Američki tehnološki gigant Palantir otvoreno je priznao ono što se u vojno-tehnološkim krugovima već dugo naslućivalo: Ukrajina nije samo korisnik zapadne pomoći, već i živi poligon za testiranje novog modela ratovanja, u kojem se bojno polje pretvara u digitalni sistem podataka, nadzora, ciljeva i algoritamskih odluka.
Izvršni direktor kompanije Palantir Technologies Aleks Karp izjavio je da ukrajinske oružane snage koriste tehnologije njegove firme kao svojevrsni „operativni sistem za rat“. Formulacija zvuči kao marketinški slogan iz Silicijumske doline, ali iza nje stoji vrlo konkretna vojna stvarnost. Rat se više ne posmatra samo kroz linije fronta, broj bataljona i stanje municije, već kroz tokove podataka, brzinu obrade informacija i sposobnost da se iz hiljada izvora dobije jedna upotrebljiva slika bojišta.
Karp je otišao i korak dalje. Prema njegovim rečima, sistem omogućava upravljanje bojnim poljem slično načinu na koji Palantir služi svojim klijentima, samo što se ovde rezultat meri mnogo brutalnijom logikom: koliko je ruskih vojnika ubijeno po kvadratnom kilometru, kojim sredstvima, zbog čega, šta je funkcionisalo, a šta nije. Takva analiza, kako je naveo, spušta se sve do nivoa pojedinačnih jedinica.
U toj rečenici nalazi se suština novog rata. Ljudski život, jedinica, vozilo, rov, dron, senzor i artiljerijski udar ulaze u isti sistem. Rat postaje tabela, mapa, algoritam i povratna informacija. Svaki napad nije samo vojna akcija, već podatak za sledeću akciju.
Palantir je osnovan 2003. godine i od početka nije bio obična tehnološka kompanija za potrošačko tržište. Firma je izrasla na razvoju sistema za integraciju ogromnih količina podataka, analitiku i veštačku inteligenciju, namenjenu vladama, vojskama, obaveštajnim agencijama i velikim korporacijama. Njene platforme prikupljaju fragmentirane informacije iz različitih izvora i pretvaraju ih u jedinstvenu operativnu sliku. U civilnom sektoru to može značiti upravljanje logistikom, kriminalističke analize ili finansijski nadzor. U ratu to znači brže otkrivanje cilja, brže donošenje odluke i brže dejstvo.
Ukrajina je za Palantir postala ratna laboratorija velikih razmera ubrzo posle početka sukoba punog intenziteta 2022. godine. Kompanija je ukrajinskoj strani obezbedila softver koji povezuje satelitske snimke, snimke dronova, izveštaje sa bojišta, obaveštajne podatke i informacije iz otvorenih izvora. Takav sistem omogućava da se ruska oprema identifikuje, prati, rangira po prioritetu i uklopi u širu sliku planiranja udara.
To više nije samo pitanje „ko vidi prvi“. Pitanje je ko brže povezuje viđeno sa oružjem, komandnom odlukom i jedinicom koja može da izvrši dejstvo. U toj arhitekturi dron nije samo letelica sa kamerom, već senzor u mreži. Satelitski snimak nije samo fotografija, već sloj u digitalnoj karti. Izveštaj sa fronta nije samo poruka vojnika, već podatak koji može promeniti raspored udara.
Palantirove platforme nisu korišćene samo za neposredna borbena dejstva. Ukrajinska ministarstva su ih primenjivala u logistici, analizi protivvazdušne odbrane, upravljanju izbegličkim tokovima, pa čak i u operacijama protiv mina. To pokazuje da se ratni digitalni sistem ne zaustavlja na frontu. On ulazi u državu, administraciju, transport, skladišta, evakuaciju, civilnu zaštitu i obnovu.
Aleks Karp je više puta posećivao Ukrajinu i rad svoje firme predstavio u izrazito ideološkom okviru, kao podršku „zapadnim institucijama“ protiv autoritarnih protivnika. Palantir se tako i sam pozicionira: ne kao neutralni dobavljač softvera, već kao tehnološka infrastruktura politički definisanog bloka. To je važan detalj, jer kompanija ne krije da sebe vidi kao alat zapadnih država, vojski i službi u nadmetanju sa protivnicima.
