Atentat može biti uspeo ili neuspeo, jer samo značenje reči jeste – pokušaj. U slučaju kojim se bavimo nijedan atentat nije uspeo! Harizmatični revolucionar Fidel Kastro (Fidel Alejandro Castro Ruz) već ima nezaobilazno mesto u istoriji. Jedan od kamičaka u tom mozaiku (ne baš malom) jesu i atentati. Niz nije prekidan od Kastrovog dolaska na vlast 1959. godine. To je potrajalo bar do 2000. godine. Jedan od pripadnika obezbeđenja, Huan Reinaldo Sančez (Juan Reinaldo Sánchez) u memoarima „Tajni život Fidela Kastra“ tvrdi da ih je bilo između sto i dvesta.
Novinari pak dokazuju da ih je bilo minimalno šeststo, a Fabian Eskalante (Fabián Escalante) jedan od najbližih saradnika iz visokih bezbednosnih struktura Kube tvrdi da ih je bilo tačno 634. Nijedan od atentata nije naneo nikakvu fizičku ili političku i moralnu štetu. O sudbini Kastra pobrinula se (pored odlične službe bezbednosti i njegovog ogromnog ilegalnog iskustva), sama priroda: umro je u lepoj i dubokoj starosti od 90 godina 25. XI 2016. godine.
„Ispratio“ je većinu svojih neprijatelja.
Posle Drugog svetskog rata Sjedinjene Američke Države su pokrenule seriju atentata na, za njih, nepodobne lidere. Dugo je vlada SAD negirala tu tvrdnju, jer bi to predstavljalo kršenje Povelje UN od petog marta 1972. godine. Čak je i direktor CIA Ričard Helms (Richard McGarrah Helms) javno negirao sve glasine i spekulacije, navodeći da nijedan operativac CIA nije učestvovao ni u jednoj operaciji. Koliko mu je javnost verovala i koliko je to tačno, može se proveriti u opisu niza tajnih operacija kojima smo se bavili. CIA iz tog vremena svakako nije bila prvak sveta u iskrenosti.
Kako se i kada to zvanično zahuktalo, bar kada je Kastro bio u pitanju? Desetog maja 1960. godine predsednik SAD Dvajt Ajzenhauer ovlastio je CIA da sprovede operaciju svrgavanja komunističke vlade na Kubi. U tom cilju na Floridi je počela vojna obuka za kubanske izbeglice. Plan je bio da se vrate u domovinu kako bi organizovali masovne proteste protiv Kastra; zatim bi se predstavnici emigrantskog pokreta iskrcali i proglasili novu vladu.
Tako je na Floridi osnovan „Revolucionarni demokratski front“ i otvoreni su regrutni centri; budući militanti obučavani su u američkoj vojnoj bazi u Kemp Traksu u planinama Gvatemale; CIA je takođe počela da iz vazduha dostavlja opremu i municiju Kastrovim protivnicima na samom ostrvu (tzv. „gusanosima“). Svaki od tih pokušaja završavan je debaklom.
Koliko je bilo atentata?
Jedna od senatskih komisija (Čerčova komisija – Church Committee) koju je predvodio Frenk Čerč (Frank Forrester Church III) senator iz Ajdaha, utvrdila je da je od 1960. do 1965. godine organizovano osam atentanta od strane CIA. Ovim planovima aktivno se posle Ajzenhaura bavila i administracija Kendija. Tokom njegove kratkotrajne vladavine bilo je čak pet različitih perioda u kojima su organizovani atentati što je sve dokumentovano podacima Ministarstva odbrane i Ministartsva inostranih poslova:
- Od početka stupanja na vlast do avgusta 1960. godine.
- Od avgusta 1960. do aprila 1961. godine.
- Od aprila do kraja iste godine.
- Od kraja 1961. do kraja 1962. godine.
- Od kraja te, do kraja 1963. godine.
Prema podacima kubanskih specijalni službi možemo veoma precizno pratiti koliko je atentata u čijem mandatu organizovano, naravno, pod uslovom da ove brojke uzmemo bezuslovno:
- Dvajt Ajzenhauer – 38.
- Džon Kenedi – 42.
- Lindon Džonson – 72.
- Ričard Nikson – 184.
- Džimi Karter – 64.
- Ronald Regan – 197.
- Džordž Buš Stariji – 16.
- Bil Klinton – 21.
