PSI RATA – VOJNICI SREĆE

Istorijski i pravni status

Nedavno ste na našem portalu bili u prilici da se upoznate sa “privatnom vojskom“, registrovanom organizacijom, takoreći preduzećem, za obavljanje usluga iz sektora bezbednosti. Sve je ozakonjeno, regulisano, sa jasnim etičkim i profesionalnim standardima. Reklo bi se – pravo akcionarsko društvo za čijim uslugama, očigledno postoji potreba.

No, u ovom tekstu nije reč o takvim “ustanovama“, odnosno organizacijama. Bavićemo se klasičnim najamnicima, plaćenicima koji idu s ratišta na ratište tražeći svoju sreću (zaradu) tako što će obučavati nečiju privatnu vojsku, pokret ili čak i pripadnike regularne armije. I oni imaju svoje menadžere, tajnu berzu rada i slične načine povezivanja koji ih nepogrešivo vode na teren gde se može zaraditi na njihov način. Nikome se ne gine, pa nije ni čudo što su takvi specijalisti mnogima potrebni, jer su i oni sami naučili da sačuvaju život kako bi mogli da uživaju u krvavo stečenom imetku. Takve niko ne voli, ali su traženi. Sami sebe zovu “vojnici sreće“ (Soldier Of Fortune), čak su im i “Deep Purple“ posvetili jednu baladu. Drugi ih zovu “Psi rata“. I tim nazivom su se pozabavili umetnici. Za to je, rekao bih, zaslužan film “The Dogs of War “ sa “najružnijim licem Holivuda“, Kristoferom Vokenom. Jedan moj kolega, aforista, napisao je zbirku aforizama i nazvao ju je “Psi rata – džukele mira“. Eto povoda da se i o takvoj ljudskoj podvrsti malo više informišemo.

Ko su ti ljudi? Pravni poredak za njih ima naziv – najamnik. Oni su najmljena lica za privremeno ili povremeno obavljanje poslova iz oblasti bezbednosti (da tako nazovemo tu rabotu) koji, po zakonu, nisu pripadnici oružanih snaga u konfliktu, pa se službeno ne smatraju učesnicima sukoba. Nemaju pravo ni da se vode u sastavu jedinica dobrovoljaca. Jednostavno, najmljeni su kao što unajmite vodoinstalatera ili bravara, ali naoružane. Samo, što nije baš tako jer iza njih ostaju leševi. 

Kako stoje stvari, u konkurenciji za “najstariji zanat na svetu“, našli su se i oni. Ksenofon atinski, grčki pisac iz četvrtog veka pre nove ere, u svom kapitalnom delu “Anabazis“ (uspon), ili “Pohod u dubinu države“, poznatom još i pod legendarnim nazivom “Odstupanje deset hiljada“ opisuje pohod grčke vojske. Oko jedanaest hiljada hoplita (boraca s dugim kopljima, kasnije vrlo popularnih i rimskim arenama) i dve hiljade najamnika persijskog princa Kira Mlađeg, krenuli su u pohod na Bliski Istok (tada zvan Bliža Azija). Prvi put u istoriji spominju se najamnici, plaćeni borci. Nisu samo Grci imali taj običaj. Darije Treći u sukobu s vojskom Aleksandra Makedonskog unajmio je Grke kao srčane ratnike. Najpoznatiji srednjovekovni najamnici bili su Vikinzi koji su bili lična garda više vizantinskih imperatora. Tako se dogodilo da je izvesno vreme budući kralj Norveške Harald Treći bio načelnik garde jednog od vizantinskih careva. Obični ratnici prezirani su od strane vitezova (ricera, ritera) jer su koristili “neplemenito oružje“ (motke, mlatove, buzdovane, mačete, čaklje, itd), a rat im je bio jedini izvor prihoda. Često su i sami vitezovi bivali najamnici i to odlično plaćeni. Početkom XIV veka, formiranjem centralizovanih država Srednje Evrope, kraljevi počinju da okupljaju sopstvene trupe, samo njima lojalnih najamnika, nasuprot narodne, feudalne milicije, koju su predvodili vitezovi i niže plemstvo. U Italiji to su bili kondoteri (condottiero), komandiri odreda najamnika. Često su menjali stranu i sami preuzimali vlast, postavljajući formalne vladare. Jedan od tako postavljenih bio je Mucio Atendolo, kasnije poznat po nadimku Sforca (od italijanskog sforzare-odupirati se silom). On je bio rodonačelnik slavne dinastije milanskih hercoga Sforca. Eto kako su stekli slavu i dinastička prava.