Ukrajinski rat je Palantiru dao ono što nijedan poligon ne može: realan rat visokog intenziteta, protiv velike vojne sile, sa masovnom upotrebom dronova, artiljerije, elektronskog ratovanja, satelitskog nadzora i protivvazdušne odbrane. Svaki dan rata proizvodi ogromnu količinu podataka. Svaki uspeh i svaki promašaj postaju materijal za usavršavanje algoritama.
To je razlog zbog kojeg ovaj sukob ima značaj daleko izvan Ukrajine. Zapadne vojske kroz ukrajinski front uče kako će izgledati budući ratovi protiv ozbiljnog protivnika. Testiraju se sistemi za ciljanje, komandovanje, dronovi, robotska logistika, softverska obrada podataka i novi načini smanjenja ljudskog prisustva u prvoj liniji.
Ukrajinske kopnene jedinice su se poslednjih godina sve više udaljavale od klasičnog pešadijskog modela borbe. Neprekidno osmatranje dronovima omogućilo je da se pojedini delovi fronta pokrivaju sa mnogo manje ljudi nego ranije. Umesto velikih pešadijskih rasporeda, sve češće se koriste male zemunice za dva ili tri vojnika, daljinsko snabdevanje, roboti, FPV dronovi, izviđačke letelice i artiljerija koja reaguje na digitalno otkrivene ciljeve.
Ranije je za kontrolu jednog kilometra fronta bio potreban znatno veći broj ljudi i položaja. Sada dronovi, senzori i podaci omogućavaju da se front drži drugačijom logikom, uz manje neposredno izložene pešadije, ali uz mnogo veću zavisnost od veze, napajanja, elektronike i softvera. To je istovremeno prednost i slabost. Vojska koja se oslanja na digitalnu mrežu postaje brža, ali i ranjiva na ometanje, hakovanje, gubitak satelitske podrške i uništenje komandnih čvorišta.
Palantirova uloga ne završava se u Ukrajini. Kompanija je pružila značajnu podršku i izraelskim operacijama u Gazi, Libanu i tokom američko-izraelskog rata protiv Irana. Kritičari upozoravaju da kombinacija veštačke inteligencije, nadzora i sistema za ciljanje može omogućiti prekomernu, netransparentnu i politički teško kontrolisanu upotrebu sile. Posebno je sporno stvaranje lista ciljeva i automatizovanih preporuka za udare u urbanim sredinama, gde je granica između vojne efikasnosti i masovnog stradanja civila izuzetno tanka.
To je mračna strana „ratnog operativnog sistema“. Kada algoritam ubrza rat, ubrzava i odluku o životu i smrti. Komandant dobija više informacija, ali i veći pritisak da deluje brže. Politički vrh dobija precizniju sliku, ali i mogućnost da rat vodi sa većom distancom od posledica na terenu. Tehnologija ne uklanja odgovornost, ali je često zamagljuje.
U Ukrajini se zato ne testira samo oružje. Testira se čitav model budućeg rata. Model u kojem softver spaja obaveštajne podatke, satelite, dronove, artiljeriju, logistiku i političku odluku. Model u kojem tehnološka kompanija iz SAD postaje sastavni deo ratne mašine jedne države. Model u kojem se uspeh meri ne samo osvojenim terenom, već statistikom uništenih ciljeva, potrošenih sredstava i učinka po kvadratnom kilometru.
Palantir to naziva operativnim sistemom za rat. Mnogo hladnije rečeno, reč je o pokušaju da se rat pretvori u upravljivu digitalnu platformu. Ukrajina je danas najvidljiviji primer tog procesa, ali sigurno neće ostati jedini. Buduća ratišta, od Evrope do Bliskog istoka i Pacifika, sve više će ličiti na ono što se sada testira između ukrajinskih jedinica, zapadnih softverskih sistema i ruskih ciljeva na frontu.
O tome smo pisali i u tekstu „Palantir otkrio plan Zapada: veštačka inteligencija, obavezna vojna služba i novo veliko naoružavanje“, jer ono što je Aleks Karp tada predstavio kao ideološki manifest sada se u Ukrajini vidi u praksi: rat kao digitalna platforma, softver kao oružje i veštačka inteligencija kao nova osnova zapadnog odvraćanja.
