Josifom Visarionovičem bavili smo se više puta pišući o njegovim bunkerima, vozilima, oružju, navikama, itd. Ovom prilikom nećemo ulaziti ni u stereotipe o njemu jer su oni posebna priča. Bavićemo se temom koja je svakako interesantna za vojni portal, njegovim ličnim obezbeđenjem. Kada atentator dobre do mete na scenu stupa lično, fizičko obezbeđenje, tzv. telohranitelji. Ova reč je klasičan rusizam (телохрани́тель), a kod nas se upotrebljava u istovetnom obliku. Jedina razlika je u akcentu; kod nas je kratkouzlazno akcentovan treći, dok je kod Rusa to pretposlednji slog, s osnovnim akcentom u ruskom jeziku – dugouzlaznim.
Ko je i kako neposredno čuvao Staljina?
Podsetimo da je on bio veoma iskusan ilegalac, kavkaski izdržljiv, žilav i lukav. U partiji je prve korake načinio tako što je bio sakupljač prihoda. Danas bi se reklo – reketaš. Ipak, jedno je uterivati dugove za račun partije, a drugo voditi državu. Treba napomenuti da neki od izraza u ovom tekstu jesu arhaični i danas imaju potpuno drugačije značenje; stoga ne treba zaboraviti istorijski kontekst. On je određivao ponašanje, pa i jezik.
Od 1924. godine za njegovu ličnu bezbednost odgovarao je nekadašnji frizer i šminker budimpeštanske operete Karl Pauker (!). Iskustvo berberina ga je kvalifikovalo za novi posao. Postao je lični Staljinov berberin. On je bio iskusan čekista koji se pokazao u Samarkandskoj oblasti gde se bavio otkrivanjem i hvatanjem neprijatelja naroda. U to vreme za brijanje su se koristili brijači, veoma opasna alatka koju su često koristili i ulični banditi jer nije bila zabranjena.
Taj ko je brijao Staljina morao je biti čovek od najvišeg mogućeg poverenja jer ga niko u deliću sekunde ne bi mogao sprečiti da hazjajinu prereže vrat. To poverenje brzo se proširilo u tihu moć. Sve što je imalo veze s vođom i njegovom porodicom prolazilo je kroz Paukerove ruke. Bez njegove saglasnosti nko nije mogao da dođe u neko od Staljinovih prebivališta. Bio je i neka vrsta ”dvorske lude” jer je zasmejavao Kobu, igrao Deda Mraza. Zauzvrat, dobio je limuzinu, kabriolet i više državnih nagrada.
U vreme kada je on već postao načelnik Službe lične bezbednosti Staljina, neposredni pratilac je bio Ivan Jusis (Иван Юсис), komesar za posebne zadatke Specijalnog odeljenja kolegijuma Objedinjene državne političke uprave (Объединенное Государственное Политическое Управление – ОГПУ). Reč je o ličnosti koja je u Sovjetskom Savezu imala mitske karakteristike jer je bio rukovodilac ličnog obezbeđenja Feliksa Đeržinskog, osnivača VČK – Sveruske vanredne komisije za borbu s kontrarevolucijom i sabotažama (Всероссийская чрезвычайная комиссия по борьбе с контрреволюцией и саботажем), čuvene Čeke. Na dužnost Staljinovog telohranitelja stupio je tokom leta 1927. godine.
Po izgledu on nije ličio na klasične telohranitelje. Međutim, za ovu dužnost ga je izabrao upravo naslednik Feliksa Đeržinskog, Vjačeslav Menžinski, tada načelnik OGPU koji je na njenom čelu bio sve do ukidanja 1934. godine. Svoje prvo iskušenje Jusis je imao sedmog novembra 1927. godine na paradi povodom desetogodišnjice jubileja Oktobarske revolucije kada je onemogućio kadeta slušalaca Vojne akademije Frunze da povredi Staljina. Nije čudo što su kadeti prišli tako blizu bini jer su euforija parade i poverenje u kadete oslabili pažnju. Posle toga obzbeđenje je smesta drastično pojačano mitraljescima i snajperima, a duž mauzoleja stajao je špalir iskusnih i proverenih oficira službe bezbednosti.
Jusis je već iduće godine dobio stan u Kremlju, u tzv. Donjim amartmanima velikog kremaljskog dvorca, blizu Staljinovih odaja. Vođa se blagonaklono odnosio prema svom prvom zaštitniku i često ga je pozivao privatno s ženom i kćerkom u jednu od dača u Podmoskovlju. Jusis ga je neprekidno pratio tokom putovanja specijalnim vozom.
Godine 1930. specijalno odeljenje Prezidijuma ČeKa koje je formirano 1920. godina radi zaštite najviših rukovodilaca zamenjeno je novim telom. To je bilo Operativno odeljenje OGPU. Na njegovom čelu našao se, očekivano, Karl Pauker. On je za samo nekoliko godina ovu službu izvukao iz nadležnosti Komandanture Kremlja i njome je ojačao Specijalnu zaštitu Staljina. Pauker nije gubio vreme. Brzo je izmestio više institucija koje su bile locirane u krugu Kremlja, kao i Školu sveruskog centralnog izvršnog komiteta koja je služila kao garnizon. On se ozbiljno pribojavao puča. Ono na šta je teško mogao da utiče, Staljinovu naviku da se šeta po Moskvi, razrešio je slučaj. Kada je 1931. godine stigla dojava da se na njega sprema atentat on je počeo koristiti oklopljen automobil.
