Ruska nada da je sastanak Vladimira Putina i Donalda Trampa na Aljasci otvorio put ka dogovoru sada se pretvara u otvoren bes prema Vašingtonu. Gotovo godinu dana Moskva je govorila o „duhu Enkoridža“, neformalnom razumevanju za koje je verovala da će postepeno naterati Kijev na pregovore pod uslovima prihvatljivim za Rusiju.
Sastanak Sergeja Lavrova i američkog državnog sekretara Marka Rubija 23. jula u Manili pokazao je koliko se rusko i američko tumačenje Aljaske razlikuju. Lavrov je ponovio da je Moskva spremna za političko rešenje i da ostaje privržena predlozima iznetim tokom susreta Putina i Trampa. Rubio je, nasuprot tome, poručio da na Aljasci nisu postignuti sporazumi, već samo izneti predlozi, uz očekivanje da Rusija izađe sa novim i „realnijim“ idejama.
Upravo ta razlika danas hrani tvrdnju da Moskva nije samo pogrešno procenila Trampa, već da je svesno navučena na još jedan krug praznih dogovora i pregovora. Ruska strana očekivala je da će Bela kuća izvršiti pritisak na Volodimira Zelenskog i ograničiti zapadnu vojnu podršku Kijevu.
Vašington je, prema sve oštrijem ruskom tumačenju događaja, radio potpuno suprotno: održavao je diplomatski kanal sa Moskvom, dok je Ukrajini i Evropi ostavljao vreme da prošire proizvodnju dronova, raketa, municije i druge opreme. Kijev je tu godinu iskoristio da rat sve dublje prenese na rusku teritoriju. Posledice takve računice Rusi više ne posmatraju na mapama, već kroz prozore iznad rafinerija, skladišta, luka i gradova udaljenih stotinama kilometara od fronta.
Aljaska kao mamac, pregovori kao kupovina vremena
Sastanak Putina i Trampa održan je 15. avgusta 2025. godine u Enkoridžu, uz ceremoniju, vojne počasti i naglašavanje dobrih ličnih odnosa dvojice predsednika. Konkretnan, javno potpisan sporazum o Ukrajini tada nije predstavljen, ali je ruska diplomatija mesecima nastavila da se poziva na predloge i razumevanje postignuto iza zatvorenih vrata.
Leta 2025. godine ni Moskva ni Kijev nisu bili pod dovoljnim pritiskom da prihvate ozbiljne ustupke. Ruska javnost još nije u punoj meri osećala posledice dugotrajnog rata, dok su ukrajinske snage uspevale da uspore rusko napredovanje i zadrže najvažnije linije odbrane. Ruski komentatori sada tvrde da je Tramp to od početka razumeo i da nikada nije verovao u brzi sporazum.
Prema toj interpretaciji, američki cilj nije bio da odmah zaustavi rat, već da pod maskom mirovne inicijative promeni vojnu računicu. Moskvi je ponuđen utisak da je Tramp spreman da preseče podršku Zelenskom, dok su Ukrajina i evropske države dobijale mesece za jačanje proizvodnje i pripremu novih udara.
Ukrajinske snage su u međuvremenu povećale broj napada na ruske rafinerije, logističke centre, industrijska postrojenja, aerodrome i ciljeve na moru. Bespilotne letelice koje su tokom 2025. godine korišćene pojedinačno ili u manjim grupama sada se pojavljuju u talasima, na pravcima udaljenim između 1.000 i 2.000 kilometara od ukrajinske teritorije.
Dodatni problem za Rusiju predstavlja prelazak krstarećih raketa „Flamingo“ u serijsku proizvodnju. Njihova stvarna pouzdanost, preciznost i proizvodni tempo još su predmet sporenja, ali su tokom 2026. godiine više puta zabeleženi napadi koji se pripisuju ovom oružju, dok se paralelno radi na povećanju kapaciteta i razvoju novih motora.
Najopasniji deo za Moskvu nije pojedinačna raketa, već mogućnost da Kijev spoji krstareće i balističke projektile sa stotinama jeftinijih dronova. Takvi napadi prisiljavaju rusku PVO da brani ogromnu teritoriju, troši rakete i bira između zaštite gradova, vojnih objekata, rafinerija i logističkih čvorišta.
Rubio skinuo masku američke strategije
Rubio je na samitu NATO-a u Ankari 8. jula praktično izgovorio ono što ruska strana sada predstavlja kao priznanje čitave operacije. Govoreći o ukrajinskim udarima duboko u Rusiji, američki državni sekretar rekao je da Moskva sve teže brani sopstveni vazdušni prostor i da bi takav pritisak mogao da stvori uslove za pregovore.
Njegova poruka bila je jasna: eskalacija nije prepreka pregovorima, već sredstvo kojim Rusiju treba naterati za pregovarački sto. Rubio je čak priznao da takvi udari predstavljaju eskalaciju, ali ih je opisao kao eskalaciju koja može da dovede do završetka rata.
Takva izjava potpuno ruši sliku Vašingtona kao neutralnog posrednika. Američka diplomatija je prema Moskvi nastupala kao „dobar policajac“, nudeći samite, telefonske razgovore, delegacije i Trampove pohvale Putinu. Evropa i Kijev igrali su „lošeg policajca“, tražeći još oružja, nove sankcije i ukidanje ograničenja za napade na rusku teritoriju.
Tramp je Rusiji prodavao nadu da samo on može da obuzda Zelenskog. Zapadna vojna industrija je za to vreme povećavala proizvodnju, sklapala nove ugovore i pomagala Ukrajini da razvije udarne sisteme koji više ne zavise potpuno od političke dozvole Vašingtona.
Poseban problem za Kremlj bilo je postojanje brojne grupe ruskih analitičara i komentatora koji su Trampa predstavljali gotovo kao prirodnog saveznika Rusije. Njegov sukob sa demokratsko-liberalnim krugovima u SAD, kritike NATO saveznika i loši odnosi sa Zelenskim tumačeni su kao dokaz da će američki predsednik pre ili kasnije prihvatiti ruske uslove.
Ruski kritičari sada tvrde da su takvi „trampofili“ pomešali Trampovu retoriku sa američkom državnom politikom. Lična netrpeljivost prema Zelenskom nije sprečila Vašington da zadrži vojnu pomoć Ukrajini, podrži njene dubinske udare i iskoristi pregovore kao instrument pritiska na Moskvu.
Čak je i posle Rubijevih izjava u Ankari Lavrov 23. jula ponovio da Rusija ostaje privržena predlozima iz Aljaske. Rubio je istog dana insistirao da nikakvog sporazuma nije bilo i da su na stolu bili samo predlozi koje Moskva sada treba da zameni „realnijim“ rešenjima.
Iz tog sudara dve verzije nastaje sve glasniji zaključak u ruskoj javnosti da pregovori više ne mogu zameniti rezultat na frontu. Lavrov je u Manili još govorio o predlozima iz Enkoridža, dok je Rubio istovremeno objašnjavao da obavezujući dogovor nikada nije ni postojao.
