije u stvarnim ratištima.
Umesto toga, SAD će radije da narede zemljama NATO-a da nastave da isporučuju sve više oružja i municije. Te će stvarati i podsticati narativ da će Ukrajina vojno slomiti Rusiju i povratiti sve njene teritorije, uključujući Krim.
Ukrajini je rečeno da će Rusija uskoro biti proterana iz svoje pomorske baze u Sevastopolju. Slične stvari su takođe rekli Gruziji u prošlosti – da će Rusija predati gruzijske separatističke teritorije.
Ovde sada takođe dolazimo do problema. Ukrajinska naizgled nezasita žeđ za zapadnim oružjem može ostati nenapojena jer zemlje poput Sjedinjenih Država nisu u poziciji da proizvedu dovoljno oružja.
To najbolje objašnjava zašto je Vašington bio primoran da Ukrajini obezbedi nehumanu i zastarelu kasetnu municiju protiv čije upotrebe se obavezuju evropske zemlje NATO-a prema međunarodnom ugovoru koji su ratifikovale.
Bez obzira na hrabrost koju pokazuju, ostaje činjenica da posebno zemlje NATO-a, ali ni njihovi lideri Sjedinjene Države, nisu spremne da se direktno bore protiv Rusije odobravanjem članstva Ukrajini posebno ne, kada je već u ratu. Osim ako ne ubace klauzulu alijanse koja kaže da napad na jednog ne znači napad na sve..
U stvari, čineći Rusiju večitim zlikovcem nakon svih njenih provokacija koje su naterale Rusiju da izvrši invaziju na Ukrajinu (zapadna podrška obojenim revolucijama u Gruziji i Ukrajini, američke obaveštajne službe i aktivnosti naoružavanja Ukrajine godinama, razvoj američkih planova protivraketne odbrane u Poljskoj i Češkoj), rukovodstvo NATO-a je pakleno opredeljeno da Rusiji uskrati bilo kakav osećaj bezbednosti, integriteta i časti. To je nešto što nijedna ruska vlada, bez obzira da li je Putin vodi ili ne, neće prihvatiti.
Takav kakav jeste, izgleda da je Zapad izdao Rusiju širenjem NATO-a nakon završetka Hladnog rata i raspada Varšavskog pakta predvođenog Moskvom.
Ovde treba da se podsetimo da je glavna briga Moskve, čak i u vreme ponovnog ujedinjenja Nemačke 1990. (SSSR je morao da pristane na spajanje Istočne Nemačke sa Zapadnom Nemačkom da bi se stvorila ujedinjena Nemačka), bila proširenje NATO-a.
Iako je Moskva priznala da će ujedinjena Nemačka ostati u NATO-u, morala je biti sigurna da NATO neće u budućnosti uključiti zemlje Varšavskog pakta koje je predvodio Sovjetski Savez. Varšavski pakt se na kraju raspao.
Proširenje NATO-a
Dokumenti sa kojih je skinuta oznaka poverljivosti koji su danas dostupni jasno pokazuju da su sa sovjetskim liderima postojale bezbednosne garancije protiv širenja NATO-a i to od Džejmsa Bejkera (državnog sekretara SAD), Džordža HW Buša (predsednika SAD), zapadnonemačkog kancelara Helmuta Kola, francuskog predsednika Fransoa Miterana i britanskih premijera Margaret Tačer i Džona Mejdžora, između ostalih.
Prva konkretna uveravanja zapadnih lidera o NATO-u počela su 31. januara 1990. godine, kada je tadašnji ministar spoljnih poslova Zapadne Nemačke Hans-Ditrih Genšer otvorio ponudu velikim javnim govorom u Tutzingu, u Bavarskoj, o ujedinjenju Nemačke.
On je tada jasno rekao „da promene u istočnoj Evropi i proces nemačkog ujedinjenja ne smeju da dovedu do „narušavanja sovjetskih bezbednosnih interesa“. Stoga bi NATO trebalo da isključi „širenje svoje teritorije ka istoku, odnosno približavanje sovjetskim granicama“.
Na ključnom sastanku u Moskvi 10. februara 1990. između Kola i sovjetskog predsednika Mihaila Gorbačova, lider Zapadne Nemačke postigao je načelni pristanak Sovjetskog Saveza na ujedinjenje Nemačke u NATO uveravajući da se neće širiti na istok.
