Američka mornarica nastavlja da izvlači maksimum iz jedne od najdugovečnijih klasa ratnih brodova modernog doba. Huntington Ingalls Industries zvanično je započeo proizvodnju novog razarača Arleigh Burke Flight III, budućeg USS John F. Lehman, još jednog broda u seriji koja već decenijama čini okosnicu američke površinske flote.
Na papiru, Flight III je najnovija i najsposobnija verzija klase Arleigh Burke. U praksi, to je pokušaj da se dizajn iz kasne faze Hladnog rata prilagodi eri hipersoničnih projektila, protivbrodskih balističkih raketa, masovnih dronova, elektronskog ometanja i kineske brodogradnje koja radi tempom koji Vašington više ne može lako da prati.
USS John F. Lehman biće trinaesti brod Flight III konfiguracije i projektovan je kao 83. razarač klase Arleigh Burke koji će ući u službu. Prvi brod klase, USS Arleigh Burke, položen je još 1988. godine, a uveden u službu u julu 1991. To je podatak koji istovremeno govori o uspehu i problemu američke mornarice: klasa je dokazala izuzetnu dugovečnost, ali je sada gurnuta u borbeno okruženje za koje osnovni trup nije prvobitno pravljen.
Flight III nije nova klasa, već najdublja modernizacija stare
Flight III ne predstavlja potpuno novi razarač. Američka mornarica nije dobila novi trup, novi pogonski koncept ili radikalno drugačiji brod. Dobila je najdublju modernizaciju Arleigh Burkea, sa novim radarom, novim borbenim sistemom, ojačanom energetikom, većim zahtevima za hlađenje i znatno složenijom unutrašnjom arhitekturom.
Spolja, Flight III izgleda gotovo kao svaki drugi Arleigh Burke. I dalje je to prepoznatljiv američki razarač sa Aegis sistemom, vertikalnim lansirnim ćelijama, topom na pramcu i velikom nadgradnjom. Razlika je ispod palube: u radarskoj arhitekturi, snabdevanju energijom, sistemima hlađenja, obradi podataka i automatizaciji.
U središtu modernizacije nalazi se radar AN/SPY-6(V)1, povezan sa borbenim sistemom Aegis Baseline 10. Ta kombinacija treba da omogući znatno bolje otkrivanje, praćenje i gađanje savremenih pretnji: balističkih raketa, krstarećih raketa, hipersoničnih projektila, naprednih aviona, dronova, mamaca i zasićenih napada iz više pravaca.
Američka mornarica više ne živi u svetu u kojem razarač čeka pojedinačnu protivbrodsku raketu. Danas mora da računa sa situacijom u kojoj desetine ciljeva dolaze istovremeno, deo njih leti nisko, deo visoko, deo manevriše, deo služi kao mamac, a protivnik pokušava da zaslepi radare i preoptereti kanale navođenja.
Jack H. Lucas kao brod za peglanje nove tehnologije
Prvi brod Flight III konfiguracije, USS Jack H. Lucas, uveden je u službu 7. oktobra 2023. godine i dobio je posebnu ulogu kao platforma za početno operativno testiranje i evaluaciju. Upravo na njemu američka mornarica proverava kako SPY-6, Aegis Baseline 10, novi energetski zahtevi i sistemska integracija rade u realnim uslovima.
Jack H. Lucas je brod na kojem se testira koliko daleko može da se ide sa modernizacijom dizajna starog više od tri decenije. Sve što se pokaže uspešnim, problematičnim ili preskupim na njemu, direktno će oblikovati ostatak Flight III serije.
Glavni sonarni tehničar Nikolas Sederblom opisao je razliku između starog i novog sistema kao prelazak „sa telefona na preklapanje na iPhone“. Poređenje zvuči reklamno, ali ima smisla: SPY-6 ne donosi samo veći domet, već i viši stepen automatizacije, bržu obradu podataka i mogućnost da sistem istovremeno prati veći broj kompleksnih ciljeva.
