Američki pritisak na Kubu ulazi u opasniju fazu. Prema navodima Politika, Pentagon je mesecima pozicionirao trupe, brodove, izviđačka sredstva i oružje koje bi Sjedinjenim Državama omogućilo da brzo pokrenu vojnu akciju protiv ostrva ukoliko predsednik Donald Tramp izda konačno odobrenje.
Drugi izveštaji, pre svega Axios, daju nešto drugačiju, ali ne i mirniju sliku: Vašington navodno ne planira neposrednu invaziju, već se priprema za scenario u kojem bi se kubanska vlada mogla urušiti već ovog leta. U tom slučaju, američka vojska bi imala razrađene opcije za brzu reakciju, od evakuacije i kontrole krize do ograničenih udara ili kratkotrajnog raspoređivanja snaga.
Razlika između ta dva čitanja nije mala, ali suština je ista. Kuba se ponovo nalazi pod kombinovanim pritiskom ekonomskih mera, političke destabilizacije i vojnog zastrašivanja. Vašington, po običaju, sopstveno gomilanje snaga predstavlja kao pripremu za „krizu“ ili „haos“, dok Havana to vidi kao proizvodnju uslova za agresiju.
Posle Madura, pritisak se seli na Havanu
SAD su, prema navodima iz dostavljenog materijala, počele da podižu pritisak na Kubu odmah nakon Trampove operacije za hvatanje, odnosno otmicu Nikolasa Madura, dugogodišnjeg predsednika Venecuele i saveznika Havane. U toj operaciji, prema istim navodima, ubijeno je više od 30 kubanskih vojnika koji su čuvali Madurovu rezidenciju u Karakasu.
Taj događaj je važan jer pokazuje širi obrazac američkog delovanja u Latinskoj Americi. Kada direktan politički pritisak ne daje rezultat, uvodi se kombinacija sankcija, specijalnih operacija, pomorskog pritiska i pretnje brzom vojnom intervencijom. Posle Venecuele, Kuba se logično našla u sledećem krugu.
Trampova administracija se u međuvremenu zaklela da će Kubu lišiti nafte, u trenutku kada se ostrvo već suočava sa jednom od najgorih energetskih kriza u svojoj savremenoj istoriji. Česte nestašice struje, slab dotok goriva, ekonomska iscrpljenost i stari američki embargo stvaraju uslove u kojima Vašington može računati da će unutrašnje nezadovoljstvo raditi za njega.
To je stara metoda, samo upakovana u novi rečnik. Država se prvo ekonomski guši, zatim se posledice tog gušenja predstavljaju kao dokaz njene „nefunkcionalnosti“, a onda se vojni pritisak opravdava tvrdnjom da se propala država nalazi preblizu američkim obalama.
Rubio: „Propala država 90 milja od naših obala“
Američki državni sekretar Marko Rubio rekao je 27. maja, na sastanku kabineta, da je Kuba „u velikoj nevolji“. Dodao je da je „propala država 90 milja od američkih obala“ pretnja nacionalnoj bezbednosti Sjedinjenih Država.
Ta rečenica nije samo retorička. Ona je klasičan uvod u bezbednosno prepakivanje političkog problema. Kada se Kuba predstavi kao neposredna pretnja nacionalnoj bezbednosti SAD, prostor za pritisak postaje mnogo širi. Sankcije, pomorska kontrola, izviđački letovi, vojni planovi i eventualna ograničena operacija tada se više ne predstavljaju kao agresivna politika prema drugoj državi, već kao zaštita američke teritorije.
Rubio je pritom posebno važan akter. Kao političar čvrsto vezan za antikubansku liniju u Vašingtonu i Floridi, on nije običan tehnički glas administracije. Njegova izjava pokazuje da se Kuba ponovo tretira kao unutrašnje-političko i spoljnopolitičko pitanje istovremeno.
Nimitz u Karibima i signal sa mora
Udarna grupa nosača aviona USS Nimitz ušla je u Karibe u maju, zajedno sa razaračima i krstaricama naoružanim vođenim raketama. Zvanično, raspoređivanje se uklapa u aktivnosti Južne komande SAD i vežbu Southern Seas 2026, čiji je cilj jačanje pomorske saradnje, interoperabilnosti i regionalne bezbednosti u Karibima, Centralnoj i Južnoj Americi.
Međutim, u trenutku kada Vašington otvoreno govori o Kubi kao bezbednosnoj pretnji, dolazak nosača aviona u region dobija i drugu težinu. Nimitz nije diplomatska nota. To je plutajuća vazduhoplovna baza sa borbenim avionima, elektronskim ratovanjem, helikopterima, izviđanjem i pratnjom koja može izvoditi pritisak, nadzor, blokadu, demonstraciju sile ili podršku ograničenim udarima.
