Šahed-136 je postao jedan od najprepoznatljivijih simbola novog rata iscrpljivanja. Nije naročito brz, nema sofisticiranost najskupljih krstarećih raketa i zamišljen je kao oružje koje se posle lansiranja ne vraća. Njegova prednost je drugačija: veliki domet, jednostavna konstrukcija i mogućnost proizvodnje u količinama koje protivvazdušnu odbranu teraju da troši vreme, posade i znatno skuplje presretače.
Slabost takvog koncepta bila je očigledna. Klipni motor i propeler omogućavaju ekonomičan let, ali je brzina Šaheda-136 približno do 190 kilometara na sat. Dobro organizovana PVO zato može da ga otkrije daleko od cilja, proceni pravac kretanja i prebaci sredstva za presretanje prema njegovoj putanji.
Iran je upravo taj problem pokušao da reši Šahedom-238. Poznati delta-oblik je zadržan, ali je propeler nestao, a iza njega se pojavio kompaktni turbomlazni motor. Brzina se povećala na približno 500 do 600 kilometara na sat, dok su u pojedinim završnim prilazima beležene i veće vrednosti. Cena tog ubrzanja je manji domet i veća potrošnja goriva, ali odbrana sada raspolaže mnogo kraćim vremenom između prvog otkrivanja i dolaska letelice do cilja.
Priča pritom nije počela predstavljanjem novog drona 2023. godine. Iran je još deset godina ranije javno govorio o prelasku dela svojih bespilotnih sistema sa klipnih na mlazne motore. Šahed-238 zato nije iznenadni tehnološki zaokret, već nastavak razvoja koji se godinama odvijao kroz platforme poput Karara i Kiana, sada spojen sa porodicom koja je već dokazala koliko može biti korisna kada se proizvodi u velikom broju.
Od 185 do oko 600 kilometara na sat
Glavna razlika između Šaheda-136 i Šaheda-238 nalazi se u pogonu. Sporiji model koristi iranski klipni motor MD-550 i potisni propeler, dok nova varijanta dobija turbomlazni motor i odgovarajući usisnik vazduha.
Iranski tehnički podaci za mlaznu konfiguraciju navode maksimalnu brzinu oko 600 km/h, operativnu visinu približno 9.000 metara i masu pri poletanju između približno 370 i 380 kilograma. Letelica je duga oko 3,5 metra, raspon krila je približno tri metra, dok bojeva glava može da dostigne oko 50 kilograma.
Domet je teže precizno odrediti jer zavisi od motora, količine goriva i konkretne konfiguracije. Iranski podaci za pojedine mlazne varijante navode oko 1.000 kilometara, što je osetno manje od dugodometnih verzija Šaheda-136.
Kompromis je očigledan. Iran je deo autonomije zamenio za vreme, odnosno pokušao da protivniku oduzme što veći deo perioda potrebnog za otkrivanje i organizovanje presretanja.
Kod cilja udaljenog nekoliko stotina kilometara to može biti mnogo važnije od maksimalnog dometa. Dron koji leti 185 km/h može provesti više sati na putu, dok mlazna verzija isti prostor prelazi nekoliko puta brže.
Motor nije isti na svakom pronađenom primerku
Analize pronađenih Šaheda-238 pokazale su da porodica nije nužno vezana za samo jednu konfiguraciju pogona.
Sa pojedinim primercima povezivan je iranski motor porodice Tolue-10, dok je na najmanje jednom pronađenom dronu identifikovan češki PBS TJ150. Taj turbomlazni motor teži manje od 19 kilograma i razvija približno 1.500 njutna potiska.
Pronalaženje TJ150 ne znači da se cela porodica oslanja na češke motore. Iran godinama razvija sopstvene male turbomlazne pogone i sasvim je moguće da različite serije koriste različite izvore motora, posebno kod sistema koji prolazi kroz brz razvoj i više proizvodnih faza.
Mlazni pogon donosi i novu slabost. Izduvni gasovi stvaraju izraženiji infracrveni potpis od malog klipnog motora, pa veća brzina može otežati dejstvo topova i mobilnih timova, dok istovremeno letelicu čini pogodnijom metom za pojedine infracrveno vođene rakete.
Šahed-238 zato nije jednostavno „bolji Šahed“. Drugačiji je alat za drugačiji deo napada.
Iran nije pokazao samo jednu verziju
Prilikom prvog javnog predstavljanja pojavile su se tri različite konfiguracije Šaheda-238. Jedna nije imala vidljivu optičku glavu i najbliža je klasičnoj varijanti za napad na unapred zadate koordinate, dok su druge prikazane sa optičkim i termalnim senzorima.
Osnovna izvedba koristi kombinaciju satelitske i inercijalne navigacije i namenjena je prvenstveno stacionarnim ciljevima. Kod verzija sa senzorima mogućnosti se šire, jer završna faza leta više ne mora da zavisi samo od unapred unetih koordinata.
Iranski izvori pominju i konfiguracije namenjene suzbijanju neprijateljske protivvazdušne odbrane. Ideja je da se letelica usmeri prema radarskom ili drugom emiteru, čime radar koji pokušava da prati napad istovremeno može da otkrije sopstveni položaj.
Noviji iranski materijali deo takvih izvedbi povezuju i sa oznakom Šahed-237, što pokazuje da se nomenklatura i sama porodica još razvijaju. Zbog toga nije svaku prikazanu senzorsku verziju moguće jednostavno svrstati pod jedan konačan naziv.
Najveći problem nije jedan mlazni Šahed
Jedan Šahed-238 nije cilj pred kojim će savremena PVO ostati bespomoćna. Mnogo ozbiljniji problem nastaje kada mlazna verzija stiže zajedno sa desetinama sporijih Šaheda-136 i Šaheda-131.