Na Staljinovu žalost i ogorčenje, Jusis je ubrzo umro od infarkta a njegovo mesto zauzeo je drugi iskusni čekista – Nikolaj Vlasik (Власик, Николай Сидорович), poreklom iz siromašne seoske porodice. Do tada je on bio jedan od telohranitelja i bavio se održavanjem Staljinovih dača. Za razliku od prethodnika, on je bio veoma krupan, izvanredno građen čovek neočekivano velike snage čak i za tako ubedljivu pojavu. Razradio je zamršen, ali veoma upotrebljiv sistem konspiracije. Prilikom napuštanja Kremlja uvek je kretalo nekoliko istovetnih automobila, ponekad i 15, sa navučenim zavesama.
Oni su na raznim tačkama etape se razilazili i spajali tako da niko nije mogao predvideti u kojima je Staljin. Slično se radilo s dve identične kolone prilikom raznih svečanosti. Od 1932. godine vođin automobil uvek su pratila dva vozila sa po četiri telohranitelja.Vlasikovi potčinjeni morali su sastaviti spisak svih stanara kuda je Staljin uobičajeno prolazio. One porodice za koje bi procenio da su nepouzdane bile bi preseljene, a u stanove bi ušli čekisti. On je uveo i praksu dvojnika. Našminkani dvojnici odlazili su tamo gde nije planirano njegovo obraćanje. To nije bilo teško izvesti jer je malo ljudi videlo Staljina izbliza, a retke službene fotografije su pažljivo birane i retuširane.
Praksa obezbeđenja mesta koja su planirana za posetu bila su slična drugim službama po svetu. Međutim, posebnu pažnju izazivale su posete Boljšom teatru. Kada bi izlazio iz pozorišta, kuloari i holovi bili su prazni. Vlasik se nije bavio samo ličnom zaštitom Josifa Visarionoviča. Kada je Staljinu 1932. godine umrla supruga Nadežda Alilujeva on se prihvatio i brige za njihovo troje dece. Jednom prilikom je i primio metak umesto Staljina, o čemu ćemo pisati podrobnije kada se budemo bavili atentatima na hazjajina.
Vlasik je taj koji je organizovao splet dača i rezidencija na jugu Sovjetskog saveza. Godine 1933. Staljin je rešio da ode iz Kremlja i živi na izdvojenom imanju. Ta dača se popularno zvala Bliža dača (Ближняя дача, kasnije poznata kao Kuncovo). O njoj smo već pisali. Tamo ga je čuvalo devet ljudi, od ukupno 35. U smeni je bilo sedam telohranitelja, Vlasik i lični vozač, pripadnik obaveštajne službe. Ovaj neposredni tim kasnije je proširen na 12 ljudi, a oko 200 stražara bilo je zauzeto spoljnim obezbeđenjem s dvostrukom ogradom. Čak i prilikom šetnji po parku, njega su pratila tri ili četiri telohranitelja kojima je bio zabranjen razgovor ili molbe ličnog sadržaja.
U ovu idilu morao je da se umeša Berija. Leta 1934. godine u okviru OGPU formirana je nova jedinica NKVD – Glavna uprava državne bezbednosti, GUGB (Главное управление государственной безопасности НКВД СССР). Osnovana je s ciljem da se pojača bezbednost Staljina koji je povremeno posećivao Moskvu. Već 1936. godine NKVD je odvojio puk od 1200 vojnika radi patroliranja Kremljom. Ispostavilo se da je Berija jedini mogao da uđe u Staljinov kabinet bez dozvole.
Siva eminencija Kremlja (Серый кардинал) Karl Pauker u novembru je postavljen za načelnika otseka zaštite (Prvi odsek) članova vlade. Na to mesto ga je postavila Glavna uprava državne bezbednosti NKVD (spomenuti, novoosnovani GUGB). Međutim, stvari su počele da se kreću nizbrdo za njega. Već u proleće 1937. godine on se od Staljinovog favorita pretvorio u neprijatelja naroda. Njega je do toga, pored dvorskih spletkarenja i Berijinih bezgraničnih podmuklosti, dovela prevelika revnost. Aktivno je učestvovao u političkim procesima kada su uklonjeni Kamenjev i Zinovjev. Samo godinu dana posle toga i on je stigao u tu ulogu: okrivljen je da je nemački špijun i streljali odmah tog leta.
