Još jednom je, po ko zna koji put, surova ratna stvarnost stavila na probu izume ljudskog roda, pa širom fronta SVO možemo videti oružja za koje smo mislili da su odavno prevaziđena i da beznadežno čame u nekom magacinu.
U tekstu ”Po ukrajinskom frontu ponovo puca maksim” mogli smo da se u to uverimo. Međutim, nisu maksimi jedini koji su dočekali da se vrate u stroj i ponovo dokažu svoju vrednost.
Pored ”mošinki” iz Drugog svetskog rata i cevne artiljerije svih vrsta, uporedo sa sofisticiranim AT prenosnim raketnim sistemima najnovije generacije tipa ”ispali i zaboravi”, na ratište se vratio još jedan veteran. Reč je o ”RKG-3”, ručnoj kumulativnoj granati (kod nas klasifikovana kao bomba).
I jedna i druga strana ih je povadila iz ratnih rezervi i aktivno ih koristi. Ukrajinci su na to prinuđeni usled veoma ograničenih mogućnosti dejstva ostataka svoje avijacije, a ruska strana zato što se pokazalo da u gradskim borbama, pa i na polju bitke, ništa nije višak što može naneti štetu. Nezavisno od prvobitne taktičke primene (bacanje iz neposredne blizine od strane pojedinca) ove, na prvi pogled zastarele granate, koriste se i na građanskim, modifikovanim dronovima.
Ukrajinski volonter s kodnim imenom Serg Marco o tome piše: ”Ako se ranije snajper smatrao najefikasnijim na bojištu, danas neki vojnik, dobro upućen i uvežban, može za noć, sa bezbednog rastojanja, uništiti više protivnika nego snajper u jednoj rotaciji”. Prvu takvu upotrebu registrovao je novinar lista ”Donjecka kočnica” (”Донецкий тормозок”) kada su na centar Jasinovatove (Ясиноватая, mesto koje kontroliše DNR) ukrajinski vojnici bacili tri granate i oštetili nekoliko automobila. Potom su usledile sve češće potvrde upotrebe na obema stranama fronta.
Ukrajinci granatu modifikuju u zavodu ”Svetionik” (”Маяак”, a tako se inače zove i veoma popularna ruska radio-stanica) i ona se može precizno baciti sa visine do 300 metara.
Da je ova granata istinski veteran svedoči i njeno poreklo. Direktno je inspirisana nemačkom panzerwurfmine, koja je bila skraćeni derivat pancerfausta, a počele su da je koriste najpre zemaljske jedinice Luftvafe (!). Godine 1943. u naoružanje RKKA stigle su prve protivtenkovske ručne granate kumulativnog dejstva ”RPG-6” i ”RPG -43”. To je bio sovjetski korak napred u odnosu na britansku ”lepljivu bombu” o kojoj smo već pisali.
One su masovno proizvođene jer su se pokazale veoma efikasnim u mnogim situacijama, a posebno u gradskoj borbi i prilikom neposrednih dodira, konfuzije na ratištu ili mešanja i preplitanja jedinica. Tada su iz neposredne blizine drski borci njome pravili veliku štetu onesposobljavajući sve što bi im se našlo na putu. Veliki lager ratne proizvodnje razdeljen je posle rata saveznicima, a u Sovjetskoj armiji na zamenu je došla ”RKG-3”. Ona se sastoji od tela, rukohvata, eksplozivnog punjenja i upaljača, a po izgledu podseća na poznatu nemačku ”Stielhandganate M 24”. Ona spada u granate udarnog dejstva kumulativnog tipa. Pri udaru u cilj dolazi do trenutne eksplozije i kumulativni mlaz probija do 150 mm oklopa pri upadnom uglu od 30° od normale. Pri smanjenju tog ugla probojnost se povećava i obratno.
Prilikom bacanja granata se stabilizuje u letu pomoću malog, primitivnog i veoma efikasnog ”padobrana”, koji joj usmerava telo tako da ono pada pod optimalnim uglom. Granata na taj način, nezavisno od veštine ili mogućnosti strelca, izbegava tumbanje u vazduhu koje bi dovelo do pljoštimičnog udarca i podbačaja. Upotrebljivost tako stabilisane granate je potpuna. Domet i uspešnost zavise od snage, veštine i hrabrosti strelca, pa se smatra da je optimalna daljina 18 do 20 metara. To znači da strelac mora biti veoma blizu cilja – ili u zgradi tokom uličnih borbi, ili u dobro prikrivenom rovu. Ukoliko se nađe u rovu, pravilo preporučuje da se sačeka prelaz tenka pa da se granata baci na zadnji deo.
