Čitalac bi mogao pomisliti da je ovde reč o konkursu za najmaštovitiji scenario neke B producije. Međutim, ovo su opisi najatraktivnijih pokušaja atentata na Fidela. Moguće je da će neko napraviti i još neki film na tu temu, pošto materijala ima u izbolju. Za sada je na repertoaru ovogodišnja produkcija, film „Killing Castro“ inspirisan stvarnim događajem iz 1960. godine kada je Kastro govorio na zasedanju Ujedinjenih nacija. Još dva filma dodiruju temu atentata na Kastra – „Wasp Network“ (2019) i „JFK“, remek – delo Olivera Stona iz 1991. godine.
Neke dokumente o planovima atentata objavile su američke obaveštajne agencije, dok su o drugima izveštavali sami kubanski obaveštajni zvaničnici. Među najslikovitije primere spadaju sledeći:
Na samom početku Kastrovih revolucionarnog delovanja, jedan od špijuna, predstavljajući se kao seljak, uvukao se u Fidelov logor. Kada su se pobunjenici spremili da prenoće, ispostavilo se da atentator nema gde da legne, pa je sam Kastro odlučio da pokrije novog regruta svojim ćebetom. Agent je celu noć ležao rame uz rame sa komandantom, ali se plašio da puca, a sledećeg jutra je pobegao iz logora.
Ova priča mogla bi konkurisati za neku od epizoda iz života legendarne Mate Hari. Fidelova ljubavnica, Marita Lorenc koju je regrutovala CIA stigla je u Havanu na kruzeru ”Berlin”. Nema podrobnih detalja kako su se njih dvoje zbližili 1959. godine. Imala je prigodan nadimak u službi – „Vamp“. Prošla je odgovarajuću obuku (uključujući i ideološku) i dobila je naređenja od svojih pretpostavljenih da eliminiše Kastra. Prema nekim izvorima, Lorencova je trebalo da pomeša dve ampule toksina botulizma sa Fidelovim vinom; međutim, kada je trebalo da se vidi s Kastrom, otišla je u toalet i bacila ampule otrova. Prema drugoj verziji, trebalo je da sakrije otrovne pilule (osnova otrova bio je toksin iz školjki) u tubi kreme za zube, ali su se one u njoj rastvorile. Kako je Kastro za to saznao ostaje tajna. No, nije tajna (ili bar tako romantičarski zvuči) da joj je Kastro, predosetivši njen plan, dao pištolj i samouvereno izjavio: „Ne možeš me ubiti. Niko me ne može ubiti.“ Lorencova, rastrgana između želje da stvar dovede do kraja i sopstvenih osećanja prema Fidelu, na kraju je vratila pištolj Fidelu. Međutim, da bi izbegla odmazdu CIA, ona je rekla svom kontaktu da je završila zadatak. Poznato je da je Lorencova bila deo grupe agenata koji su se pripremali za iskrcavanje u Zalivu svinja 1961. godine. Kasnije je otišla u Venecuelu. Vratila se na Kubu tek 1981. godine kao deo filmske ekipe koja je snimala biografski film o njoj. Kasnije se preselila u Sjedinjene Američke Države.
U aprilu 1961. godine, petoro mitraljezaca otvorilo je vatru na Kastrov automobil. Oklopni automobil je izdržao oštećenja uprkos tome što je bio izrešetan mecima. Kastro je bio nepovređen. Ova verzija nije dokazana pošto se u publikovanim planovima nije našao nijedan koji je razmatrao ubistvo Kastra oružjem. To je delimično bilo zbog činjenice da je nakon revolucije slobodan promet vatrenog oružja na ostrvu bio zabranjen; po pravilu, ilegalno posedovanje vatrenog oružja nosilo je kaznu teškog rada u planinama Sijera Maestra.
CIA je računala i s mogućnošću da obavi napad na moru. Najjednostavniji plan za eliminaciju komandanta bio je da se puca na njegovu jahtu ili na njega samog iz patrolnih čamaca koristeći automatsko oružje. Početkom 1961. godine, agent CIA Feliks Rodrigez, regrutovan prethodne godine, izveo je tri neuspešna upada na plažu Vandero: u prvom, motor njegove brodice se pokvario, a u preostala dva, zaverenici jednostavno nisu uspeli da se sastanu sa svojim saborcima čiji zadatak je bio da se priključe glavnoj grupi.