Politiko navodi da je izgrađeno pomorsko prisustvo u regionu takvo da bi SAD mogle brzo da deluju. U izveštaju se pominju scenariji od hvatanja rukovodstva u Havani, po modelu operacije protiv Madura, do serije preciznih udara.
Pored toga, amfibijski brod USS Kearsarge i njegova pratnja, sa oko 2.500 marinaca, nalaze se kod obale Virdžinije u pripremama za novo raspoređivanje i mogli bi da zamene deo brodova koji se vraćaju kući. To ne znači da je iskrcavanje na Kubu već naređeno, ali znači da Pentagon želi imati mogućnost brzog prebacivanja snaga ako politička odluka bude doneta.
Dronovi i izviđački avioni oko ostrva
Prema sajtovima za praćenje letova, napredni američki dronovi i izviđački avioni mesecima kruže oko Kube. Takav obrazac nije slučajan. Pre svake ozbiljnije vojne opcije dolazi faza mapiranja, nadzora, elektronskog prikupljanja podataka i procene ranjivosti protivnika.
Izviđačke platforme mogu pratiti raspored kubanskih jedinica, komunikacione čvorove, radarske aktivnosti, luke, aerodrome, skladišta, kretanje brodova, energetske objekte i komandne tačke. To su podaci koji su potrebni i za ograničene udare i za planiranje eventualne brze operacije usmerene na politički vrh.
Ako Vašington zaista razmatra operaciju kratkog trajanja, bez dugotrajnog prisustva kopnenih snaga, onda je dobra obaveštajna slika presudna. U tom modelu cilj ne bi bio klasična okupacija cele zemlje, već brza paraliza komande, hvatanje ili uklanjanje ključnih figura, kontrola haosa i pokušaj nametanja novog političkog poretka preko lokalnih struktura.
Axios: Vašington se kladi na kolaps
Poseban izveštaj Axios-a daje drugačiji naglasak. Prema tim navodima, Trampova administracija se priprema za mogući kolaps kubanske vlade već ovog leta i razvila je planove vojnog odgovora u slučaju da ostrvo upadne u haos.
Jedan visoki zvaničnik administracije opisao je pristup kao „akceleracionizam“, odnosno filozofiju ubrzavanja društvenog kolapsa. Prema njegovim rečima, administracija „još ne želi da uništi režim“, već radi fazno.
Ta formulacija praktično opisuje politiku namernog pogoršavanja unutrašnjih pritisaka kako bi sistem popustio iznutra. To nije otvorena invazija, ali nije ni obična diplomatija. To je metoda kontrolisanog gušenja: sankcije, energetski pritisak, politička izolacija, propaganda, očekivanje protesta i priprema vojne reakcije ako stvari krenu u pravcu koji Vašington želi da iskoristi.
Drugi visoki američki zvaničnik rekao je Axios-u da je „sve na stolu“, ali da invazija nije planirana niti neizbežna. Dodao je: „Kada predsednik kaže krenimo, spremni smo na sve.“
Južna komanda već vežbala scenarije
Axios navodi i da je Južna komanda SAD, koja nadgleda vojne operacije na Karibima, prošlog meseca održala višeagencijsku „stolnu“ vežbu za pripremu vojne akcije na Kubi.
Takve vežbe nisu automatski dokaz da će doći do napada, ali su jasna potvrda da se scenario ozbiljno razmatra. U njima se obično proveravaju komandni lanci, pravne procedure, obaveštajni tokovi, evakuacija, pomorska kontrola, vazdušni udari, zaštita američkih objekata, reakcija saveznika i ponašanje protivničkih snaga.
Za Kubu, sama činjenica da Južna komanda radi takve scenarije već je deo pritiska. Havana zna da se ne suočava samo sa sankcijama i izjavama, već sa vojnom mašinom koja ima planove, brodove, avione i marince u dohvatnom prostoru.
„Čizme na terenu“ najviše 48 sati
Jedan od zvaničnika koji su govorili za Axios rekao je da Tramp „ne želi čizme na terenu duže od 48 sati“. Ta rečenica otkriva moguću logiku eventualne američke akcije.
Vašington ne želi novu dugu okupaciju, skupu kopnenu kampanju i slike američkih vojnika u višemesečnim sukobima na ostrvu. Umesto toga, razmatra se model brze intervencije: udar, specijalna operacija, evakuacija, hvatanje političkih ciljeva, zaštita određenih objekata ili kratkotrajno stvaranje uslova za promenu vlasti.
