NaslovnaOružjeLepljiva bomba - daj šta daš...

Lepljiva bomba – daj šta daš…

Na ovom portalu mnogo puta smo se bavili oružjima koja su nastala kao iznuđeno rešenje, plod mašte ratišta, improvizacije usled nestašice, pa čak i panike. Nisu svi projekti prošli uobičajenu standardnu putanju od ideje, preko konstrukcionog biroa, probnih uzoraka, nulte serije, ispitivanja u trupi do uvođenja u naoružanje…

Međutim, najčešće su takva rešenja prihvatana od strane ”krajnjeg korisnika” i živela svoj ratnički život u stilu ”nije kom je rečeno, nego kom je suđeno”. Setimo se ”amuplameta”, odnosno bacača ampula, zatim nemačkog jurišnog pištolja, vijetnamskog automata K-50M, itd.

Tako se dogodilo i sa ”lepljivom bombom”. Sticky Bomb (nem. für Haftbombe, rus. липкая бомба, fr. bombe collante), britanska ručna bomba razrađena i proizvođena u toku Drugog svetskog rata. Pripadala je arsenalu protivtenkovskog oružja, a zamišljeno je da je koristi britanska regularna armija i teritorijalna odbrana za slučaj nedostatka dovoljne količine PT oruđa u periodu posle evakuacije iz Denkerka. Tada se nad Britanijom nadvila ozbiljna pretnja moguće invazije. Znamo kako se to završilo, ali Britanci su žurili da se pripreme i za tu mogućnost. Razvili su je stručnjaci ”MD1” (”Ministry of Defence 1”), ranije ”MIR” (”Military Intelligence Research”).

Reč je o specijalnom odeljenju Ministarstva odbrane, takođe poznatom kao ”Čerčilova prodavnica igračaka” ( ”Churcihill’s Toyshop”). Ono se bavilo istraživanjem i razvojem oružja za vreme rata. Centralne ličnosti ove neobične organizacije bili su čuvena imena: major Džefris Mils (Jefferis Millis) i Stjuart Mekri (Stuart Macrae), ranije izdavač poznatog časoposa ”Nauka iz fotelje” (”Armchair Scinece”). Bomba je predstavljala staklenu kuglu u kojoj se nalazio nitroglicerin, presvučena snažnim lepkom i oklopljena metalnim kućištem. Kada bi vojnik izvukao iglu na dršci, telo bi se otvorilo i otkrilo staklenu kuglu. Druga igla bi aktivirala okidač i vojnik bi tada trebalo da baci tu napravu na neprijateljski tenk dovoljnom snagom da se staklena kugla razbije. Kada bi se zalepila za telo tenka, aktivirao bi se osigurač koji bi posle pet sekundi izazvao detonaciju razlivene smeše.

detalj sa veŽbe
DETALJ SA VEŽBE

Lepo zamišljeno, međutim, bombe nisu mogle da se zalepe za prašnjave ili prljave tenkove ili mete, no ni to nije bilo najgore. Sledile su muke s obukom i rukovanjem, čemu ćemo se kasnije posvetiti. Bez obzira na to što ”Odbor za naoružanje Ratnog kabineta” (”The Ordnance Board of the War Department”) s pravom nije odobrio ovu bombu za uvođenje u naoružanje, lična intervencija premijera učinila je svoje. Od 1940. do 1943. godine proizvedeno je oko dva i po miliona bombi. One su pre svega išle u ruke milicije i teritorijalne odbrane, ali su ih koristile i snage Britanskog Komonvelta, trupe u Severnoj Africi, kao i australijska vojska u borbama za Novu Gvineju.  Pripadnici francuskog pokreta otpora (Résistance) takođe su koristili slične bombe. 

Opišimo malo podrobnije ovo oružje: bomba  je službeno označena kao “Grenade, Hand, Anti-Tank No. 74″ ili, kraće, ”S.T. Grenade”. Da pojasnimo lingvističku razliku: u našem rečniku bomba (od latinskog bombus – prasak, tutnjava) je svaka eksplozivna sprava koja se baca rukom, a može se lansirati pomoću nekog oružja ili sopstevenim pogonom. Granata (od italijanskog granata – nar) je projektil koji se izbacuje pomoću topa ili haubice, a može se ispaljivati i s većine savremenih pušaka. U spomenutu staklenu kuglu stalo bi oko 0,57 kilograma želatiranog (polutečnog) nitroglicerina. Njegov sastav je trebalo posebno osmisliti jer je nitroglicerin do tada najčešće korišćen u tečnom obliku ili kao deo rudarskog eksploziva. Taj deo posla obavili su hemičari u ”ICI” (”Imperial Chemical Industries”) sa sedištem na obali Temze u centralnom Londonu. Sfera je bila omotana platnom (najčešće vunenog porekla) koje bilo natopljeno velikom količinom ”ptičjeg kreča”, izuzetno lepljive supstance. Kućište se sastojalo od dve polulopte. Kao rukohvat služila je drvena drška u kojoj se nalazio vremenski osigurač tempiran na pet sekundi. U njoj su bile smeštene dve igle i poluga. Prva igla je služila da se prilikom njenog izvlačenja kugla otvori na dva dela, a druga je aktivirala upaljač. Poluga je bila pod pritiskom ruke, kako se mehanizam ne bi aktivirao pre vremena, slično ”kašikari”. Kada bi vojnik zalepio bombu za tenk, pri čemu je morao istim potezom istovremeno i da razbije kuglu, želatinirani nitroglicerin bi se kao gusta pasta razlio po trupu. Naravno, pri tom je moralo da se mnogo detalja poklopi: da vojnik najpre bude u poziciji da priđe tenku; da bude opažen od strane posade tenka ili pešadije koja ga prati, da bude dovoljno vešt i hrabar kako bi izveo operaciju i da se za pet sekundi ”udalji” na bezbednu razdaljinu, odnosno pobegne ili skoči u zaklon. Pri tom je vojnik morao da pazi da se lepak i sadržaj bombe ne razliju po njemu jer bi u tom slučaju on postao žrtva svog oružja. Druga mogućnost je bila da se bomba baci…pa šta bude.  U oba slučaja bomba bi eksplodirala