U aprilu 1961. godine, pokušan je amfibijski desant na obalu kod Hirona. Zavšen je neuspehom. Tokom operacije, Fidel Kastro je prvo vozio tenk „T-34“, a zatim samohodni top „SU-100“, odbijajući američke napade. Danas se samohodni top kojim je Kastro upravljao nalazi u Muzeju revolucije u Havani. Kružile su glasine da je Kastro potopio američki desantni brod „Hjuston“ hicem iz „SU –100“. Istina je da je plovilo oštećeno projektilima bombardera „Hoker Si Fjuri“ i trenažnog aviona „Lokid T–33“, a Kastro je mogao samo da dokrajči nasukani i zapaljeni brod.
U avgustu 1962. godine, dva čamca takozvane „kubanske samoodbrane“ (prevozili su članove Revolucionarnog direktorata, opozicije Kastru) kretala su se ka luci u Havani kako bi granatirali hotel „Ikarus“, gde je Fidel Kastro uveče razgovarao sa vojnim i političkim predstavnicima SSSR. Napadači su odlučili da ne plove američkim vojnim čamcima, već starim kubanskim. U najkritičnijem trenutku rezervoar za gorivo na jednom od brodova je procurio. Posade su ispalile svu municiju i odmah otplovile, bežeći ka Floridi. Kako se kasnije ispostavilo, Kastro se te večeri uopšte nije pojavio u hotelu. CIA je negirala umešanost u incident, iako su, prema rečima Kubanaca, uputstva zaverenicima preneta sa američke radio stanice JM/WAVE u Majamiju.
Amerikanci su nekoliko puta koristili avione i padobrance da eliminišu Kastra. Prema svedočenju vojnika američkih specijalnih snaga Džona Henrija Stivensa pred Čerčovom komisijom, koji je služio u Gvatemali od 1959. do 1961. godine, Amerikanci su obučavali ubice i snabdevali ih posebnim „kompletom za ubijanje“ – lakim oružjem, granatama, padobranima i svom potrebnom municijom. Prvi saboter, koji je leteo iz Gvatemale na Kubu bombarderom „B–26 Invader“, stigao je do svoje hotelske sobe da bi radio-vezom obavestio Amerikance o svojim akcijama, ali, prema rečima Stivensa, radio-kontakt je prekinut nakon što je čuo pucnjavu. U drugoj vazdušnoj operaciji učestvovala su dva muškarca koja su doletela iz Gvatemale avionom i iskočila padobranima. Međutim, kubanske obaveštajne službe su ih čekale na mestu sletanja: oba sabotera su ili ubijena ili zarobljena. Ne zna im se sudbina.
CIA je takođe pokušala da ubije Kastra angažujući pilota samoubicu da se sjuri na Kastrovu rezidenciju turističkim avionom „Cesna“ koji bi bio napunjen plastičnim eksplozivom Avion je trebalo da leti na maloj visini, čime bi ostao van radara. Međutim, plan je propao, jer je pilot, nakon što je primio depozit od dva miliona dolara, nestao bez traga.
Još jedna urbana legenda tvrdi da je jedna vazdušno–desantna jedinica poslata da eliminiše Kastra…ali je sletela tačno na farmu krokodila zbog jakih vetrova. Amerikanci su planirali da dignu u vazduh jahtu „Akvarama II“, gde je Fidel voleo da se opušta. Uradili bi to noću. Međutim, kubanske obaveštajne službe su otkrile plan, osmislivši taktiku za moguću evakuaciju Fidela, obmanuvši sabotere o njegovoj lokaciji.
U nekim slučajevima, CIA je koristila mafiju (i američku i kubansku), ali je do kraja 1961. godine, zbog stalnih neuspeha, ova praksa prestala. Salvatore Đankana je bio jedan od prvih koji je pokušao da otruje Kastra. Odeljenje za tehničke usluge CIA je proizvelo kapsule sa otrovom i dostavilo ih Đankaninom agentu na Kubi, pod šifrom „Orta“. Niz pokušaja 1960. godine završio se neuspehom za „Ortu“, a dr Entoni Verona je prihvatio posao za 11.000 dolara. Verona nije uspeo, a nakon invazije u Zalivu svinja, jednostavno je nestao.
Početkom 1961. godine, CIA je, preko Roberta Mahjua, bivšeg kontraobaveštajnog oficira, regrutovala čikaškog gangstera Džona Roselija. Roseli je dobio šest kapsula smrtonosnog otrova u Majamiju koje je on trebalo je da ubaci u Fidelovu hranu. Roseliju je ponuđeno 150.000 dolara za učešće u atentatu, ali je on pristao da to učini besplatno iz ličnog uverenja. Planirano je da se akcija sprovede u restoranu, ali Roseli nije uspeo da izvrši svoju misiju ni posle nekoliko meseci. Čak ni kubanski antikomunisti nisu mogli da mu pomognu. Pristup restoranu, a posebno kuhinji bio je za njega nemoguć.