Takav model je politički primamljiv, jer obećava brz rezultat bez dugog rata. Problem je što istorija pokazuje da države ne funkcionišu kao šahovske table. Kratak upad može proizvesti dug haos, naročito ako se pokuša nasilna promena vlasti u zemlji sa snažnim osećajem opsade, višedecenijskom konfrontacijom sa SAD i duboko ukorenjenom bezbednosnom strukturom.
Havana upozorava na rastući rizik agresije
Kubanski zvaničnici već upozoravaju da raste rizik od američke vojne agresije. Zamenica ministra spoljnih poslova Josefina Vidal optužila je Vašington da proizvodi pretnje kako bi opravdao moguću agresiju, dok se diplomatski razgovori između dve zemlje zaustavljaju.
Havana tvrdi da američke sankcije i blokada goriva pogoršavaju energetsku krizu, izazivaju nestanke struje i služe kao sredstvo destabilizacije. Kubanski zvaničnici zato ne posmatraju američke mere kao odvojene korake, već kao delove jedne strategije: prvo ekonomski pritisak, zatim političko optuživanje, pa vojno pozicioniranje.
Ministar spoljnih poslova Bruno Rodriges upozorio je da bi svaka vojna akcija dovela do masovnih žrtava na obe strane. To je poruka namenjena i Vašingtonu i latinoameričkom regionu: Kuba neće mirno prihvatiti scenario u kojem se njena unutrašnja kriza koristi kao izgovor za intervenciju.
Energetska kriza kao oružje
Trampova administracija računa na kubansku energetsku slabost. Ostrvo se suočava sa ozbiljnim nestašicama goriva, problemima u elektroenergetskom sistemu i sve težim svakodnevnim uslovima za stanovništvo. Ako se tome doda američko obećanje da će Havanu lišiti nafte, jasno je da se energija koristi kao sredstvo političkog rata.
To nije nova metoda prema Kubi. SAD već decenijama koriste ekonomsku blokadu i pritisak kao osnovni instrument protiv Havane. Razlika je u tome što se sada pritisak sve otvorenije povezuje sa vojnim planiranjem i mogućnošću kratke intervencije.
Američka logika glasi: ako režim oslabi do tačke pucanja, Vašington mora biti spreman. Kubanska logika glasi: Vašington namerno gura zemlju ka pucanju, da bi zatim rekao da mora da interveniše zbog haosa.
Stari američki obrazac u Latinskoj Americi
Kuba nije posmatrana kao ravnopravna država sa sopstvenim političkim izborom, već kao problem koji se nalazi „90 milja od američkih obala“. To je stari imperijalni refleks Vašingtona prema Latinskoj Americi: ono što se nalazi u američkom dvorištu ne sme voditi politiku koja izlazi iz okvira koji SAD smatraju prihvatljivim.
Zato priča o Kubi ne može da se odvoji od Venecuele, Nikaragve, Paname, Grenade, Čilea, Gvatemale i čitavog istorijskog obrasca američkih intervencija, pritisaka, sankcija, pučeva i specijalnih operacija u regionu. Svaki put se koristi druga reč: demokratija, stabilnost, borba protiv komunizma, borba protiv droge, humanitarna kriza, nacionalna bezbednost.
U slučaju Kube, dodatni cinizam je u tome što se zemlja koja je decenijama živela pod američkim ekonomskim pritiskom sada opisuje kao „propala država“, kao da taj pritisak nije deo razloga za dubinu krize.
Šta Pentagon zaista ima spremno
Prema dostupnim navodima, Pentagon ima nekoliko mogućih opcija. Prva je demonstracija sile: nosač aviona, izviđački letovi, pomorska prisutnost i poruka da Vašington može brzo da reaguje. Druga je ograničeni udar, usmeren na vojne ili komandne ciljeve. Treća je specijalna operacija usmerena na vrh režima, po modelu koji se pominje u vezi sa Madurom, gde bi CIA kvalitetno trebala prethodno da pripremi teren. Četvrta je kratko raspoređivanje snaga u slučaju unutrašnjeg kolapsa, uz tvrdnju da se sprečava haos, zaštita civila ili evakuacija.
Najopasniji scenario nije nužno klasična invazija sa dugotrajnim iskrcavanjem. Mnogo realniji je spoj unutrašnjih nemira, spoljnog pritiska, pomorske blokade, obaveštajnih operacija i kratke vojne akcije koja bi trebalo da izazove politički lom pre nego što se međunarodna reakcija organizuje.
Upravo zato izjava da invazija „nije neizbežna“ ne znači mnogo. U savremenoj američkoj praksi, intervencija retko počinje rečju invazija. Počinje krizom, zaštitom nacionalne bezbednosti, evakuacijom, preciznim udarom ili privremenim raspoređivanjem snaga.