„USS Jack H. Lucas izgleda kao svaki drugi razarač. Imamo iste sisteme naoružanja spolja, ali unutrašnja komponenta i sami ljudi su ono što ga čini drugačijim. Obučavamo sledeću generaciju da nastavi sa našim novim SPY-6, sa našim Baseline 10, gde naši inženjerski pogoni moraju da snabdevaju sve na brodu kako bi stigli tamo gde treba da idemo“, rekao je Sederblom.
Ta rečenica pogađa suštinu Flight III programa. Brod spolja ne deluje revolucionarno, ali se unutra nalazi mnogo zahtevnija platforma. Novi radar troši više energije, proizvodi više toplote i zahteva snažnije generatore, bolju distribuciju električne energije i proširene sisteme hlađenja.
SPY-6 kao razlog zbog kojeg Flight III postoji
AN/SPY-6(V)1 je glavni razlog postojanja Flight III varijante. On zamenjuje stariji SPY-1D(V), koji je decenijama bio osnova Aegis sistema. SPY-1 je bio revolucionaran za svoje vreme, ali vreme masovnih raketnih i hipersoničnih pretnji traži veću osetljivost, bržu obradu i veću otpornost.
SPY-6 treba da vidi dalje, prati više ciljeva i bolje razlikuje stvarne pretnje od mamaca. To je posebno važno u protivraketnoj odbrani, gde greška u klasifikaciji cilja može dovesti do trošenja skupog presretača na mamac ili kašnjenja u reakciji na pravu raketu.
U kombinaciji sa Aegis Baseline 10, Flight III dobija potpuno integrisanu sposobnost vazdušne odbrane, balističke raketne odbrane i borbe protiv ciljeva na površini mora. Takav brod može da štiti nosačku grupu, baze, saveznike, konvoje i pomorske linije komunikacije.
Međutim, radar ne rešava sve. Brod mora da ima dovoljno prostora, energije, hlađenja i raketnih ćelija za buduće pretnje. Arleigh Burke je tokom decenija modernizacija uspešno rastao, ali svaki trup ima granicu. Flight III je možda najjači Arleigh Burke do sada, ali je istovremeno i znak da se postojeći dizajn približava plafonu.
Zumwalt kao skupa opomena
Flight III treba posmatrati i kroz neuspehe američkih pokušaja da naprave potpuno novu generaciju površinskih brodova. Program Zumwalt, koji je trebalo da donese revoluciju u dizajnu razarača, završio se kao skup i ograničen eksperiment. Cena je otišla do oko devet milijardi dolara po brodu, dok je realna borbena vrednost ostala predmet stalnih sporova.
Slične probleme imale su i obalne borbene klase Freedom i Independence. Obe su zamišljene kao fleksibilne, moderne platforme za priobalno ratovanje, ali su se suočile sa ozbiljnim kritikama zbog cene, održavanja, pouzdanosti, borbene vrednosti i konceptualnih slabosti.
Upravo zato je američka mornarica kod Flight III izabrala pragmatičan put. Umesto novog revolucionarnog broda, uzela je provereni trup i u njega ubacila najbolji radar i borbeni sistem koji taj trup još može da podnese.
To je racionalno rešenje ako treba brzo dobiti sposobnosti. Nije idealno rešenje ako protivnik istovremeno gradi novije, veće i modernije brodove u mnogo većem broju.
Distribuirana proizvodnja kao priznanje problema
Huntington Ingalls Industries trenutno ima pet razarača Arleigh Burke Flight III u izgradnji, dok je još sedam brodova u ranijim fazama planiranja i nabavke materijala. Američka mornarica još ne može da se odrekne ove klase, jer zamena DDG(X) nije spremna, a potrebe flote rastu.
Kompanija zato uvodi distribuirani model brodogradnje. Umesto da se svaki strukturni deo pravi u Paskaguli, šest partnerskih brodogradilišta u Teksasu, Luizijani, Misisipiju i Floridi proizvodi glavne module trupa, koji se zatim transportuju u Ingalls radi finalne montaže i integracije sistema.
Huntington Ingalls tvrdi da ovaj model širi industrijske kapacitete korišćenjem raspoložive radne snage i pogona u američkom sektoru brodogradnje, dok glavno brodogradilište ostaje koncentrisano na najzahtevnije faze izgradnje. Kompanija očekuje više od 2,5 miliona radnih sati tokom 2026. godine u okviru ove strategije distribuirane proizvodnje.