Pre toga, 6. februara 1990, kada se ministar spoljnih poslova Zapadne Nemačke Hans-Ditrih Genšer sastao sa britanskim ministrom spoljnih poslova Daglasom Hurdom, britanski zapisi su pokazali da je Genšer rekao: „Rusi moraju imati izvesna uverenja da ako, na primer, poljska vlada jednog dana napusti Varšavski pakt, oni se neće pridružiti NATO-u sledeći.
Takođe je zabeleženo da je Bejker isprobao formulu „ni jedan inč prema istoku“ sa Gorbačovim na sastanku 9. februara 1990. godine. On se složio sa izjavom Gorbačova kao odgovor na uveravanja da je „proširenje NATO neprihvatljivo“.
Bejker je uveravao Gorbačova da „ni predsednik ni ja ne nameravamo da izvučemo bilo kakve jednostrane prednosti iz procesa koji se dešavaju” i da su Amerikanci razumeli da je „ne samo za Sovjetski Savez već i za druge evropske zemlje važno imati garancije da se, ako SAD zadrže svoje prisustvo u Nemačkoj u okviru NATO-a, ni milimetar prisutne vojne nadležnosti NATO-a neće širiti na istok”.
Da takva uveravanja postoje, primetile su i američke diplomate poput Džeka Metloka (poslednjeg američkog ambasadora u bivšem Sovjetskom Savezu), bivšeg američkog ministra odbrane Roberta Gejtsa i pokojnog veterana Džordža Kenana (inače oca „politike obuzdavanja“ koju su SAD pokrenule da bi se oduprle tadašnjoj sovjetskoj ekspanziji, obeležavajući početak Hladnog rata nakon završetka Drugog svetskog rata).
Kenan je 1997. napisao da bi „širenje NATO-a bila najsudbonosnija greška američke politike u eri Hladnog rata. ‘Može se očekivati da će takva odluka pokrenuti rusku spoljnu politiku u pravcima koji nisu po našem ukusu.
Obećanja prekršena
Sva ova uveravanja Moskve nisu potrajala ni deset godina. Već 1999. godine, Poljskoj, Čehoslovačkoj i Mađarskoj, dakle svim članicama Varšavskog pakta predvođenog Moskvom, bilo je dozvoljeno da se pridruže NATO-u, uprkos tome što je oko 50 vojnih, političkih i akademskih lidera, uključujući Pola Nicea i Džeka Metloka, pisali tadašnjem predsedniku Bilu Klintonu da bi to bila „politička greška istorijskih razmera“.
Klintonov naslednik Džordž Buš je tada, 2004. godine, dozvolio da im se pridruži još sedam, uključujući tri baltičke države Estoniju, Letoniju i Litvaniju, koje su bile deo bivšeg Sovjetskog Saveza. Predsednik Buš je tada bio spreman i da dovede Gruziju i Ukrajinu, obe bivše članice SSSR-a, 2008. Međutim, plan nije realizovan kada je Rusija izvršila invaziju na Gruziju.
Ubrzo nakon što je Rusija izvršila invaziju na Ukrajinu u februaru 2022, predsednik Volodimir Zelenski je 15. marta priznao da Ukrajina ne može da se pridruži NATO-u.
„Godinama smo slušali da su vrata otvorena, ali smo takođe čuli da ne možemo. To je istina koju mi uveliko priznajemo“, rekao je Zelenski u izjavi za koju se smatra da je odustao od pristupanja NATO-u. Umesto toga, ponudio je da prihvati da postane neutralan ako Ukrajina dobije adekvatne bezbednosne garancije od zapadnih zemalja.
Kako je tada objavio list Gardijan, još više Ukrajinaca je bilo spremno da prihvati formulu kojom bi se osiguralo da Ukrajina „sarađuje sa NATO-om, ali ne i da se pridruži“.
Međutim, postoji još jedno fundamentalno pitanje u vezi sa članstvom Ukrajine u NATO-u. Da li se kvalifikuje da postanete član? Na kraju krajeva, jedan od razloga za formiranje NATO-a je da je on za promociju demokratskih vrednosti. I ako je to slučaj, da li je Ukrajina demokratska zemlja u kojoj “vladaju pravila zakona”?
Komičar koji je postao predsednik, Zelenski, sada je heroj i miljenik zapadnih medija i lidera. Međutim, malo ko se seća da je ista zapadna štampa isticala kakav je diktator i korumpiran bio pre ruske invazije.
Njegov rejting popularnosti je drastično pao; bio je na 31 odsto do kraja 2021. Prema izveštaju Transparency international za 2021. Ukrajina je bila druga najkorumpiranija zemlja u Evropi.