HOMER LI PLAĆENIK U KINI
HOMER LI PLAĆENIK U KINI

Od XV do XVII veka najamnici su bili presudni čak i u formiranju čitavih država. Po surovosti i zlu poznati Landsknehti (nem. Landsknecht-sluga države), nemački najamici pešadinci iz epohe renesanse. Bilo je to vrlo unosno zanimanje, pa je krajem XVI veka francuski kralj Lodovik XI iznajmio vojnike iz nekoliko švajcarskih naseobina kojima je to bilo stalni i višegodišnji posao. Oni su stekli takvu slavu, da su postali i lična papina garda (Schweizergarde, ital. Guardia Svizzera Pontificia, lat. Pontificia Cohors Helvetica ili Cohors Pedestris Helvetiorum a Sacra Custodia Pontificis). Takve jedinice bile su skupe jer su održavane u punom sastavu i bojevoj spremnosti  tokom mirnih perioda, a to su sebi mogli da priušte samo najbogatiji. U XVII veku aktivno su počeli da se pojavljuju irski najamnici, nazvani “Divlje guske“. Napoleonov koncept “narodne armije“ (jevtine vojske) doveo je do toga da su najamnici gotovo isčezli. Međutim, sa prodorom na Daleki Istok i druge regione koji su zaostajali sa organizacijom i savremenim naoružanjem, ponovo se pojavljuju najamnici. Poznat je slučaj Frederika Vorda (Frederick Townsend Ward ) kog je najmila kineska vlada. On je obučavao ličnu armiju koja se sastojala od filipinskih i evropskih plaćenika, uspešno savladavši ustanike na Tajvanu.

Kada je počela dekolonizacija Afrike, “procvetao“ je posao plaćenika. Najpre 1961. godine u Kongu kada ih je angažovao Mois Čombe. Krajem sedamdesetih opada interesovanje za to ratište, jer su u Angoli pohvatani plaćenici i osuđeni na smrt (njih četvorica), ali i na dugogodišnje kazne zatvora. Sredinom devedesetih počinju da se koriste privatne vojne kompanije, o čemu je Branko B. Bogdanović već pisao. Ponovo “cveta“ potražnja i s njom ponuda. Najpoznatija ratišta tog vremena  bila su Sijera Leone, Južnoafrička Republika, Irak i Afganistan. Posao plaćenika sada je značajno otežan jer ih ni Ženevska konvencija ne priznaje za legalne pripadnike vojnih formacija, te onaj ko ih uhvati (zarobi) nije dužan da im pruži prava koju imaju zarobljeni vojnici regularnih jedinica. Njihova prava i položaj definisani su u članu 47, stav drugi, prvog Aneksa Ženevske konvencije koji je potpisan 1977. godine. Međunarodno humaniratno pravo, pa i ratno pravo, najamništvo ne zabranjuje, ali takođe odbija priznavanje privilegije statusa zarobljenih lica. Taj aneks nisu ratifikovale SAD. Zašto je došlo do toga da se plaćenici ne tretiraju kao regularni zarobljenici? Posle niza zverstava u Angoli i širom Afrike, ovo je bilo jedan od načina da se takvi postupci koliko toliko spreče, a mogući izvršioci zaplaše.

FREDERIH RASEL BARNHAM U AFRICI
FREDERIH RASEL BARNHAM U AFRICI

Pored navedenih primera plaćenika kroz istoriju, podsetimo se još nekih slučajeva: za vreme Drugog kinesko-japanskog rata Kinezi su iznajmljivali pilote za dejstva u poznatom 14. eskadronu. U Bijafri, tokom Nigerijskog građanskog rata, po zlu poznati Henri Varton poslao je svoje komandose da učestvuju u sukobima. Eritreja i Etiopija su takođe unajmljivale plaćenike. Veruje se da su ruski piloti leteli na obema stranama. Navodno je i Gadafi koristio plaćenike, uključujući i čuvene ratnike plemena Tuareg. Angažovao je plaćenike iz velikog broja afričkih zemalja, ali i iz Istočne Evrope.  