To jeste pokušaj ubrzanja, ali je i priznanje slabosti. Američka brodogradnja više nema dovoljno radnika, dovoljno kapaciteta i dovoljno brzine da sama, bez šireg rasporeda proizvodnje, odgovori na tempo koji traži nova pomorska trka.
Kina kao glavni pritisak na Arleigh Burke
Najveći razlog za Flight III i budući DDG(X) nije Iran, nije Severna Koreja i nije Rusija. Glavni razlog je Kina.
Kineski razarači Tip 052D i Tip 055 danas čine okosnicu površinskih borbenih snaga Mornarice Narodnooslobodilačke armije. Tip 052D je brod koji se gradi u velikom broju, stalno unapređuje i sve više dobija ulogu kineskog „radnog konja“. Tip 055 je druga kategorija: veći, snažnije naoružan, sa velikim brojem vertikalnih lansirnih ćelija i sve naprednijim raketama.
Tip 055 se u mnogim analizama opisuje kao najmoćniji razarač u operativnoj upotrebi, mada se zbog veličine i uloge često nalazi na granici između velikog razarača i krstarice. Kineski brod ima snažne radare, veliki raketni kapacitet i mogućnost integracije naprednih protivbrodskih raketa, uključujući hipersoničnu YJ-21.
U poređenju sa takvim brodom, Arleigh Burke ima jasne slabosti. Nema moderni stelt oblik u punom smislu, nema dvopojasni radarski sistem, ima ograničen prostor za dalja unapređenja i nosi teret dizajna iz osamdesetih godina. Flight III ublažava deo tih slabosti, ali ih ne briše.
Odbor za oružane snage Senata SAD zato je u junu naložio mornarici da nastavi razvoj razarača sledeće generacije DDG(X). Kineski Tip 055 posebno se navodi kao faktor koji podstiče zabrinutost zbog toga što Arleigh Burke više nema dovoljno modernizacione rezerve.
DDG(X) je potreban, ali ga nema na vreme
DDG(X) bi trebalo da bude pravi naslednik Arleigh Burkea, brod sa većim prostorom, jačom energetikom, većim kapacitetom za buduće radare, nove rakete, lasere, hipersonično oružje i sisteme koje sadašnji trup više ne može lako da primi.
Problem je vreme. Prema sadašnjim procenama, DDG(X) neće biti spreman pre 2040-ih. To znači da Arleigh Burke ostaje kičma američke površinske flote još najmanje dve decenije.
Zbog toga je Flight III prelazno rešenje, ali prelazno rešenje koje mora da izdrži najteži period. SAD će se u tom periodu suočiti sa Kinom koja već ima masovnu proizvodnju modernih razarača, sa protivnicima koji razvijaju sve sposobnije protivbrodske rakete i sa saveznicima koji očekuju američku pomorsku zaštitu.
Flight III kupuje vreme. Ne rešava osnovni problem: američka mornarica još nema novu generaciju velikog površinskog borbenog broda spremnu za ulazak u masovnu proizvodnju.
Ni Severna Koreja više nije samo obalska pretnja
Kina je glavni izazov, ali više nije jedina priča. Severna Koreja je u junu 2025. godine uvela u upotrebu svoj prvi razarač, Čoe Hjon. Pojava ovog broda ne znači da Pjongjang može da se meri sa američkom ili kineskom mornaricom, ali pokazuje da se i manje sile probijaju u kategoriju ozbiljnijih površinskih brodova.
Prema dostupnim ocenama, protivbrodske sposobnosti Čoe Hjona u nekim aspektima prevazilaze ono što nudi Arleigh Burke, posebno ako se posmatraju raketni sistemi koje Severna Koreja razvija za udare po velikim površinskim ciljevima.
Severnokorejsko rukovodstvo najavilo je i planove za razarače od 8.000 i 10.000 tona. Za američku flotu u zapadnom Pacifiku to ne znači da će Severna Koreja sutra postati okeanska mornarica, ali znači da se broj aktera sposobnih da ugroze velike površinske brodove povećava.