Neki od brojnih atentata organizovani su u okviru programa „Operacija Mungos“ (Operation Mongoose, šp. Operación Mangosta), poznate i kao „Kubanski projekt“. To su bili pokušaji svrgavanja kubanske vlade na koje je CIA godišnje trošila do 50 miliona dolara. U programu je učestvovalo priblžno 2500 kubanskih izbeglica i do 500 zaposlenih u CIA, FBI i Ministarstvu odbrane SAD. U štampi su kružile razne glasine o učešću Ministarstva zdravlja SAD i NASA u sličnom projektu, ali one nisu zvanično potvrđene.
Brojka od 638 atentata bila je široko korišćena u štampi zahvaljujući dokumentarnom filmu iz 2006. godine – „638 načina da se ubije Kastro“ (638 Ways to Kill Castro) autora Dolana Kenela emitovanom na britanskom Kanalu IV. Sam Kastro jednom prilikom je rekao: „Kada bi preživljavanje atentata bilo olimpijska disciplina, imao bih zlatnu medalju u njoj“. Tako neverovatno visoke brojke više puta su kritikovane od strane američkih obaveštajnih agencija.
Bivši šef latinoameričkog odeljenja CIA, Brajan Latel, tvrdi da su njegovi prethodnici u agenciji početkom 1960-ih organizovali „samo dva ili tri atentata“ na Fidela Kastra, i svi su oni „bili daleko od postizanja cilja“. Prema izjavama drugih zaposlenih u CIA, broj atentata na Kastra ne može se pouzdano utvrditi, smatrajući da je sam Kastro namerno preuveličavao njihov broj za svoje medijsko–progapdandne ciljeve.
Umešanost mafije
Američka, kubanska i italijanska mafija imale su mnogo razloga da uklone Kastra. On je smesta nacionalizovao imovinu kubanskih oligarha i tajkuna, a s njom i sve ono što su mafijaši kao „prljav“ novac investirali u tu obećanu zemlju. Jedan od proteranih bogataša sastao se s predstavnikom mafije, izvesnim Roselijem u Njujorku, i ponudio mu 150.000 $ za Kastrovo ubistvo. Džejms O’Konel, de fakto šef Odeljenja za podršku operacijama, koji se predstavio kao pomoćnik dotičnog oligarha, takođe je bio prisutan na sastanku.
Samo nekoliko dokumenata ukazivalo je na to da je Sem Đankana (Salvatore Sam Giancana) rizikovao da preuzme odgovornost za atentat: planirao je da otruje hranu i piće koje je Kastru obezbedio njegov lični lekar. Otrovne pilule su napravljene u laboratorijama CIA i na kraju ih je trebalo da isporuči Huan Orta, zvaničnik kubanske vlade.
Nekoliko pokušaja da se otrov ubaci u hranu Fidela Kastra nije uspelo, a Orta je uklonjen iz misije i dodeljen drugom čoveku. Đankana i Trafikante su kasnije organizovali novi atentat uz pomoć dr Entonija Verone, šefa kubanske vlade u egzilu. Verona je zahtevao 10.000 dolara unapred i 1.000 dolara za troškove snabdevanja. Do atentata nije došlo jer je operacija u Zalivu svinja već počela. Kubanska vlada je revolucionarnom brzinom i efikasnošću zatvorila sve bordele i kasina po ostrvu proteravši mafijaše.
U oktobru 2017. godine, dokumenti su deklasifikovani i otkrivaju da je američki državni tužilac Robert Kenedi lično pokušao da regrutuje mafijaše za borbu protiv Kastra. Prvi dokumenti o učešću mafijaša u pripremi atentata na Kastra, poznatih kao „Porodični dragulji“, deklasifikovani su 2007. godine.
Godine 1961, tokom operacije „Zaliv svinja“, američki gangsteri italijanskog porekla Džon Roseli, Salvatore Đankana i Santo Trafikante mlađi učestvovali su u pripremi atentata. Godine 1960, Momo Salvatore Đankana, koji je postao šef čikaške mafije posle Al Kaponea, i Santo Trafikante, šef sndikata Majami (obojica su bili među 10 najtraženijih begunaca FBI), dobili su poruke od CIA o mogućem atentatu na Kastra.
Spomenuta Čerčova komisija utvrdila je da na meti CIA nije bio samo Kastro već i Truhiljo, Lumumba i Ngo Din Zejm (južnovijetnamski političar). Članovi komisije optužili su CIA da narušava principe spoljne politike, moralnih načela i međunarodnog prava smatrajući da ubistva ne mogu biti zakonski instrumenti radi dostizanja ciljeva SAD. U zaključku je predloženo Kongresu da promeni zakonska akta kako bi takva praksa bila onemogućena. Stoga je predsednik Džerald Ford 1977. godine zabranio saradnicima vlade SAD da organizuju ili planiraju atentate.
