Alkohol i ratište: kako su „ministarskih sto grama“ menjale sudbinu sovjetskih vojnika

Lekari kažu da svaka, pa i mala količina alkohola šteti organizmu, samo što on to može, u izvesnoj meri, da prevaziđe. Alkohol je organsko jedinjenje i koristi se mnogo u nizu oblasti. U originalnom obliku opasan je po život. Ima ga mnogo vrsta, no nas interesuje konzumni, onaj koji obično nazivamo žestoko piće koje nastaje preradom alkohola na razne načine.

Međutim, u ratu ima mnogo većih iskušenja i opasnosti nego što je alkohol. Stoga je i odnos prema ovom problemu bio drugačiji. U zavisnosti kako pojedinac reaguje na dejstvo žestokog pića, takva su i tumačenja upotebe alkohola u ratu. Neko postaje agresivan, pričljiv, neko malodušan ili euforičan. Nemoguće je bilo sprečiti vojnike da i tako sebe ohrabre, jer naredbe i vatreni govori često nisu bili dovoljni. 

Koliko ste puta čuli, ili sami rekli – pije kao Rus. Piju i Nemci, Šveđani, Finci, Srbi. Kako je nastala ta fama koja je mogla da se pripiše i drugima (setite se raznih pivskih i vinskih svetkovina u centralnoj Evropi)? Sovjeti su ozvaničili upotrebu alkohola u vojsci. Nisu bili jedini koji su to uradili, ali je njihov primer posebno interesantan.

Na prostoru nekadašnjeg Sovjetskog Saveza žestoko piće nazivaju spirtnoje (lat.spirtus, arapski – alkohol, rus. спиртное). U osnovi to je etilni alkohol (etanol) jer je on najpogodniji za konzumnu preradu. Do danas se pamti i koristi u slengu kao mera za pijanstvo – ministarskih sto grama (Нарко́мовские сто грамм – sto grama narodnog komesara). Ova mera poslužila je i za rasprostranjenu zabludu da su sovjetski borci bili hrabri samo kad se napiju. Sigurno je bilo i takvih, ali nisu predstavljali pravilo. 

Već u januaru 1940. godine u Zimskom ratu tadašnji komesar odbrane (ministar) Klim Vorošilov, obrazlažući to praktičnim razlozima, zamolio je Staljina da odobri izdavanje po 100 grama votke borcima i komandirima, uz 50 grama masti po danu, usled teških mrazeva. Zaista, mrazevi na Karelijskoj prevlaci (Karjalankannas, Карьяланканнас) spuštali su se i do −40°C, ali ni u Sibiru nije ništa bolje.

Sovjeti nisu u tome oskudevali, pa je molba smesta uslišena i realizovana. Pri tom su tenkisti imali dvostruko sledovanje, a piloti su umesto votke dobijali konjak. Od desetog januara do početka marta popijeno je oko deset tona votke i 8,8 tona konjaka. Tada su u vojnički žargon ušli izrazi vorošilovski obrok ( ворошиловский паёк) i ministarskih sto grama ( наркомовские 100 грамм).

Ako je u Zimskom ratu bilo razloga da se borci ”zagreju” votkom (i u JNA je u ekstremnim zimskim uslovima deljen alkohol u kockama), pitanje je zašto se tom rešenju pribeglo u avgustu 1941. godine. Naredba №0320 o izdavanju votke vojnom osoblju na prednjoj liniji angažovane armije po 100 grama na dan (Приказ о выдаче военнослужащим передовой линии действующей армии водки по 100 граммов в день) bila je vojnički precizna i potpisana je od strane zamenika ministra odbrane, general-lajtanta intendantske službe Hruljova, 25. avgusta 1941. godine posle samo dva meseca rata. Službeno objašnjenje za ovakvu odluku bilo je da se alkohol izdaje radi osnaženja (podrške) borbenim sposobnostima u složenim uslovima, ali i kao nagrada. Od reči do reči. Objašnjenje za izdavanje votke za praznike nije trebalo posebno obrazlagati.

Evo i teksta te naredbe u celini:

Neke nelogičnosti u ovoj naredbi ne vredi komentarisati; najuočljivija je ta da niko nije mogao znati koliko će ljudi u toku sledećeg meseca nestati sa spiska živih i prisutnih i da se ne mogu posmatrati kao rashodna strana.

Kako se pokazalo korišćenje alkohola na prvoj borbenoj liniji? Da li je ugrožavalo borbenu spremnost? Razblaženi alkohol dopreman je do frontovske pozadine železnicom u cisternama. Mesečno je tako stizalo od 43 do 46 cisterni. U mestima istovara presipali su alkohol u burad ili bidone za mleko i slali do korisnika. Kada se u proleće 1942. godine pogoršalo stanje na frontovima, u Narodnom komesarijatu su rešili da naprave razliku u sledovanju alkohola. Predviđeno je da se votka deli samo jedinicama koje su bile uspešne u borbi, i to udvostručeno – do 200 grama dnevno.

Očigledno je da je pitanje alkohola bilo među važnijim, uporedo sa situacijom na frontu, jer se Staljin umešao u posao intentantskih službi i korigovao taj prelog. Naredio je da se takvo sledovanje deli samo učesnicima ofanzivnih operacija, a ostalim na prvoj liniji ostajalo je po 100 grama samo za praznike. I to je precizirano, pa je na spisku ukupno bilo sedam centralnih državnih praznika, uz proslavu dana puka, odnosno odgovarajuće jedinice. Predviđeno je bilo i da se izdaje alkohol za Međunarodni dan mladih (šesti septembar), ali je Staljin i to precrtao. Konačno naređenje, № 1889s (oznaka tajnosti je spuštena sa najstrože tajnosti na tajno) stupilo je na snagu šestog juna 1942. godine.