Spori dronovi ostaju dugo u vazduhu, prilaze različitim rutama i teraju radare, mobilne timove i komandna mesta da ih neprekidno prate. Mlazni Šahed prelazi isti prostor znatno brže i zahteva raniju odluku o presretanju.
Mešoviti nalet zato ne znači samo više ciljeva. PVO mora istovremeno da rešava letelice koje dolaze različitim brzinama, u različitim vremenskim intervalima i zahtevaju različita sredstva za obaranje.
Upravo tu Šahed-238 dobija smisao koji nema kada se posmatra izolovano. Njegova brzina ne mora da bude dovoljna da izbegne svaku raketu. Dovoljno je da poremeti ritam u kojem odbrana obrađuje mnogo sporije ciljeve.
PVO ima manje vremena za istu količinu posla
Svako presretanje počinje mnogo pre lansiranja rakete. Cilj mora da bude otkriven, klasifikovan, praćen, predat odgovarajućoj jedinici, a zatim se bira sredstvo kojim će biti napadnut.
Kod Šaheda-136 sve te faze odvijaju se dok se cilj relativno sporo približava. Kada isti tip letelice prolazi prostor brzinom od 500 ili 600 km/h, proces mora da se obavi nekoliko puta brže.
To posebno pogađa tačkastu odbranu. Topovi, teški mitraljezi i manji presretački dronovi mogu biti veoma racionalno rešenje protiv sporog cilja, ali zahtevaju dovoljno vremena da ga otkriju, priđu mu i zauzmu povoljan položaj za dejstvo.
Mlazni dron smanjuje upravo taj vremenski prostor. Posada mnogo lakše može da bude prinuđena da koristi raketni sistem koji je skuplji, ali reaguje brže i pokriva veći prostor.
Jeftin napad može da izvuče veoma skup odgovor
Tu počinje ekonomski deo problema. Dron koji košta samo deo cene rakete koja ga obara ne mora čak ni da pogodi cilj da bi izvršio deo zadatka. Svako lansiranje presretača smanjuje zalihu koja je možda namenjena mnogo ozbiljnijim ciljevima, uključujući balističke i krstareće rakete.
Branilac tako može da obori gotovo sve dronove i istovremeno uđe u nepovoljnu računicu ukoliko za njih troši sredstva čija je proizvodnja spora i cena višestruko veća.
Šahed-238 dodatno zaoštrava taj odnos jer su najjeftinija sredstva presretanja manje pogodna protiv cilja koji leti nekoliko puta brže od Šaheda-136.
Iran zbog toga nije napustio sporiju verziju, niti bi to imalo smisla. Šahed-136 ostaje pogodniji kada su domet, cena i količina važniji od brzine, dok Šahed-238 popunjava prostor u kojem je važnije stići brzo i ostaviti što manje vremena za reakciju.
Od izložbe do borbene upotrebe
Šahed-238 prvi put je javno prikazan u novembru 2023. godine tokom izložbe Vazduhoplovnih snaga Korpusa čuvara Islamske revolucije. Za razliku od mnogih sistema koji godinama ostaju demonstracioni projekti, mlazna verzija porodice Šahed relativno brzo je stigla do borbene upotrebe. Već u decembru, Rusi su imali spremnu svoju verziju, a iz vlasti iz Kijeva su se požalili ostatke prvog drona u januaru 2024. godine.
Do kraja 2025. pojavljuje se u ograničenoj operativnoj proizvodnji i borbenim dejstvima, a njegova upotreba raste tokom narednih velikih iranskih udara. Brzi Šahed pritom nije korišćen odvojeno od ostalih sistema, već kao deo šire kombinacije jednosmernih dronova i raketa različitih karakteristika.
Njegova upotreba nije ostala ograničena samo na pravac prema Izraelu. Šahed-238 je 28. februara 2026. pogodio prostor ispred hotela u Dubaiju, što je pokazalo da platforma može da se koristi i širom Persijskog zaliva.
Rusija je u međuvremenu razvila sopstvenu mlaznu izvedbu porodice Geranj, poznatu kao Geranj-3, čiji se razvoj povezuje upravo sa konceptom Šaheda-238. Time mlazni jednosmerni dron prestaje da bude izolovani iranski eksperiment i postaje posebna grana razvoja ove vrste oružja.
Iran sada povećava količinu, ne samo broj modela
Najvažniji deo iranskog programa možda se ipak ne nalazi u aerodinamici, motoru ili senzoru. Nalazi se u fabrici.
Iran već godinama ulaže u mogućnost proizvodnje velikog broja jednosmernih udarnih dronova. Procene tačnog mesečnog kapaciteta razlikuju se, a javno dostupne brojke nisu dovoljno pouzdane da bi se precizno odredilo koliko Šaheda-238 izlazi sa linija svakog meseca.
Zamenik načelnika iranskog Generalštaba brigadni general Alireza Šeik izjavio je 2026. da je tokom sedam meseci nakon rata iz juna 2025. tempo proizvodnje udarnih dronova povećan deset puta. Nije objavio raspodelu po modelima, ali podatak pokazuje smer u kojem se kreće vojna industrija.
Šahed-238 zato nije važan zato što je najnapredniji dron koji postoji. Mnogo je zanimljivije to što je Iran jednu već masovno proizvedenu i dokazanu platformu podelio na različite grane: sporiju za maksimalan domet i masovnost, mlaznu za brzinu i skraćivanje reakcije, kao i verzije sa senzorima namenjene zahtevnijim ciljevima.
U takvom sistemu pojedinačni dron nije najvažniji deo oružja. Najvažnija je mogućnost da sledeći, drugačiji i dovoljno jeftin primerak već bude na putu dok protivvazdušna odbrana još rešava prethodni talas.