Zadatak eliminacije Kastra preuzeo je agent CIA Vilijam King Harvi, koji je postao zaposlenik projekta ZR/RIFLE (tajni program političkih atentata Centralne obaveštajne agencije). Harvi je kontaktirao predstavnike američke mafije tražeći pomoć, ali nakon niza neuspešnih pokušaja pregovora i njihovih akcija, odlučio je da sam preuzme eliminaciju Kastra. Potom je učestvovao u nizu tajnih operacija. Na vrhuncu Kubanske raketne krize u oktobru 1962. godine, Harvi je poslao deset operativaca na Kubu da se pripreme za invaziju i eliminaciju Kastra, ali je CIA to smatrala proizvoljnim delovanjem i isključila je Harvija iz projekta, poslavši ga u Rim. Još jedan nepoznati plaćenik, koga su plaćale američke vlasti i sicilijanski donovi, nestao je bez traga na Kubi.
Gangster Santo Trafikante podmitio je konobara u restoranu gde je Kastro bio čest gost, ali je plan otkriven. Godine 1963, američki advokat Džejms Donovan otišao je kod Kastra. Trebalo je da mu pokloni opremu za ronjenje, u čije su boce agenti CIA uneli bacil tuberkuloze. Nesvestan toga, advokat je odlučio da je oprema za ronjenje previše jevtina kao poklon i kupio je skuplju, a ovu je ostavio kod kuće. Posle izvesnog vremena, 19. januara 1970. godine, advokat Donovan je preminuo od srčanog udara izazvanog komplikacijama teškog slučaja gripa, iako neki veruju da je uzrok smrti bila bakterija tuberkuloze koja je ušla u Donovanovo telo tokom ronjenja.
Šezdesetih godina prošlog veka, tehnička služba CIA razvila je niz planova za eliminisanje Kastra isporukom cigara opasnih po život: eksplodirajuća cigara je pripremljena kao poklon za kubanskog lidera, ali je obezbeđenje odbilo „poklon“, a dokumenta o eksplodirajućim cigarama je kasnije deklasifikovala njujorška policija. Mediji su bili skeptični u pogledu teorijske mogućnosti uspeha takvog plana.
Tada se saznalo i za nešto više detalja. Najpre su pripremljene cigare pomešane sa botulinum toksinom, zatim cigare pomešane sa halucinogenim supstancama, koje je Kastro trebalo da popuši pre javnog nastupa, ali ni one nisu poslate. U februaru 1961. godine, pripremljeno lice pokušalo je da isporuči cigare Kastru, ali je napadač izgubio živce u poslednjem trenutku. Veruje se da su postojali planovi da se pošalju cigare pomešane sa supstancom koja bi izazvala da telo komandanta emituje neprijatan miris, ali je CIA takođe odustala od ovih planova. Kastro je potpuno prestao da puši 1986. godine.
Leta 1961. godine, CIA je došla na ideju da preda maskiranu olovku koja bi mogla da „ispali“ iglu sa toksičnim otrovom koji bi naneo sporu ali neotklonjivu štetu, ali je plan odložen za dve godine. Sticajem okolnosti, sproveden je u delo na dan atentata na američkog predsednika Džona F. Kenedija, 22. novembra 1963. godine: u Parizu, visoki oficir CIA Dezmond Ficdžerald, koji je obavljao funkciju jednog od pomoćnika Roberta Kenedija, predao je majoru Rolandu Kubeli hemijsku olovku sa skrivenom iglom koja sadrži otrov „Bleklif 40“. Kubela je bio jedan od lidera stranke bliskih lideru, koga je regrutovala CIA. Trebalo je da upuca Fidela Kastra hemijskom olovkom tokom sastanka između izaslanika američkog predsednika i Kastra kako bi se razgovaralo o mogućnosti poboljšanja odnosa između dve zemlje.