Ubrzo pošto je Crvena armija krenula u nastupanje kod Staljingrada, uslovi sledovanja votke ponovo su izmenjeni. Tako su od 12. novembra 1942. godine 100 grama opet počeli da dobijaju svi na prvoj borbenoj liniji, dok su učestvovali u borbenim dejstvima. Oni koji su služili u pozadini, u divizijskim i pukovskim rezervama, inžinjeriji, koji su radili pod vatrom neprijatelja, ali i ranjeni po dozvoli lekara, dobijali su 50 grama dnevno. Na Zakavkaskom frontu su odlučili da zamene 100 grama votke sa 200 grama portvajna (popularno sovjetsko vino po ugledu na portugalska vina) ili po 300 grama suvog vina (s minimalnim procentom šećera ili bez njega).  

Dok čitate ove redove sigurno je teško oteti se utisku o birokratizovanosti sovjetskog aparata, pa to deluje, u svojoj ozbiljnosti i sitničavosti čak i smešno. Ali, tada nije bilo. Usledila je još jedna korekcija ove  naredbe. Posle pet meseci, 30. aprila 1943. godine zamenila ju je odluka № 3272 O izdavanju votke pripadnicima aktivne armije. Evo i nje u celosti:

1. Prekinuti od trećeg maja masovno, svakodnevno izdavanje votke.
2. Izdaje se po 100 grama votke svakog dana samo onima koji su u ofanzivnim operacijama pri čemu su Vojni saveti frontova i samostalnih armija dužni da dostave precizne podatke (po ovoj tački reklo bi se da su vrhunsku vojnu tajnu – jedinice u nastupanju – mogli znati i intendanti, prim. autora teksta). 
3. Svim ostalim pripadnicima izdavati 100 grama votke samo u dane revolucionarnih i opštedruštvenih praznika. 

Sudeći po ovoj naredbi, izgleda da se upotreba votke samoinicijativno proširila na šire područje fronta pa i pozadine. Za dotur do položaja bile su potrebne već i kompozicije cisterni ove sve važnije tečnosti.

Odmah posle Kurske bitke votku su počele da dobijaju i jedinice NKVD i Železničkih snaga. Podela votke ukinuta je maja 1945. godine posle pobede nad Nemačkom i njenim saveznicima u Evropi. 

Posle rata u Oružanim snagama SSSR sto grama alkohola u vidu suvog vina dobijale su samo posade atomskih podmornica i to u vreme borbenih patrola i dežurstava. 

Da li je pomoglo?

Bilo je istraživača, istoričara, vojnih stručnjaka, lekara i predstavnika drugih struka koji su se posle rata ozbiljno bavili i ovim pitanjem. Za medicinske potrebe on je bio nužno potreban, čak je korišćen usled nedostatka narkoze u hitnim intervencijama. Istina je da je ministarska doza, odnosno čaša ( наркомовская чарка) više smetala nego koristila.

Ponašanje boraca postajalo bi nekontrolisano, koncentracija bi opadala, a broj ranjenih i poginulih je rastao. Direktna opasnost je bila podmukla: korišćenje alkohola dovodilo je lažnog osećanja toplote, pri čemu je dolazilo do promrzlina, ganrene, pa i amputacija!

Stoga je ova mera kritikovana posle rata, a njene posledice su bile najvećim delom nepopravljive. Nije sovjetska armija jedina koristila alkohol, ali se za nju najviše zna i priča. Francuzi su dobijali vino, a u obroke britanskih i američkih vojnika uključivano je i pivo tokom Drugog sv. rata. Rat je spasao američku industriju piva. 

Lični osvrt

Na našem portalu sigurno ima čitalaca koji su bili, živeli ili žive u Rusiji. Autor ovih redova, kao antialkoholičar, mogao je da trezveno sagleda svoja brojna i bogata iskustva sa mnogih prijema i banketa širom Rusije, ali i svakodnevnih obeda i druženja. Šta Rusi piju danas?

Nekada se pila samagonjka (самогонка, votka u domaćoj radinosti), a sada je kupovna votka veoma jevtina i ima je stotine vrsta. Sve su slične i ne razlikuju se mnogo po snazi, osim nekih ekskluzivnih. Glavna razlika je u veoma maštovitom dizajnu flaša, naziva i opreme pakovanja. Međutim, u  senci votke ostaju neopravdano pivo i vino. Odličnog su kvaliteta i mnogo se piju. 

Najveća opasnost za antialkoholičare vreba za stolom s većim društvom. Običaj zdravice je široko rasprostanjen, praktično obavezan čak i u trivijalnim, kućnim prilikama, i ako se nađete u takvom društvu, računajte da ćete morati da popijete toliko čašica votke koliko je prisutnih za stolom – jer svi će dobiti reč.

Rusi i za to imaju rešenje – udišu isparenje ražanog hleba, jedu grožđe (ono brzo razlaže alkohol) i krastavčiće. Ne može da eliminiše, ali može da umanji uticaj alkohola. Stoga je najbolje da odmah kažete da ste na lekovima i da ne smete  da popijete ni kap. Oni neće lako odustati od navaljivanja, ali imate utehu da ste bar pokušali…Živeli!