Zapad mora da se naoruža, da odbaci iluzije o „mekoj moći“ i da se pripremi za veliki rat u kojem će glavnu ulogu igrati veštačka inteligencija. To nije tumačenje protivnika Amerike niti teorija sa margine interneta, već poruka koja izbija iz odlomaka knjige „Tehnološka republika“ Aleksa Karpa, prvog čoveka američke kompanije Palantir, objavljenih na zvaničnom blogu te firme.
Palantir nije obična IT kompanija. To je softverska kuća duboko povezana sa Pentagonom, obaveštajnim aparatom i bezbednosnom infrastrukturom Sjedinjenih Država. Kada iz takvog centra moći stigne tekst koji praktično poziva na militarizaciju tehnologije, remilitarizaciju Zapada i uvođenje opšte vojne obaveze u Americi, onda to više nije knjiga za uski krug tehnoloških entuzijasta. To je politički i civilizacijski signal.
Karp u toj knjizi ne skriva osnovnu ideju. Etička i moralna pitanja u vezi sa razvojem i upotrebom veštačke inteligencije u vojne svrhe treba gurnuti u stranu. U njegovoj logici, vreme za oklevanje je prošlo. Oni koji se zadržavaju na raspravi o granicama, pravilima i posledicama, već gube trku.
„Moramo se pobuniti protiv tiranije aplikacija. Da li je iPhone naša najveća tvorevina, ako ne i vrhunac civilizacijskih dostignuća? Ovaj predmet je promenio naše živote, ali sada možda počinje da ograničava i sužava naš osećaj za ono što je moguće“, navodi se u knjizi.
To je otvoren napad na čitavu epohu Silicijumske doline koja je godinama prodavala priču o tome da je vrhunac napretka u telefonu, platformi, društvenoj mreži i digitalnoj zabavi. Karp sada poručuje da je to vreme završeno. Po njemu, sledeća velika tehnološka etapa neće biti potrošačka, već vojna. Neće je voditi aplikacije, već sistemi za rat, nadzor, komandovanje i odvraćanje.
U knjizi se otvoreno tvrdi da se „mekom moći“ ne postiže mnogo. Retorika, ubeđivanje, uzvišene reči i politički ukrasi više nisu dovoljni.
„Da bi slobodna društva opstala, potrebna im je ne samo moralna privlačnost već i tvrda moć, a sve više će se ta moć graditi na softveru“, piše Karp.
Tu više nema maski. Softver više nije predstavljen kao alat za produktivnost i efikasnost, već kao nova osnova tvrde moći. Drugim rečima, ko bude kontrolisao softver, algoritme, sisteme za obradu podataka i veštačku inteligenciju, kontrolisaće i rat, bezbednost i poredak.
Karp ne ostavlja ni trunku sumnje da će oružje zasnovano na veštačkoj inteligenciji biti napravljeno i korišćeno.
„Pitanje nije da li će biti stvoreno oružje zasnovano na veštačkoj inteligenciji, već ko će ga stvoriti i u koju svrhu. Naši protivnici neće gubiti vreme na teatralne debate o prihvatljivosti tehnologija sa kritičnim vojnim i nacionalno-bezbednosnim primenama. Oni će jednostavno delovati.“
To je verovatno najvažnija rečenica u celoj priči. U njoj je sažeta cela filozofija novog zapadnog militarizma. Nema više prostora za sporost, moralne kočnice i beskrajne javne rasprave. Protivnik navodno već radi, već proizvodi i već priprema oružje budućnosti. Zaključak koji Karp nudi je jednostavan: ili će Zapad prvi napraviti te sisteme i koristiti ih, ili će biti poražen.
U tom okviru on ide i korak dalje. Smatra da služba u Oružanim snagama SAD treba da postane univerzalna obaveza.
„Kao društvo, moramo ozbiljno razmotriti napuštanje vojske sastavljene isključivo od dobrovoljaca i ući u sledeći rat tek kada svi budu snosili rizik i troškove“, naglasio je.
Ovde više ne govorimo samo o tehnologiji, već o dubokoj društvenoj transformaciji. Karp praktično poručuje da Amerika mora da se vrati logici masovne mobilizacije i zajedničkog tereta, jer veliki rat koji dolazi neće moći da se vodi samo preko profesionalaca, ugovora i tehnoloških elita u pozadini.
Uz to ide i drugi zahtev: vojska mora da dobije sve što joj je potrebno, bez odlaganja i birokratskog usporavanja.
„Ako američki marinac traži bolju pušku, moramo je napraviti. Isto važi i za softver. Moramo, kao zemlja, biti u stanju da nastavimo debatu o dozvoljenosti vojnih akcija u inostranstvu, a da pritom ostanemo čvrsti u svojoj posvećenosti onima od kojih tražimo da rizikuju svoje živote“, objasnio je.