Ovde se može istaći da, iako potraga Ukrajine za članstvom u NATO-u ima više globalne pažnje, to je i cilj Kijeva da se pridruži Evropskoj uniji. Kao i u slučaju NATO-a, svih 27 zemalja EU su uz Ukrajinu u njenoj borbi protiv Rusije na “emotivnom nivou”. Nikada ranije zemlje EU nisu pružale toliku ekonomsku i vojnu pomoć kakvu pružaju Ukrajini.
Međutim, kada dođe pitanje da postane članica EU, oni ostavljaju saosećanje po strani. Oni Ukrajini ne daju nikakvo opuštanje u mnogim kriterijumima i raznim pristupnim procedurama da bi postala članica EU.
EU nije zadovoljna Ukrajinom
EU je jasno stavila do znanja da će ukrajinska vlada morati da dokaže da sprovodi sektorske i institucionalne reforme, uključujući reforme protiv korupcije i pravosuđa, poštujući vladavinu prava, pokazujući posvećenost dobrom upravljanju i modernizaciji nacionalnih i lokalnih institucija. Sve vam već zvuči poznato zar ne?
Može se primetiti da zemlja kandidat za članstvo u EU mora da ispuni tri osnovna uslova, poznata i kao „Kopenhaški kriterijumi“ – da ima stabilne i demokratske institucije, da bude funkcionalna tržišna ekonomija i da primenjuje zakonodavni korpus Evropske unije („acquis“, na jeziku EU).
Ali studije EU pokazale su nedostatke Ukrajine u vladavini prava, uglavnom spoljno mešanje u sudove na svim nivoima i u institucije za borbu protiv korupcije. Ukrajinska vladavina prava i dalje je krajnje krhka, sa nedostatkom transparentnosti u sistemu nabavki i slabim pravosuđem.
EU je takođe uznemirena što Ukrajina nema partijski sistem evropskog tipa zasnovan na socio-ekonomskim interesima i vrednostima, već pretežno na liderskim partijama bez jasnih političkih ciljeva. Podložni spoljnim finansijskim interesima, izabrani predstavnici često potkopavaju reformu na koju su se zvanično obavezali u odnosu na EU i njihovo biračko telo, primećuje EU.
Ukrajina nema funkcionalnu tržišnu ekonomiju i sposobnost da apsorbuje konkurenciju unutar EU. EU je uočila nekoliko nedostataka u tom pogledu: ogromnu sivu ekonomiju, odsustvo antimonopolske politike i rasprostranjenu korupciju koja odvraća investitore i usporava privredni rast. Ukrajinski bankarski sektor i dalje pati od loših i pretežno državnih preduzeća.
Uzimajući u obzir sve ovo, može se sa sigurnošću tvrditi da cilj zapadnog rukovodstva, posebno predsednika Bajdena, nema veze sa pomoći Ukrajini, već isključivo slabljenje Rusije.
Ali, kao što je Semjuel Čarap tvrdio u časopisu Foreign Affairs, „dug rat između Rusije i Ukrajine će takođe biti veoma problematičan za Sjedinjene Države. Dugotrajni sukob bi zadržao rizik od moguće eskalacije, bilo u nuklearni rat tj. u rat Rusije i NATO-a.
„Ukrajina bi bila na skoro potpunoj ekonomskoj i vojnoj podršci od Zapada, što će na kraju izazvati budžetske izazove za zapadne zemlje i probleme spremnosti za njihove vojske. Globalne ekonomske posledice rata, uključujući nestabilnost cena žitarica i energenata, nastaviće se. Sjedinjene Države ne bi mogle da usmere svoje resurse na druge prioritete, a zavisnost Rusije od Kine bi se produbila. Iako bi dug rat dodatno oslabio Rusiju, ta korist ne nadmašuje ove troškove.
Jedini častan izlaz iz ovog „rata bez pobede“, kako Čarap s pravom kaže, jeste „sporazum o primirju. Primirje – u suštini trajni sporazum o prekidu vatre koji ne premošćuje političke podele – okončao bi vrući rat između Rusije i Ukrajine, ali ne i njihov širi sukob. Zatim će uslediti strpljivi pregovori sa praktičnim rešenjima između Rusije i Ukrajine.
Ovde Čarap želi da NATO uveri da se „Kijev neće sam suočiti sa Rusijom ako Moskva ponovo napadne“. Ali ovo uveravanje ne treba mešati sa odgovarajućim članstvom u NATO.
Čarapov predlog ima smisla.
