Kina i Sjedinjene Države razvijaju dva borbena aviona koji se već predstavljaju kao budući protivnici iznad Pacifika, mada o njihovim stvarnim mogućnostima još znamo mnogo manje nego što sugerišu brojna poređenja na internetu. Problem počinje već od samih imena. F-47 je zvanična američka oznaka, dok J-36 ostaje nezvaničan naziv koji su kineskom avionu dali zapadni analitičari i vojni entuzijasti.
Kineska letelica ima jednu veliku prednost kada je reč o javno dostupnim informacijama: ljudi su je već više puta videli kako leti. Kod američkog aviona situacija je gotovo obrnuta, jer Ratno vazduhoplovstvo SAD govori o njegovoj ulozi, dometu, steltu i povezivanju sa bespilotnim letelicama, dok njegov stvarni izgled ostaje sakriven iza umetničkih prikaza.
Zbog toga bi klasično pitanje „koji je bolji“ danas dalo više nagađanja nego odgovora. Ne znamo radarski odraz nijedne letelice, stvarnu nosivost, konačne motore, puni paket senzora niti naoružanje sa kojim će ući u službu. Čak nije sasvim izvesno ni da J-36 koji danas gledamo predstavlja konfiguraciju koja će jednog dana stići u jedinice.
Američki F-47 je sa druge strane zvaničan program u fazi razvoja, ali ni njegova objavljena umetnička slika ne mora verno predstavljati serijski avion. Pouzdanije poređenje zato počinje tamo gde prestaje reklamni materijal: fizičkim karakteristikama koje se mogu videti, parametrima koje su proizvođačke države zaista objavile i procenama koje još nemaju potvrdu.
1. J-36 pokazuje konstrukciju, F-47 za sada pokazuje nameru
Kineski avion prvi put se pojavio još 26. decembra 2024. godine tokom leta iznad Čengdua. Snimci su pokazali veoma veliku bezrepu letelicu sa širokim trouglastim trupom i krilom, tri motora i bez klasičnih vertikalnih stabilizatora. Kineska vojska i industrija tada nisu potvrdile ni program ni oznaku J-36, što veliki kineski mediji i dalje jasno razdvajaju od onoga što se vidi na snimcima. Od kraja 2025. godine već lete u paru.
Zapadni analitičari procenjuje da konstrukcija pokazuje naglašene karakteristike širokopojasnog smanjenja radarskog odraza i da je oblik optimizovan za dugotrajan nadzvučni let velikog dometa. Bezrepa konfiguracija uklanja površine koje mogu stvarati snažne radarske refleksije, ali istovremeno otežava upravljanje avionom i povećava zahteve prema sistemima kontrole leta.
Kod F-47, za koji se očekuje da će da poleti 2028. godine, znamo manje o fizičkom obliku. USAF je objavio umetničke prikaze, ali ih ne treba tretirati kao tehničke crteže. Zvanično je potvrđeno da će avion koristiti novu generaciju stelt tehnologija, fuziju senzora i sposobnosti udara velikog dometa.
Deklarisano je, dakle, da oba programa daju veliki značaj maloj uočljivosti. Kod J-36 je moguće analizirati stvarnu geometriju prototipa, dok za F-47 postoje zvanične tvrdnje o naprednijem steltu od prethodnih američkih lovaca. Nije moguće proveriti koji će imati manji radarski odraz.
2. Tri motora J-36 nisu samo neobičan detalj
Najupadljivija tehnička razlika već je vidljiva. J-36 koristi tri motora, što je retkost među savremenim borbenim avionima. Zapadni stručnjaci ga upravo zbog toga opisuje kao veoma veliki tromotorni bezrepi dizajn.
Takva konfiguracija može da znači da kineski konstruktori daju veliki prioritet ukupnom potisku, velikoj masi goriva i naoružanja i letu na velikim udaljenostima. Cena tog pristupa su dodatna masa, veća složenost pogonskog sistema i potencijalno zahtevnije održavanje.
Koji motori se trenutno nalaze na prototipu nije zvanično objavljeno. Nije potvrđena ni maksimalna brzina, sposobnost dugotrajnog superkrstarenja niti konačna konfiguracija pogona serijskog aviona. Tvrdnje da J-36 već sada može da održava određenu brzinu bez dodatnog sagorevanja zato ostaju procene.
Za F-47 takođe nije objavljen tip konačnog motora. F-47 će koristiti motor nove generacije razvijen kroz program NGAP. Pratt & Whitney za taj program razvija XA103, dok GE Aerospace paralelno razvija konkurentski XA102. Konačan izbor motora za serijski F-47 još uvek nije javno potvrđen. Američko Ratno vazduhoplovstvo je, međutim, javno već postavilo cilj maksimalne brzine iznad dva maha, dok se borbeni radijus navodi kao veći od 1.852 kilometra.
Direktno poređenje pogona trenutno nije moguće. J-36 pokazuje neobičnu i veoma ambicioznu fizičku konfiguraciju, dok F-47 ima jasnije objavljene ciljeve performansi.