Pre nego što je baci, strelac mora da je pripremi (”naoruža”) tako što će odvrnuti rukohvat od tela, staviti upaljač u telo, a zatim ponovo navrnuti rukohvat. Granata je četvorostruko osigurana upravo stoga što je njena taktička upotreba rizična, a dejstvo dragoceno. Srazmera cene takve granate i tenka je nezamisliva. Prvi osigurač je identičan onome na ”kašikari”. Kada se on izvuče ništa se još neće dogoditi u slučaju da granata ispadne iz ruke strelca. Kada borac zamahne granatom, u tački izbacivanja iz šake dejstvo inercije tera telo granate da se odvoji od rukohvata. Tada njena sila sabija oprugu. Nakon bacanja, opruga se opušta i oslobađa drugi osigurač koji potom oslobađa mehanizam za otvaranje padobranskog stabilizatora. Ukoliko borac u žaru borbe ili u strahu nije lepo proračunao vreme leta, ili se našao preblizu objekta (tenka, oklopnog vozila), ni tada se neće dogoditi eksplozija jer granata mora da leti najmanje metar i po kroz vazduh, posle čega stabilizator oslobađa i treći osigurač. Konstruktori su o svemu mislili: ako se između borca i cilja nađe maskirna mreža, granje, visoka trava, granata se takođe pri sudaru s njima neće aktivirati. Udarač drži četvrti osigurač na drugoj opruzi. Tek kada granata udari u prepreku koja može naglo da je zaustavi (zid, telo tenka, itd), inercija će opet učiniti svoje. Teško telo granate savladaće oprugu i četvrtog osigurača i udarna igla će aktivirati eksplozivno punjenje.
Granata je samu sebe preporučila na najtežem ispitu – ratištu. Pouzdana i laka za upotrebu, bez otkaza, bezopasna za korisnika (tehnički gledano, nezavisno od taktičke situacije koja nikada nije bezopasna). Primenjivana je širom sveta u svim konfliktima. Kod nas je licencno proizvođena pod oznakom ”BRK M79” (bomba ručna kumulativna) i korišćena je tokom sukoba na tlu Jugoslavije. Kada su počele da se pojavljuju sve novije i naprednije, ”pametnije” vrste reaktivnih prenosnih sredstava, svi su pomislili da je ovom sredstvu istekao borbena vrednost jer je rizik upotrebe bio nesrazmerno veliki efektima dejstva. Zaista, dinamička zaštita i oklop savremenih tenkova ne daju mnogo mogućnosti da se ovo sredstvo iskaže…Ali: iskustva iz Iraka, ali i brojnih građanskih ratova i sukoba širom sveta, svedočila su nešto drugo: prilikom uličnih borbi, dejstujući s visine na najslabija mesta oklopnih borbenih sredstava, granata je doživela svoju renesansu! Posebno hrabri i drski borci bez ikakvog problema su masovno uništavali lako oklopljena i druga borbena vozila, a zabeleženi su i dokumentovani slučajevi uništavanja i glavnih borbenih tenkova iz neposredne blizine. Brojni nalozi na ”Telegramu” i drugim grupama prikazuju video-klipove gde se može videti kako granate i bombe puštene s dronova neverovatnom preciznošću upadaju kroz otvorene lukove vozila ili u veoma uske rovove i zaklone.
Početni model se pokazao veoma uspešan pa je doživeo svega nekoliko modifikacija:
- ”RKG-3M” proizvođena je od 1957. godine s bakarnim kumulativnim levkom što joj je poboljšalo probojnost za približno 20%.
- ”RKG-3E” (indeks GRAU ”7G1”) koristio je novo eksplozivno punjenje ”TG-45” što mu je povećalo probojnost do 170 mm. Kumulativni levak urađen je od čelika kako bi se uštedelo na obojenim metalima. Ova verzija je uvedena već 1959. godine.
- ”RKG-3EM” s povećanom probojnošću do 220 mm. I ona je uvedena 1959. godine.
- ”UPG-8” je vežbovno – imitirajuća školska granata.
Porodicu ovih granata koristile su OS SSSR sve do sedamdesetih godina, kada je na zamenu stigla reaktivna granata ”RPG-18 – muva” kojoj ćemo posvetiti poseban tekst. Korišćene su i u Nemačkoj Demokratskoj Republici, Iraku, Kini (licenca ”Type 3”), Severnoj Koreji (licenca), Jugoslaviji, a sada, kako smo naveli, ponovo u Rusiji i Ukrajini.
Proizvođena je licencno (s umanjenom probojnošću do 120 mm) i u Egiptu, ali nema podataka o njenom korišćenju ili izvozu. Masa granate je 1,07 kg (567 grama je eksplozivno punjenje trotila s heksogenom) a dužina 362 mm. Prečnik granate je 76 mm. Proizvođač je bio GSKB-47 (Государственное союзное конструкторское бюро № 47), sada NPO ”Bazalt”. Sve u svemu, ko zna šta ćemo još videti tokom SVO.
