Kada je krajem novembra Boeing isporučio poslednji QF-16, američko ratno vazduhoplovstvo je tiho zatvorilo jedno poglavlje sopstvene istorije, staro gotovo petnaest godina. Reč je o programu koji široj javnosti nikada nije bio naročito poznat, ali je imao ogroman značaj za sposobnost SAD da proveri realnu efikasnost svojih raketa vazduh-vazduh i obuči pilote u scenarijima približnim stvarnoj vazdušnoj borbi.
Upravo zato su F-16, ikone Hladnog rata, dobili i svoj neformalni nadimak „zombiji“. Umesto muzeja ili rezališta, završili su pretvoreni u bespilotne avione kojima se gađa i koji ponekad zaista završavaju u plamenu testnih presretanja.
Od F-4 Fantoma do QF-16: evolucija “živih meta”
Ideja korišćenja lovaca kao meta nije nova. Još tokom 1960-ih i 1970-ih američka vojska je povremeno pretvarala zastarele avione u radio-upravljane ciljeve. Međutim, tek u 1990-ima i 2000-ima postala je jasna potreba za meta-avionima koji svojim performansama zaista predstavljaju ono što vojska očekuje da će jednog dana sresti u vazduhu – manevrabilne, brze, relativno moderne letelice.
Zato je čitava flota QF-4 Phantom dronova godinama služila kao prva linija meta-aviona. Ali kako su i sami Fantomi otišli u istoriju, ratno vazduhoplovstvo je moralo da pronađe naslednika. F-16 se nametnuo kao logičan izbor: ogroman broj primeraka, veliki stok u skladištu Davis-Monthan („Boneyard“) i dokazano dobre performanse.
Projekat QF-16 zvanično je pokrenut početkom 2010-ih, a prvi konvertovani avion poleteo je 2012. godine. Četiri godine kasnije, čitav sistem je proglašen operativnim.
Tehnički izazov koji je bio mnogo veći nego što izgleda
Iako je F-16 stariji borbeni avion, on nikada nije projektovan da bude dron. Boeing je zato Iako je F-16 nastao u eri kada se o bespilotnim borbenim letelicama još nije ozbiljno razmišljalo, Boeing je morao da ga pretvori u avion koji može da posluži i kao dron i kao letelica pod komandom pilota.
To je zahtevalo temeljno preuređivanje unutrašnje arhitekture. Ugrađeni su novi moduli za daljinsko upravljanje, sistemi koji prikupljaju i prenose telemetrijske podatke u realnom vremenu, specijalni sigurnosni mehanizmi koji omogućavaju samouništenje u slučaju gubitka kontrole, kao i dodatna avionika koja omogućava da se avion bezbedno prebacuje iz režima pilotiranog u režim potpuno autonomnog letenja.
Zbog svega toga proces „oživljavanja“ penzionisanog F-16 nije ličio na rutinsku opravku. Najpre je bilo potrebno vratiti avion u potpuni letni standard, kao da će se ponovo priključiti eskadrili. Tek nakon toga ulazio bi u drugu fazu, u kojoj se ugrađuje čitav novi sloj elektronike i komandi koje ga pretvaraju u QF-16, letelicu sposobnu da igra ulogu protivnika u najrealističnijim mogućim uslovima.
Prvo, avion bi bio izvučen iz skladišta i potpuno rekonstruisan, praktično vraćen u letno stanje kao da će ponovo u službu. Zatim bi bio poslat u Boeingove pogone gde bi postao QF-16.
Ovaj hibridni profil dao je QF-16 dvostruku prirodu: mogao je da leti kao običan F-16 kada sedi pilot, ali i da se koristi kao meta koja izvodi manevre pod daljinskim upravljanjem, čak i vrlo agresivne, simulirajući protivničke lovce.
Poslednji F-16 “ponovo rođen kao dron”: istorija jednog aviona
Zanimljivo je da poslednji isporučeni QF-16 ima svoju priču. Avion sa serijskim brojem 83-1079 ušao je u službu 1984. godine kao F-16A. Proveo je 23 godine leteći u Nacionalnoj gardi Severne Dakote, u čuvenoj 178. lovačkoj eskadrili „Srećni huligani“.
Kada je povučen 2007. godine, niko nije očekivao da će imati drugi život – kao meta u testiranjima najnaprednijeg američkog raketnog naoružanja. Tek kasnije je izabran za konverziju, vraćen u letno stanje, preuređen i pretvoren u QF-16.
Njegovim odlaskom završena je proizvodna faza, ali ne i operativni život programa.
Zašto su QF-16 i dalje potrebni?
Ratno vazduhoplovstvo planira da zadrži oko 90 ovih letelica u aktivnoj upotrebi do najmanje 2035. godine. Razlog je vrlo jednostavan, ali ključan:
nijedna simulacija i nijedan digitalni poligon ne može da zameni gađanje stvarne, manevrisane, letelice pune veličine.
U stvarnim ispitivanjima raketa – AIM-9X, AIM-120D, novijih eksperimenata za NGAD i budućih oružja – QF-16 omogućava inženjerima da prate:
- rad senzora
- preciznost vođenja
- sposobnost rakete da prati metu u realnim atmosferskim uslovima
- ponašanje bojeve glave i eksplozije u blizini cilja
Ako je potrebno, avion se može i oboriti – mada se često koristi režim „neletalnih pogodaka“ gde raketa aktivira senzore, ali ne detonira.
Program obuke pilota je takođe dobio novu dimenziju. Sve veći broj zemalja, uključujući potencijalne rivale SAD, uvodi moderne lovce sa naprednim raketama. QF-16 omogućava pilotima da se suoče sa realističnijim protivnikom nego što bi to mogli protiv statičnih meta ili virtuelnih simulacija.
Šta sledi nakon kraja proizvodnje?
Iako se novi QF-16 više neće praviti, Boeing ima aktivan ugovor za dugoročno održavanje flote, popravke i zamene specifične opreme. Takođe, u planu su dalja poboljšanja kako bi letelice mogle da podrže ispitivanje oružja koje će naslediti F-35 i NGAD platforme.
U praksi, to znači da će ovi „zombiji“ ostati važan deo američke borbene pripreme sve do trenutka kada nove tehnologije – autonomni agresor-dronovi, AI simulacije i nove generacije ciljeva – ne preuzmu njihovu ulogu.
Kraj jedne ere, ali i najava novih izazova
QF-16 program je bio svojevrsni most između prošlosti i budućnosti američkog ratnog vazduhoplovstva. Pokazao je kako se stari borbeni avioni mogu pretvoriti u izuzetno vredan resurs za testiranje i obuku, ali je istovremeno otkrio i ograničenja industrijske baze SAD, koja danas sa mukom održava i modernizuje sopstvene platforme.
Poslednji QF-16 nije samo završetak jedne linije proizvodnje – to je simbol prelaska u novu fazu vazdušnog rata, u kojoj dronovi, autonomne platforme i veštačka inteligencija polako preuzimaju uloge koje su decenijama pripadale pilotima.
To su američki mrtvački sanduci i nula od tehnologije.