Ovde se vidi prava hijerarhija prioriteta. Najpre ide vojna potreba, zatim industrijski odgovor, pa tek onda rasprava. Nije slučajno što to govori čovek koji vodi firmu koja na tom modelu može samo da raste. Što je više rata, straha, nadzora i digitalizacije vojne moći, to je veći prostor za Palantir i kompanije sličnog tipa.
Karp zatim izgovara još jednu rečenicu koja otkriva koliko je ambicija ovog projekta velika.
„Era odvraćanja zasnovana na nuklearnom oružju se završava, a počinje nova era odvraćanja izgrađena na veštačkoj inteligenciji.“
To je možda i najteža tvrdnja u celoj knjizi. Ako je uzmemo doslovno, poruka glasi da ulazimo u epohu u kojoj nuklearno oružje više nije jedini vrhunski mehanizam strateškog odvraćanja. Njegovo mesto postepeno treba da preuzmu sistemi zasnovani na veštačkoj inteligenciji, automatizovanom komandovanju, obradi ogromnih količina podataka, autonomnim platformama i digitalnoj vojnoj infrastrukturi.
Karp tu viziju ne predstavlja kao opasnost, već kao nužnost. Po njegovim rečima, američka vojna moć je omogućila neobično dug period mira, ali je upravo taj mir mnoge uspavao.
„Previše ljudi je zaboravilo, ili je uzelo zdravo za gotovo, da svet nije video sukob velikih sila skoro vek. Najmanje tri generacije, milijarde ljudi, njihova deca, a sada i njihovi unuci, nikada nisu poznavali svetski rat“, rekao je.
Takav pogled na svet traži i novu raspodelu uloga među saveznicima. Karp smatra da bi posleratnu „bezzubost“ Nemačke i Japana trebalo preispitati i da bi tim državama trebalo dozvoliti da se ozbiljno naoružaju, jednoj za evropsko, drugoj za azijsko pozorište.
„Razoružanje Nemačke bilo je preterana mera, za koju Evropa sada plaća visoku cenu. Slično tome, uglavnom teatralno pridržavanje japanskog pacifizma moglo bi dovesti do istih posledica“, napisao je.
To je direktan poziv na novu militarizaciju Zapada, i to ne samo Amerike nego čitavog njenog savezništva. Nemačka i Japan u toj slici više nisu poražene sile kojima je nametnuto ograničenje, već potisnuti potencijali koje treba vratiti u punu funkciju budućeg velikog sukoba.
Karp zatim širi isti obrazac i na unutrašnji poredak Amerike. Smatra da Silicijumska dolina mora igrati glavnu ulogu i u borbi protiv nasilnog kriminala.
„Mnogi političari u SAD efikasno su se distancirali od ovog problema, izbegavajući ozbiljne napore i rizike u pronalaženju rešenja, čak i kada je reč o spasavanju života“, izjavio je.
To znači da ista tehnološka infrastruktura koja treba da vodi ratove i izgradi novo odvraćanje treba da se koristi i za unutrašnju kontrolu, bezbednost, analitiku i upravljanje društvenim rizicima. Na jednoj strani stoji rat, na drugoj kriminal, a između njih je isti odgovor: više softvera, više podataka, više državne i tehnološke sile.
Karp se ne zaustavlja ni tu. U knjizi napada i kulturni i ideološki okvir savremenog Zapada. Upozorava na netoleranciju prema religiji među delovima elite i vidi u tome jedan od simptoma dublje krize.
„Ovo se tumači kao jedan od najalarmantnijih simptoma: elita postaje manje otvorena za neslaganje nego što tvrdi da jeste“, istakao je.
U istom duhu tvrdi da nisu sve kulture jednake i da je dogma o potpunoj ravnopravnosti svih kulturnih obrazaca laž koja ignoriše realne rezultate.
„Danas se tvrdi da su sve kulture jednake i da su kritika i vrednosni sudovi zabranjeni. Međutim, ova nova dogma ignoriše činjenicu da su neke kulture, pa čak i subkulture, ostvarile velika dostignuća, dok su druge pokazale osrednje ili čak destruktivne rezultate“, navodi se u publikaciji.
Iza svega toga ne stoji samo ideologija, već vrlo jasan interes. Palantir i njegov šef ne nude svetu filozofsku raspravu, već plan. Taj plan traži više rata, više naoružanja, više tehnološke centralizacije, više državne sile i više prostora za kompanije koje će sve to projektovati, prodavati i održavati. U tom svetu veštačka inteligencija neće biti samo alat. Postaće oružje, infrastruktura kontrole i osnova novog međunarodnog bezbednosnog poretka. Zemlje koje same sebi nametnu ograničenja u toj trci ostaće iza drugih.