U kombinaciji sa kineskom mornaricom, severnokorejskim raketama, obalskim sistemima, dronovima i sve gušćom mrežom senzora, američka mornarica više ne može da računa da će tehnološka prednost sama po sebi biti dovoljna.
Brojevi postaju jednako važni kao tehnologija
Najveći problem za SAD nije samo kvalitet razarača, već tempo proizvodnje. Američka proizvodnja razarača trenutno se kreće oko 1,6 brodova godišnje. Severna Koreja, prema procenama, cilja oko dva godišnje. Kina proizvodi približno šest do osam razarača godišnje.
Razlika je brutalna. Jedan brod sa odličnim radarom ne može fizički biti na tri mesta istovremeno. Ne može istovremeno štititi nosač, pratiti podmornice, braniti konvoj, pokrivati saveznika i čuvati pomorski pravac.
Američka mornarica ima ogromno iskustvo, globalnu logistiku, saveznike i borbeno proverenu organizaciju. Kina, međutim, gradi brodove tempom koji menja računicu. U dugom nadmetanju, brojevi počinju da pritiskaju čak i najnaprednije tehnologije.
Zato se u Vašingtonu sve češće pojavljuju predlozi da se deo izgradnje novih razarača poveri saveznicima poput Južne Koreje ili Japana. Obe zemlje imaju razvijenu brodogradnju, grade napredne ratne brodove i mogu da isporučuju brže od američkih brodogradilišta.
Politički, to je teško. Američki Kongres i mornarica tradicionalno štite domaću brodogradnju kao stratešku industriju. Međutim, ako se jaz sa Kinom bude širio, pitanje neće biti samo gde je politički poželjno graditi brodove, već da li SAD mogu same da ih grade dovoljno brzo.
Prednosti Flight III
Flight III donosi realne prednosti. SPY-6 je veliki skok u odnosu na SPY-1D(V). Aegis Baseline 10 povećava sposobnost povezivanja senzora, protivraketne odbrane i borbe protiv ciljeva na površini mora. Novi brodovi imaju snažnije energetske i rashladne sisteme od ranijih varijanti.
Velika prednost je i kontinuitet. Američka mornarica već poznaje Arleigh Burke, ima obučene posade, razvijenu logistiku, iskustvo održavanja, taktičke procedure i ogroman broj brodova iste porodice. U ratu, to je vrednost koju nije lako zameniti novim, ali neproverenim dizajnom.
Flight III omogućava mornarici da brzo dobije sposobniji brod bez rizika novog Zumwalta. To je brod koji može odmah da se uklopi u postojeće nosačke grupe, Aegis mrežu, raketnu odbranu i globalne operacije.
Mane koje radar ne može sakriti
Mane su jednako jasne. Flight III ostaje Arleigh Burke. Trup, prostor, energetska margina, broj lansirnih ćelija i osnovna arhitektura imaju granice. Brod nije dizajniran od početka za buduće lasere velike snage, hipersonične projektile nove generacije, dodatne radare, masovne dronovske pretnje i potpuno nove sisteme.
Druga mana je nedostatak modernog stelt oblikovanja. Arleigh Burke nije projektovan po istim principima smanjenog radarskog odraza kao noviji brodovi. U vremenu satelitskog nadzora, dronova, pasivnih senzora i protivbrodskih raketa velikog dometa, to nije beznačajno.
Treća mana je industrijska. Brod može biti dobar, ali ako se gradi presporo, flota gubi masu. Kina ne pobeđuje samo jednim boljim brodom, već kombinacijom velikog broja modernih brodova, brzih modernizacija i industrijskog tempa koji američki sistem teško prati.
Četvrta mana je modernizacioni plafon. Flight III je možda najviše što se može izvući iz klase Arleigh Burke bez prelaska u potpuno novi dizajn. Svaki sledeći zahtev biće sve teže ugurati u postojeću platformu.
Arleigh Burke je decenijama bio simbol američke pomorske moći. Flight III pokazuje da taj simbol još nije potrošen, ali i da se od njega sada traži da nosi teret za koji je prvobitno bilo predviđeno nešto mnogo novije.