3. Veličina J-36 nagoveštava ogroman unutrašnji kapacitet
J-36 ne izgleda kao klasičan naslednik J-20 u nešto modernijem pakovanju, a ne liči ni na drugi kineski lovac šeste generacije koji je paralelno u razvoju, J-50. Dimenzije i raspored ukazuju na znatno veću platformu.
Na snimcima su primećena velika vrata na donjoj strani trupa koja se tumače kao glavni unutrašnji odeljak za oružje, uz manje bočne odeljke. Njihove dimenzije i nosivost Kina nije objavila.
RUSI smatra da bi veliki centralni prostor mogao da primi značajan broj raketa dugog dometa, uključujući velike projektile klase PL-17, koje postojeći kineski lovci zbog dimenzija nose spolja. Isti institut procenjuje da velika zapremina trupa omogućava veoma ozbiljan kapacitet unutrašnjeg goriva. To su stručne procene na osnovu viđenog aviona, ne kineski deklarisani podaci.
F-47 ima suprotnu situaciju. Ne znamo veličinu njegovih unutrašnjih odeljaka, ali znamo da USAF program definiše kao platformu velikog dometa namenjenu prodoru kroz snažno branjen vazdušni prostor. Ratno vazduhoplovstvo navodi da treba da ima znatno veći domet od F-22, a očekuje se i novo udarno oružje SiAW.
Moguće je da oba aviona na kraju budu velika lovca velikog radijusa, ali J-36 svojim fizičkim dimenzijama ostavlja otvorenu mogućnost mnogo šireg spektra misija, od vazdušne borbe i nošenja velikih projektila do dubokih udara.
4. Kod F-47 dronovi nisu dodatak, već deo osnovnog koncepta
Najjasnija razlika možda nije u samim avionima, već u onome što treba da leti oko njih.
Američko Ratno vazduhoplovstvo F-47 razvija kao centralni element porodice sistema NGAD. U istom konceptu nalaze se Collaborative Combat Aircraft, autonomne borbene letelice koje treba da sarađuju sa pilotiranim avionima, nose senzore ili oružje i preuzimaju deo rizičnih zadataka. USAF je već započeo letna ispitivanja CCA platformi, dok zvanični dokumenti opisuju modularnu, softverski definisanu arhitekturu buduće vazdušne sile.
F-47 zato nema smisla posmatrati samo kao jedan avion protiv jednog kineskog aviona. Njegova stvarna borbena vrednost trebalo bi da zavisi od toga koliko efikasno komunicira sa drugim platformama, deli podatke senzora i koristi bespilotne pratioce.
Kod J-36 slična sposobnost deluje logično s obzirom na kineski razvoj borbenih bespilotnih sistema, ali nije javno potvrđena kao deo ovog konkretnog aviona.
Veliki nos, širok trup i površina letelice potencijalno nude mnogo prostora za radarske antene, pasivne senzore i sisteme elektronskog ratovanja. Iz samog oblika ipak nije moguće zaključiti šta je stvarno ugrađeno.
Ovde zato F-47 ima jasnije definisan koncept, ne nužno dokazano bolju sposobnost.
5. Kina ima avion u vazduhu, SAD imaju zvaničan program sa godinama tajnih testova iza njega
Na prvi pogled J-36 izgleda kao program koji je razvojno ispred F-47, jednostavno zato što je stvarni kineski avion već viđen u letu. Situacija nije toliko jednostavna.
Američko Ratno vazduhoplovstvo potvrdilo je da su eksperimentalne letelice povezane sa tehnologijama budućeg NGAD-a tokom pet godina sakupile stotine sati leta pre nego što je Boing u martu 2025. dobio ugovor za inženjerski i proizvodni razvoj F-47. Ti eksperimentalni avioni nisu isto što i konačni F-47, ali pokazuju da program nije počeo dodelom ugovora Boingu.
Kod kineskog programa situacija je vidljivija, ali institucionalno mnogo manje jasna. J-36 je leteo, a kasniji snimci ukazuju i na izmene prototipa, ali Peking nije objavio zvaničnu oznaku, rok ulaska u službu, plan proizvodnje niti konačnu namenu. Kineski državni mediji i tokom kasnijih izveštavanja koriste formulacije poput „navodni lovac šeste generacije“ i naglašavaju da naziv J-36 nije zvaničan.
Zato trenutno nema tehnički odbranjivog pobednika.
J-36 pruža više fizičkih tragova: ogroman trup, tri motora, bezrepu konfiguraciju i očigledno veliki unutrašnji prostor. F-47 pruža više zvaničnih ciljeva: brzinu iznad dva maha, borbeni radijus veći od 1.000 nautičkih milja, napredniji stelt od prethodne generacije i tesnu saradnju sa autonomnim borbenim avionima.
Pravo poređenje počeće tek kada budu poznati senzori, rakete, radarski odraz, stvarni borbeni radijus pod opterećenjem, broj proizvedenih aviona i stepen operativne spremnosti. Do tada J-36 i F-47 više govore o dve koncepcije budućeg vazdušnog rata nego o tome koji je avion „bolji“.