Međutim, atentat nije uspeo, delimično zbog Kastrovih izjava u intervjuu sa američkim reporterom u Havani o mogućim atentatima na njega. Kubela je zvanično suspendovan iz dalje saradnje sa CIA u junu 1965. iz poverljivih razloga; Amerikanci su sumnjali da je agent-provokator koga su poslali Kubanci i da je Kubela proneveravao sredstva koja su mu Amerikanci dodelili za operacije CIA. Na kraju, 1966. godine, Kubela je priznao Kastru da je radio kao dvostruki agent i osuđen je na 25 godina zatvora. Kasnije je pomilovan i napustio je Kubu 1977. godine, preselivši se u Španiju.
U jedne od očajnički mera spada i ova: znajući za Kastrovu strast prema ronjenju, američka obaveštajna služba je distribuirala veliku količinu školjki duž kubanske obale. Agenti CIA su planirali da sakriju eksploziv u velikoj školjki i ofarbaju školjke u jarke boje kako bi privukli Fidelovu pažnju. Oluja je osujetila atentat.
Godine 1971, tokom putovanja Fidela Kastra u Čile, planirano je nekoliko atentata. U jednom slučaju, dva snajpera je trebalo da pucaju na Kastra (puška je trebalo da bude sakrivena u video kameri), ali neposredno pre atentata, jednog od njih je udario automobil, a drugi je doživeo akutni napad slepog creva. U drugom incidentu, agenti CIA su postavili bombu mase četiri TNT na ruti Kastrove kolone u Angofasti, planirajući da je detoniraju pomoću radijom. Detonacija nije uspela (veruje se da su ključne komponente eksploziva zarđale).
U trećem incidentu, plaćenici su čekali Kastra u Limi, gde je njegov avion trebalo da obavi međusletanje na putu za Kubu. Međutim, Fidel Kastro, umoran nakon slavljeničkih govora, naredio je avionu da odleti na drugi aerodrom, gde ga nisu očekivali.
Bilo je i nekoliko pokušaja trovanja Kastra: Agenti su pokušali da stave strihnin u pitu od banana i da u rum uliju kalijum cijanid. Međutim, ispostavilo se da su svi počinioci bili kubanski kontraobaveštajni agenti i neutralisali su otrov. S vremena na vreme, Kastrovi lični degustatori su proveravali svu hranu i piće na prisustvo opasnih supstanci.
U martu 1961. godine, agent CIA Ričard Bisel (verovatno je radio pod maskom u hotelu Havana Libra) nameravao je da podmetne otrov zaposlenom u restoranu u Havani gde je Kastro bio omiljeni gost; otrov je trebalo da se pomeša sa omiljenim sladoledom kubanskog lidera. Međutim, Kastro nije posetio restoran nekoliko meseci, a kubanska obaveštajna služba je ubrzo pronašla bočicu otrova skrivenu blizu rashladne spirale. Do tada je otrov potpuno izgubio svoju moć.
Još jedan sličan pokušaj zabeležen je početkom 1963. godine; angažovani su kriminalci koji su zamrznuli kapsule otrova i sakrili ih u frižideru restorana: kada je Kastro stigao, naručio je čokoladni milkšejk sa kockicama leda. Konobar, Santos de la Koridad, koga je regrutovala CIA, otišao je da donese piće. Međutim, kapsula se zalepila za zid frižidera u kome je bila sakrivena, i kada je De la Koridad pokušao da je oslobodi, raspala se. Fabijan Eskalante je rekao da je samo sreća spasila Kastra.
Tokom jednog od njegovih govora, Amerikanci su pokušali da zaleme žice koje vode do mikrofona na podijumu kako bi Kastro poginuo od strujnog udara. Kubanci su otkrili ovu zaveru, ali nisu zvanično obavestili komandanta, verujući da će se jedan od zaverenika, pokušavajući da testira sistem, ubiti strujom.
Godine 2000, tokom posete kubanskog lidera Panami, 90 kg eksploziva je postavljeno ispod podijuma sa kojeg je trebalo da govori, ali eksploziv nije detonirao. Krivac je bio izvesni Luis Posada Kariles, koji je osuđen 2000. godine; pomilovan je četiri godine kasnije i poslat na Floridu.
Ako je tačna brojka da je je bilo preko šeststo neuspelih atentata, možemo samo zamisliti koliko tomova knjiga i zapisnika bi njihov opis zauzeo. Međutim, objektivnim posmatračima neće promaći prava slika stanja: u ove operacije uloženo je mnogo novca! Neke od njih su na ivici racionalnosti i smisla, delujući amaterski pa i diletantski. To svedoči upravo o suprotnosti sukobljenih strana – CIA i emigranti s Kube su bili vođeni mržnjom i novcem, a Kastrovi sledbenici – idejom i odanošću. Mora se priznati da je razlika ogromna.