BELI PLAĆENICI U KONGU 1964.
BELI PLAĆENICI U KONGU 1964.

Ujedinjene nacije su na Generalnoj skupštini 1979. godine formirale specijalni komitet od predstavnika 35 država kako bi pravno definisali konvenciju o borbi s vrbovanjem, finansiranjem i obučavanjem plaćenika. Bez obzira na to što je do 20. januara 1987. godine, za deset godina, održano šest sesija, do načelnog dokumenta  nije se došlo. Reklo bi se, iz jasnih razloga. Nekim državama bili su potrebni ljudi koji će umesto njih okrvaviti ruke. Pošto od efekata rada spomenutog komiteta nije bilo ništa, 1989. godine UN su donele Konvenciju o zabrani unajmljivanja, plaćanja i obučavanja najamnika, koja je stupila na snagu tek od februara 2006. godine i to uz priznanje samo 24 države! 

Ta konvencija jasno je definisala osnovne pojmove plaćeničkog posla:

  • Plaćenici moraju biti grupa, formacija sa jasno naznačenim ciljevima, sistemom subordinacije i definisane discipline.
  • Naoružanje:sve što nose i čime su naoružani je protivzakonito i smatra se sredstvom činjenja kriminalne radnje.
  • Nezakonitost: grupa (odred, samostalna jedinica) formira se i deluje suprotno od pozitivnog prava i ne poštuje zakonske norme države ili teritorije na kojoj dejstvuje.
  • Da bi takva grupa bila proglašena najamničkom, treba da poseduje određena svojstva, odnosno kvalitete, jer grupica od dva-tri naoružana čoveka ne smatra se kvalifikovanim plaćenicima. Tu grupu mora jasno da obeležava hijerarhija, unutrašnja struktura, sistem upravljanja, raspored poslova, specifikovana pravila komuniciranja, plan dejstva, profesionalizam; takođe, nju treba da odlikuje vojnička priprema koja se jasno može uočiti u vatrenoj, taktičkoj, strojevoj i fizičkoj formi. Jedinica treba da bude logistički opremljena respektabilnim i specijalizovanim naoružanjem i mora biti postojana, celovita u relativno dugom periodu i u istom sastavu.
NAJAMNIK U AFGANISTANU
NAJAMNIK U AFGANISTANU

Konvencija takođe plaćenike definiše kroz ciljeve koje oni imaju a to mogu biti:

  • -Zarada (putem plaćanja ili pljačke).
  • -Politički ciljevi povezani s političkim delovanjem i terorizmom, gde je razlika minimalna, gotovo neuočljiva, jer se iste te grupe mogu vrbovati i za terorističke poduhvate.
  • -Nanošenje štete bez upotrebe klasičnog oružja (sofisticiranim metodama): izazivanje kvara na kapitalnim objektima (elektranama, fabrikama, itd), hakerskim upadima i slično.
  • -U cilju izvršenja zadataka za koji su najmljeni, plaćenici se ne uzdržavaju da napadnu regularne jedinice vojske ili policije zemlje gde su angažovani.
  • -Oružje koje koriste se načelno deli na hladno, vatreno, lako, teško, pri čemu se koriste sva dostupna minsko-eksplozivna (MES) i zapaljiva sredstva. 

Kakva je danas sudbina plaćenika i kakva im je budućnost? Ako uzmemo primer surovog ratišta kakvo je ukrajinsko, na kome se sve teže sakriti, jasno je da im je posao otežan i da njihovo delovanje mora biti podržano od strane jedine organizacije koja za to ima resurse, a to je država. Da li u Ukrajini ratuju klasični plaćenici, oni koje možemo svrstati u spomenuta pravila Konvencije? Svakako da, jer svakog dana slušamo vesti o “dobrovoljcima“ iz raznih zemalja koji kreću na jednu ili drugu stranu bojišta iz “solidarnosti“ sa jednim ili drugim narodom. Ta solidarnost, naravno ima svoju cenu i rizik da se naplaćeni honorar vrati u vreći s vlasnikom. U to šarenilo je nagrnula brojna ekipa službeno pozvanih i poslatih savetnika, instruktora i sličnih eksperata čiji se zadatak, još od Korejskog rata dobro zna. Poučiti domaće borce, obaviti promociju oružja države koja ih je poslala i vratiti se živ, ako je moguće…

Ostavite Vaš Komentar: