Šveskom i njenom neutralnošću bavili smo se više puta, pa i u tekstuŠvedska i NATO; koja je cena ”neutralnosti”? Jedna od tehnološki i industrijski najrazvijenijih zemalja, sa impresivnim spiskom prestižnog oružja, našla se na mogućem spisku želja američkog predsednika. Vratimo se podrobnije na period neutralnosti u vreme najvećih iskušenja čovečanstva, kako bismo se uverili u pragmatičnost švedskih političara.
Istorija beleži da su za vreme Drugog svetskog rata postojale dve grupe neutralnih država:
● Formalno neutralne: Švajcarska, Švedska, Španija, Portugalija, Irska, Afganistan, Andora i Tibet.
● Države čija je neutralnost bila sporna: Turska, Iran, Vatikan, Lihtenštajn i Monako. Neutralnost (prihvaćena od nemačke rečineutralität koja vuče koren iz latinske reči neuter – ni jedan, ni drugi) u međunarodnom javnom pravu definiše se kao neučestvovanje u ratu. U miru neutralnost podrazumeva uzdržavanje učlanjenja u aktivne vojno-političke blokove, kao i učestvovanje u njihovim akcijama, ali i maksimalno smanjivanje vojnih arsenala i budžeta za oružane snage.
Takve države obavezale su se da ne pomažu vojno zaraćenim stranama, ne dozvoljavaju tranzit, prelet i baziranje snaga država u ratu; ukoliko dostavljaju oružje i ratnu opremu onda to mogu da rade ne diskriminišući bilo koju stranu. U tom slučaju bi morale ili da se potpuno uzdrže od dostave ratnog materijala, ili da ga jednako šalju.
Kako je to zaista bilo de facto?
Videli smo da postoje i države bez armije, pa ipak su svrstane uz neki vojno-politički ili ekonomski blok, uslovljavajući tako i svoju neutralnost, odnosno njen karakter. Za vreme Drugog sv. rata nijedna od ovih država nije se pridržavala svih ovih uslova, pa smo imali slučajeve da su Španija i Portugalija odlično poslužile za trgovinu, odnosno dostavu dragocenih ratnih sirovina Silama osovine, sklanjanje opljačkanih dragocenosti, itd.
Jasno je da niko, osim država Južne Amerike koje su bile daleko od ratnih dejstava, nije mogao da bude baš toliko principijelan; tada su neke od južnoameričkih država otvoreno iskazivale simpatije za naciste i prikrivale ih. Vatikan je takođe igrao mračnu ulogu u podršci pacovskim kanalima. Naveli smo samo neke primere. Videli smo kako se snalazila Švajcarska, etalon neutralnosti.
Švedsko shvatanje neutralnosti
Najkraće rečeno, Šveđani su veoma realno procenili svoj položaj, pa su tako i vodili državnu politiku – oportunistiki, računajući da će tako napraviti manju štetu i da će se posle rata na sve to gledati drugim očima. Ta, ne baš mala površinski, mestimično naseljena država, nije imala drugog izbora već da se prilagođava agresivnim planovima Hitlera, održavajući dobre odnose s Velikom Britanijom, a kasnije i sa SSSR.
Naravno, mogla je i ona da krene u rat, kao što su to uradili njeni susedi, ali ishod je bio predvidiv. Toga je državni vrh procenio da može sedeti na dve stolice – i bio je u pravu, kako je vreme pokazalo. Danas niko, sem istoričara i eksperata za međudržavne odnose tu epizodu više i ne spominje, pa se Švedska po definiciji ubraja u neutralne države, što se može dovesti u pitanje u nekoliko ravni. Istina je da je to bio balans i istorijski kompromis, sa svim onim žrtvama koje takvi postupci podrazumevaju.
To su radile i druge neutralne države tog vremena. Zaraćenim stranama činile su razne ustupke kompenzirajući tako svoju vojnu nemoć, pa su odstupali od kanona međunarodnog prava (do koga nisu držale ni zaraćene strane). Trgovalo se raznim vrstama robe, često i strateškim sirovinama; razmenjivana je radna snaga; protok kapitala bio je diskretan, ali stalan i obiman. Švedska je odmah u septembru 1939. godine, prvog dana rata, proglasila nastavak neutralnosti.
Međutim, kako su padali njeni susedi (Danska i Norveška u aprilu 1940. godine, dok se Finska odavno deklarisala kao pristalica nacista), tako je slabila i švedska pozicija i uverenost da neće biti uvučena u rat. Stoga je u junu 1940. godine potpisala s Nemačkom ugovor o tranzitu ratnog materijala za Norvešku i Finsku preko svoje teritorije.
Činjenica je da su samo u avgustu 1943. godine nemački vojnici odlazeći ili se vraćajući s bojišta, obavili preko 250.000 prelaza preko švedske teritorije. Pored toga švedska flota pratila je nemačke konvoje koji su prevozili izvoznu švedsku robu u nemačke baltičke luke. To baš i ne liči na neutralnost, a za to vreme su se u švedskoj javnosti i vladi čuli vrlo oštri glasovi protiv takve politike.
Šta je bio glavni švedski adut?
Švedska nije imala problema da razvija svoju ekonomiju u vreme kada su se mnoge države dugo i teško oporavljale od posledica Velikog rata. U međuratnom periodu, po tempu rasta BDP (Bruto domaći proizvod, Gross domestic product, GDP) ispred Švedske bile su samo SAD! Izvoženi su kameni ugalj, nafta i petrohemijski proizvodi, vuna, pamuk, veštačka đubriva kao i sirovine za njihovu proizvodnju, stočna hrana i sirovine za proizvodnju margarina. Neke grane švedske industrije pri tom su se oslanjale na uvoz sirovina. Glavni partneri bili su Velika Britanija i SAD, pa je obim ukupnog izvoza bio oko 40%, a uvoza oko 35%.
U tu trovinsku idilu umešao se rat koji je zahtevao ogromno prestrojavanje celokupne ekonomije države! Trebalo je naći nove, bezbedne izvore sirovina, organzovati proizvodnju novih zamenskih proizvoda i, što je veoma važno – preraspodeliti radnu snagu, što je kod Šveđana, zbog hroničnog nedostatka ljudske mase, uvek bilo problem. Padom Danske i Norveške, ali i Holandije, Belgije i Francuske, Švedska je ostala odsečena od svojih tradicionalnih tržišta; Nemačka se nametnula kao glavni partner s trgovinom koja je gotovo trenutno narasla za više od 30%. Švedski sindikati morali su se odreći sopstvene rezolucije iz 1933. godine kojom su bojkotovali nemačku robu, ogorčeni dolaskom nacista na vlast.
Nemački aduti
Nemačka uopšte nije morala da poteže argumente sile i napadne Švedsku, mada je taj mač uvek visio nad glavom, bar prve dve-tri ratne godine. Jednostavno je mogla da spreči trgovinu dragocenog uglja. No, takav potez bio je malo verovatan jer bi i Šveđani mogli onda da zabrane tranzit preko svoje teritorije, ali i da prestanu sa proizvodnjom i snabdevanjem rudom gvožđa industriskih regiona Rajha. U ovom duelu Nemci su imali više živaca. Šveđanima nije ništa drugo ostalo nego da nastave trgovinu, nadajući se da nemačke trupe imaju važnije i neodložnije ciljeve nego što je napad na Švedsku, koji bi mnogo toga zakomplikovao najpre samim Nemcima.
Daleko od neutralnosti
Tako je došlo do situacije u kojoj je Švedska faktički bila daleko od neutralnosti, osim formalnih proklamacija. Već za vreme Zimskog rata Švedska je podržavala Finsku kroz razne vrste pomoći. Na finsko ratište otišao je dobrovoljački korpus sa preko deset hiljada iskusnih ratnika. Finska je dobijala značajne kredite i oružje; organizovan je dotur sredstava i ratnog materijala, a švedski medicinski radnici angažovani su u finskim bolnicama. Švedski veteran finskog građanskog rata, Karl August Erensverd formirao je komitet ”Finska” koji se bavio vrbovanjem švedskih dobrovoljaca.
Za borbu protiv Sovjeta prijavilo se oko osam hiljada Šveđana, od kojih je preko polovine bilo mlađe od 30 godina, pri čemu petina njih nije imala nikakvog iskustva s oružjem. Za to vreme Finci su od Šveđana primili 225.000 granata, 200 artiljerijskih oruđa, 38 aviona i 17 miliona metaka (!). Pored finansijske pomoći Švedska je na svojoj teritoriji ugostila 36.000 izbegle finske dece. Ni to nije sve. Švedska je u sastavu RV Finske imala svoj aviopuk (LeR-19), a za vreme rata njen dobrovoljački korpus izgubio je 33 pripadnika; deset pripadnika je nestalo u akciji, 50 bilo ranjeno, a 130 promrzlo.
Švedski ustupci
Država je u proleće i leto 1940. godine vrlo brzo potpala pod ogromnu zavisnost od Rajha. Najpre su, kao što smo naveli, dozvolili tranzit nemačkih trupa i ratnog materijala jer je opasnost od britanskih podmornica za brodski transport bila velika. U znak dobre volje Nemci su 13. septembra dozvolili švedskoj floti da slobodno plovi kroz Severno i Baltičko more, pri čemu su je nemački brodovi provodili kroz minska polja. Na taj način Šveđani su mogli da trguju sa celim svetom u ulozi diskretnog posrednika između zaraćenih strana.
Švedska popustljivost i odustajanje od principa Haške konvencije nisu se zadržali na tome. Krajem juna 1941. godine kada je švedska vlada dozvolila tranzit velikih borbenih sastava i tehnike iz okupirane Norveške i nemačkog saveznika Finske, jasno je bilo da se Šveđani ne mogu oduprti nemačkoj pretnji i da je obim nemačkog vršljanja zavisio samo od Hitlerovih planova i trenutnih ratnih potreba. Samo 1941. godine preko švedske teritorije u Finsku su stigle 163 pešadijske divizije punog ratnog sastava (!). Ni vazdušni prostor nije bio pošteđen, a Šveđani su imali naređenje da ispale samo hice upozorenja, pa i do toga je retko dolazilo.
Cena popustljivosti
Najkraće rečeno, Šveđani su dobili ono što im je bilo potrebno: vojne ugovore, slobodu trgovine, razmenu dobara, i to u vreme kada je na Istočnom frontu za Sovjete (pa i njihove angloameričke saveznike) situacija bila najsloženija. U svakom nemačkom topu ili tenku nalazila se bar trećina švedskog čelika! Ni to nije sve. Nemačka industrija bi bila brzo na ivici kolapsa da iz šveskih petrohemijskih kompleksa nije dobijala dragoceno gorivo i maziva, uz ugalj, koks i veštački kaučuk.
U senci atraktivnog ratnog materijala nalazilo se i istinsko bogatstvo – novac, zlato i druge dragocenosti koje su zaplenjene širom Evrope. Sve je to sklonjeno u trezore švedskih banaka. Odatle su Šveđani davali velike kredite nemačkom vojno-industriskom kompleksu koji je potom naručivao izuzetno kvalitetne proizvode švedske vojne industrije, u vreme kada još nije bio popularan izraz ”pranje para”. Na taj način finansirali su i sebe i nemačke saveznike. Švedska je gotovo neosetno postala zavisnik u sferi uticaja Nemačke, omogućavajući čak i korišćenje teritorijalnih voda.
Kada se rat primicao kraju, 1944. godine, pragmatični Šveđani su na vreme procenili kada i kako mogu promeniti stranu, započevši naglo približavanje antihitlerovskoj koaliciji. Krajem te godine Šveđani su prekinuli trgovinu s Nemačkom i objavili uskraćivanje mogućnosti sklanjanja nacista na njenoj teritoriji. Možda su im to Britanci i Amerikanci zaboravili i oprostili, ali Sovjeti svakako nisu. Šveđani su Sovjetima vratili nekoliko zaplenjenih brodova, primili pod svoje okrilje mali broj ruskih repatriranih zarobljenika, ali nisu isporučili veliki broj nacista koji su tako uspeli da izbegnu zasluženu kaznu.
Lako je bilo opredeliti se kada se nemačka armada raspala pod Staljingradom, ili kad su saveznici krenuli kroz Severnu Afriku. Ali, lako je bilo i primetiti taj oportunizam koje su zaraćene strane plaćale milionima žrtava i neviđenom ratnom štetom. Istina je da su Šveđani pokušali da gorak privid neutralnosti kompenziraju brojnim humanitarnim akcijama. Pod zastavom Crvenog krsta dostavili su hleb Grčkoj, Norveškoj, Danskoj, izvlačili mnogo građanskih lica iz koncentracionih logora. Čak je i Himler na to pristao, držeći se opštih tokova. Svi oslobođeni prevoženi su do bezbedne teritorije Švedske u tzv. belim autobusima.
Osim trajnog istorijskog pamćenja o tzv. neutralnosti, pokazalo se da ni Šveđani nisu prošli bez žrtava. RM Švedske izgubila je osam brodova uz pogibiju 92 pripadnika OS. Kada se podvuče crta, brojke svedoče sledeće: od 1939. do 1945. godine Švedska je izvezla 58 miliona tona železne rude, 60.000 tona kugličnih ležajeva, 13 miliona tona drvne građe, 70.000 tona mašina i opreme! Najveći uvoznik bila je, kao i u Prvom svetskom ratu, upravo Nemačka.
I da ne zaboravimo: Švedska je bila neutralna 209 godina, da bi 2022. godine započela, a sedmog marta 2024. godine i završila proces formalnog pristupanja NATO i tako postala njegova 32. članica. Da li će joj to nešto pomoći ostaje da se vidi. Zagrljaj Velikog brata mnogo košta.
Dva podatka:
1. Osim ovih ratnih brodova Švedska je izgubila i veliki broj trgovačkih. SSSR je potopio na putu u nemačke luke više trgovačkih brodova Švedske, s kojom nije ratovao, nego Nemačke i Finske zajedno, s kojima je bio u ratu.
2. Rotšild je rekao da se na svakoj švedskoj kruni nalazi kap nečije krvi. Nije bio altruista, samo je bio zavidan što i ta kap nije na njegovoj funti.
Pametni , cuvali glave i drzavu , za razliku od balkanskih ispranih mozgova , kojih je poginulo 2 miliona nizasta.
Motor za njemacke avione Stuke , koji je RolsRojs licenca je se pravio u Svedskoj.Oko 60000 Svedjana- dobrovoljaca je zajedno sa Fincima ucestvovalo u opsadi Lenjingrada.Kroz “neutralnu” Svajcarsku su prolazili teretni vagoni sa italijanskim Jevrejina na putu do logora smrti.Svo zlato i vrijedne slike ubijenih evropskih Jevreja nacisti su deponovali u svajcarske banke.Kada ove racune 1945. Svajcarci nisu htjeli otvoriti, SAD je zabranila prijem Svajcarske u UN sve do 1989. ako se ne varam.