Šta je presudilo – nesposobnost CIA ili veština Kubanaca?
U filmu „Kum II“ Majkl Korelone kaže: „Ako nas je istorija čemu naučila, to je da nema ličnosti koja ne može biti ubijena“. Ta parafraza, izrečena upravo zbog događaja na Kubi, jeste misao scenariste i vrlo efektno zvuči. Međutim, efekat joj je „pokvario“ upravo Kastro. Razloga za to ima više.
Kubanski bezbednosni „zid“
Kreator kubanskog sistema bezbednosti i samozaštite Fabijan Eskalante primenio je izvanrednu obaveštajnu i kontraobaveštajnu arhitekturu. Doktrina potpune infiltracije omogućila je Kubancima s ostrva da u svakoj zavereničkoj grupi u Majamiju ili širom SAD imaju dvostruke agente. Tako se događalo da je CIA planirala i finansirala akcije u kojima su od prvog dana bili Fidelovi ljudi.
Narod kao štit
Kroz istoriju je dokazano da je najbolji čuvar suverena odanost i – strah. Kastro je imao fanatičnu podršku naroda. No, nisu se kubanski „bezbednjaci“ oslanjali samo na odanost. Postojali su „Komiteti za odbranu revolucije“ (CDR – Comités de Defensa de la Revolución). Oni su osnovani već 28. IX 1960. godine. Praktično je bilo nemoguće inflitriranom licu da napravi nekoliko koraka na ulici, a da ne bude primećeno – i prijavljeno. Ne treba zaboraviti ni to da Kuba jeste veliko ostrvo s obalom dugom 3735 kilometara, izuzetno razuđenom, ali ipak obalom. Da bi se tajno stiglo na Kubu trebalo je mnogo više od novca i dobre organizacije.
Nedostatak kontrole, dezorganicacija i javašluk CIA
Neverovatne brojke atentata, bez obzira na proizvoljnost ili neubedljivost zapravo otkrivaju frustraciju planera i nedostatak jasne strategije. To se posebno osetilo posle neuspeha u Zalivu svinja. Pokrenuta je spomenuta operacija „Mungos“ u kojoj su pod velikim pritiskom agenti pravili greške. Pri tom su mafijaši nepogrešivo procenili stepen dezorganizacije nekada svemoćne CIA i koristili to da izvuku što više novca i lične koristi za sebe.
Kastro i njegova iskustva
Reč je o izuzetno iskusnom revolucionaru koji nije dozvolio sebi luksuz koji se zove rutina. Često je menjao lokacije u poslednjem trenutku; niko sem najbližih saradnika nije znao kuda se kreće i šta planira, a često je i sam vozio automobil. To je potpuno eliminisalo snajperske zasede i miniranja kao neka od najpovoljnijih sredstava likvidacije. Kastro je znao za sindrom Bruta pa je i to eliminisao. Presecan je, ponekad paranoično, svaki nagoveštaj kolebanja ili izadaje. Slučaj generala Arnalda Očoe (Arnaldo Tomás Ochoa Sánchez), popularnog ratnog heroja, školovanog na akademiji „Frunze“ u Sovjetskom Savezu to dobro ilustruje. Godine 1989. optužen je za i streljan jer se smatralo da planira „kubansku perestrojku“.
Genetika
Kako je Kastro doživeo lepu i duboku starost, uz sve stresove i iskušenja? On je nasledio izuzetno povoljnu genetiku sa španskog severa (Galicija), odakle mu je otac emigrirao na Kubu. Ljudi iz tog krševitog kraja poznati su po dugovečnosti i fizičkoj izdržljivosti. Iako ga pamtimo sa kohibom u ustima, Kastro je napravio radikalan rez: godine 1985. potpuno je ostavio cigare u sklopu nacionalne kampanje protiv pušenja. Od tog trenutka, njegova rutina je postala skoro vojnički asketska.
Bio je fanatik za zdravu ishranu, lično je proučavao agronomiju i makrobiotiku, pio je ogromne količine mleka i jeo isključivo sveže, organski uzgajane namirnice na svojim tajnim imanjima. Ta samodisciplina mu je sačuvala krvne sudove i srce. Ono što je smetalo Če Gevari prijalo je Kastru – karipska klima koja je idealna za starije ljude i kardiovaskularni sistem. Obožavao je prirodu, bio je strastveni podvodni ribolovac. Kada se podvuče crta, Fidel Kastro je uspeo da spoji genetiku, vrhunsku nauku i prirodne uslove kako bi izgradio biološki štit, jednako uspešan kao što je bio onaj kontraobaveštajni koji mu je sačuvao glavu od stotina neuspelih atentata.