Njegovu sudbinu podelila su i sledeća dvojica rukovodilaca Prvog odseka. Vladimir Kurski bio je samo dva meseca načelnik da bi juna te godine bio prebačen na dužnost Trećeg (kontraobaveštajnog) odseka i već tog meseca je sveo račune s životom (kako Rusi vole da kažu – свел счеты с жизнью) pod nerazjašnjenim okolnostima. Sledeći načelnik, Izrael Dagin, zadržao se na tom mestu oko godinu dana da bi i on bio uhapšen i streljan. Nijedan od te dvojice nije rehabilitovan. U prvi plan izbio je nezamenjivi Nikolaj Vlasik. Od je od 1938. pa sve do 1952. godine obavljao dužnost načelnika Prvog odseka. Za to vreme formirao je idealnu bezbednosnu strukturu. Njegov sistem je prekopiran od strane Nemaca, ali i nekih drugih država.
Za vreme rata Vlasik je dobio ogroman posao: da se postara za evakuaciju vlade u Kujbišev. Svuda je pratio Staljina, pa su pažljivi posmatrači po njegovom kretanju mogli naslutiti kuda se kreće Staljin. Zato je i Vlasik imao svoj krug obezbeđenja. On se oslanjao na izveštaje odlično razvijene obaveštajne i kontraobaveštajne službe, koristeći sva nova iskustva koja su sovjetski diverzanti usvajali tokom borbi. Presretali su i otkrivali ubačene atentatore, a posebno su se istakli prilikom tri istorijske konferencije u Teheranu, Jalti i Podstamu. Tada je uključivano i više hiljada ljudi i jedinica tehnike.
Posle rata 1946. godine usledila je reorganizacija. Uprava komandanta Moskovskog kremlja bila je spojena s dvema upravama zaštite. Tako je formirana Glavna uprava zaštite Ministarstva državne bezbednosti, GUO MGB (Главное управление охраны Министерства государственной безопасности – ГУО МГБ). U to vreme Vlasik je već bio general, a uprava je dobila veoma veliki budžet za svoj rad. U nadležnost glavnog Staljinovog telohranitelja stiglo je više hiljada pripadnika službe. Deo njih (od 400 do 600) bilo je stalno u Odeljenju zaštite №1 GUO i ono se staralo za ličnu pratnju Staljina. Jednog trenutka preko 15.000 ljudi bilo je zaduženo za njegovu bezbednost!
Ni Vlasik nije mogao da izbegne Berijine igre koji nije mogao da podnese to što ga je Vlasik sprečavao da lako dolazi do Staljina. Prvi signali Berijinih namera Vlasiku su bili jasni već posle Potsdamske konferencije. Okrivljen je za to što je iz Nemačke svojoj porodici poslao bika, konja i dve krave. On to nije poricao jer su to isto i njemu Nemci uradili. Staljin je tada presekao i zabranio dalji postpupak. Nešto kasnije, 1948. godine uhapšeni komandant dače u Kuncovu potpisao je izjavu kako je Vlasik hteo da otruje generalisimusa. Staljin je dobro znao metode NKVD i njihov način iznude priznanja pa je te reči nazvao klevetom. Berija nije odustajao. Organizovao je insprekciju Uprave kojom je rukovodio Vlasik.
Posle te inspekcije, u maju 1953. godine GUO je preformirana u Upravu zaštite (UO) Ministarstva unutršanjih poslova koju je lično nadgledao tadašnji ministar Državne bezbednosti Semjon Ignjatijev. Međutim, progon Vlasika se nastavljao. Konačno, doskorašnjeg načelnika Staljinovog obezbeđenja stigla je optužba da je neprijatelj naroda, povezavši ga sa aferom belih mantila. Posle hapšenja i istrage nekim čudom nije bio streljan. Berija nije bio toliko ni hrabar, ali ni glup da nervira bolesnog Staljina. Posle pet godina u logoru Vasik je izašao na slobodu u decembru 1957. godine. Umro je posle deset godina, a rođaci su se izborili za rehabilitaciju, vraćanje čina i odlikovanja sa svim prinadležnostima tek 2000. godine.
Šta se dogodilo sa Staljinom?
Njegova smrt je posebna priča. Poslednje godine provodio je u Kuncovu, kada je obezbeđenje više ličilo na najstrože zatvorske procedure. U milicijskim patrolama nalazili su se kapetani i majori. Postavljeni su senzori kretanja, dvostruke ograde, obalski reflektori. Vazdušna zona je bila zabranjena za prelete, a u krugu parka nalazile su se i PVO baterije. Oko kuće stalno je šetala dežurna ”devetka”, neposredno obezbeđenje koje bi u kuću ulazilo samo na Staljinov poziv.
Da nije bilo tako, možda bi Staljin još poživeo. Revnost i odanost telohranitelja su potrošili dragoceno vreme! Prvog marta doživeo je moždani udar i posle četiri dana je preminuo. Sovjeti su, po paranoidnoj navici, tražili krivca, optužujući obezbeđenje što nije reagovalo kada Staljin nije izlazio ceo dan iz sobe. Tek oko 22 sata oni su ušli i otkrili šlogiranog vođu. Međutim, od njihovog gonjenja se odustalo. Odmah posle sahrane Berija je raspustio Staljinovo lično obezbeđenje, a njegove pripadnike rasporedio po raznim institucijama u Moskvi i u Podmoskovlju.