lepljiva bomba muzejski primerak
lepljiva bomba muzejski primerak

No, to su bili taktički problemi. Pored njih postojao je i tehnološki problem; ovako gust nitroglicerin bio je nestabilan, teže se razlivao i gubio je svojstva. Kada se pojavila varijanta ”Mark II”, stvari su malo olakšane za vojnika jer je umesto stakla korišćeno plastično kućište, a unapređen je i detonator. Sve u svemu, ova naprava nije bila ”za svakoga”, bez obzira što je bila optimistički predviđena kao jevtino i masovno oružje za trupe druge linije, odnosno teritorijalce i miliciju. Naprotiv, kako iz opisa vidimo, vojnik je morao da bude veoma priseban, hladnokrvan i naravno hrabar, a pri tom bude potpuno svestan mogućih komplikacija. Uvežbanost se podrazumevala. Ministarstvo je 29. avgusta 1940. izdalo uputstvo za upotrebu u kome je pisalo da je lepljiva bomba ”prenosno sredstvo koje se može brzo i lako primeniti”. Mogla je, prema proračunima i kratkotrajnim testovima na poligonu, da naškodi oklopu do 25 mm debljine jer nije imala nikakvu mogućnost kumulacije eksplozije. Predviđena je za borbu protiv tanketa (lakih tenkova), oklopnih automobila, a mogla je biti opasna i na osetljivim mestima drugih modela tenkova (srednjih i teških), ako se dovoljno vešto iskoristi (spoj kupole, nišanske sprave, eventualno ubacivanje u kupolu). Praksa je pokazala da je najbolja za gradsku borbu, jer bi  bacanje s visine, iz zgrade, obezbedilo razbijanje ampule. Postojala je čak i mogućnost (pri diverzantskom dejstvu) da se bomba postavi, a zatim pomoću kanapa izvuče igla. Tokom upotrebe ipak se pokazalo da je prvobitni način upotrebe i najbolji – direktno postavljanje bombe na telo vozila. Do jula 1941. godine proizvedeno je 215.000 ovakvih bombi, od čega je oko 90.000 odmah poslato na najteža ratišta – Afriku, Bliski istok i Grčku.

Kada je stigla u ruke teritorijalaca, oni su je prihvatili, uprkos spomenutim manama. Na vežbama i na poligonu bilo je vremena da se sve pažljivo odradi, pa stariji vojnici nisu imali problema s brzim skrivanjem, hrabrim prilaženjem, rizikom, itd. Bez prisustva realnog neprijatelja sve je, razume se, bilo lako. 

Pošto je rat dobijen, onda je krenula i lavina priznanja, medalja, zahvalnica, itd, kako to obično kod pobednika biva. Već 1947. godine ”Kraljevska komisija za nagrade pronalazača” (”Royal Commission on Awards to Inventors”) razmatrala je zahtev Mekrija i generalnog direktora kompanije ”Key Brothers” za nagradu patenta. Kruna se tome protivila, a na pitanje šta je to Mekri novo izmislio, on je odgovorio: ”Ne tvrdim da to nije nov patent; ja samo tvrdim da je bomba razvijena prema zadatim potrebama i specifikacijama”. Godine 1951. komisija je preporučila da Mekri dobije novčanu nagradu od 500 funti (oko 16.700 funti po sadašnjem tečaju), a proizvođač upola manje.

Šta je s lepljivim bombama danas?  Upravo u junu ove godine hodočasnici u Indiji su upozoreni da vozila u kojima se prevoze mogu biti napadnuta lepljivim bombama čiji je tajmer podešen na pet do deset minuta. Isto tako, navodi se da su takve bombe koristili Pakistanci bacajući ih iz dronova, ali i Talibani protiv snaga NATO. Obe informacije su potvrđene, no sve govori o tome da je u novinarskom rečniku pridev ”stiky” upotrebljen za magnetnu napravu. 

Autor

KOMENTARIŠI

Molimo unesite svoj kometar!
Ovde unesite svoje ime

Povezani članci

Najnovije objave