Na terazijama istorije Mađarska je često bila jezičak ili jedan od važnih učesnika. Posebno dramatični bili su XIX i XX vek u kojima je gubila i dobijala teritorije, birajući često pogrešnu stranu. Država u središtu Evrope ponovo je u žiži interesovanja kao kamičak u cipeli Evropske unije, ali i kao mesto pregovora.
Svi koji znaju da je ovu zemlju teško mimoići drugačije posmatraju i tumače mesto Mađarske u dugoj istoriji evropskih kriza. Od surovog ratničkog plemena, preko Austrougarske, do ostrva mira, kako ju je nazvao njen predsednik, pređen je dug i težak put.
Naš portal povremeno podseća na složenost okolnosti i odnosa kada je reč o Mađarima (Noćna mora na Dunavu: sramota u EU uoči samita Rusija-SAD – kako je Orban ponizio fon der Lajenovu), jedinstvenom nacionu u Evopi koji svoje poreklo dobrim delom vodi od Huna, ratnika iz azijskih stepa. Došli su i ostali na tom prostoru. U Drugom sv. ratu Mađarska je, kao članica Sila osovine, učestvovala u holokaustu na sovjetskoj teritoriji.
Nije čudo što su Sovjeti potom prema njima bili nemilosrdni. Nepotvrđena legenda kaže da Sovjeti nisu zarobljavali Mađare. Kada su ugrabili priliku, Mađari su krajem osamdesetih godina uklonili granične prepreke prema Austriji i to je ubrzalo raspad Istočnog bloka, a zatim i Sovjetskog Saveza.
Krv na ulicama Budimpešte
Pre toga se dogodio još jedan otvorena oružana pobuna protiv Sovjeta, poznata pod nazivom Mađarska revolucija (mađ. 1956-os forradalom, rus. Венгерское восстание, engl. Hungarian Revolution of 1956) koja je trajala od 23. oktobra do desetog novembra 1956. godine.
Ovoj pobuni prethodili su neredi i pobune u Istočnoj Nemačkoj i Poljskoj. Brzo su skrajnuta iz javnosti zverstva Sila osovine, da bi Sovjete tzv. slobodni svet bez ikakve zadrške proglasio nehumanim i surovim. Ovaj tekst nema nameru nikoga da pravda ili abolira, već da rasvetli obe strane medalje.
CIA i događaji u Mađarskoj
Na jednoj strani bili su Sovjeti, s namerom da se obezbede na zapadnim granicama i očuvaju celovitost bloka koji su stvorili. Na drugoj strani bili su Angloamerikanci, neiskreni, iznuđeni saveznici, koji su od prvog dana kapitulacije Trećeg rajha svoje namere prema Sovjetskom Savezu definisali kao borbu protiv pošasti komunizma. Od zemalja koje su vekovima pljačkale slabije od sebe drugačije mišljenje se i nije očekivalo.
U ovom slučaju majstori medijskog ipsihičkog rata veoma su pažljivo birali sredstva koja su, najčešće, bila subverzivna i protivzakonita. Kada se čuju reči pozivanja Zapada na međunarodno pravo, prećutkuje se aktivna rušilačka uloga njihovih službi. To jeste istina, koliko god se to nekome dopadalo ili ne. Pri tom su kao glavne izvođače radova koristili CIA (i srodne službe), mezimče sistema kome se mnogo toga progledalo kroz prste.
Ako ste pažljiv čitalac našeg portala, mogli ste videti da su u više tekstova opisane tajne akcije maštovitih imena; s druge strane, dovoljno dugo se već govori o tome da Rusiju treba rasparčati i da ne može samo ona da koristi resurse koje im je dao Bog; maske su odavno zbačene, pa bi i najnaivniji mogli da shvate šta stoji iza ”oslobodilačkih” misija SAD i CIA.
Tipično svojstvo ovih akcija jeste – upornost. U mnogim operacijama zabeležen je neuspeh. Ipak, jednog dana srušen je Berlinski zid u kome su se nalazile i mađarske cigle.
CIA je aktivno delovala na području Mađarske u periodu od1950. do 1957. godine. Prikupljani su obaveštajni podaci preko diplomatskih službi i vrbovanih saradnika, ali su organizovane i brojne psihološke akcije i pritisci. U tome su veliku ulogu imali mediji, posebno radio. Velike evropske sile imale su propagandna odeljenja za svaku socijalističku zemlju, odakle su sistematski demonstrirali meku moć istina, poluistina i laži (Da je medijska komponenta rata veoma važna uverili smo se više puta: RIAS – glasnogovornik Hladnog rata).
U knjizi ”Sloboda radija: trijumf Hladnog rata na radiju Slobodna Evropa i Radiju Liberti” (Broadcasting Freedom: The Cold War Triumph of Radio Free Europe and Radio Liberty) detaljno su opisane ove dugogodišnje operacije.Autor je Arč Padington (Arch Puddington), a knjiga je objavljena 2000. godine u izdanju Univerziteta u Kentakiju (University Press of Kentucky).
Ovo što navodimo, kako se može videti, nisu naše insinuacije ili teorije zavere, već ameriki izvori. Autor je naveo da su pobunjeničke aktivnosti u Mađarskoj (1950-1956) bile finansirane od strane CIA. Takođe je napisao da Radio Slobodna Evropa nije ispunio sugestiju da aktivnije raspali vatru pobune i ustanka. Da li je to bilo deo dogovorene generalne strategije, ostaje nerazjašnjeno.
U ovim poslovima veliku ulogu igrao je oficir CIA, Geza Katona, jedini koji je odlično vladao mađarskim jezikom. On je bio na službi u Mađarskoj od 1950 -1957. godine. Najveći deo vremena radio je tajno. U vreme pobune održavao je kontakte sa zvaničnim organima vlasti pod diplomatskom maskom i davao uputstva mađarskim saradnicima, operativnim vezama.
Ustanak je ipak u potpunosti iznenadio analitičare i stratege CIA. Najveći deo informacija CIA je dobijala iz prigraničnih reona u blizini Austrije. Sovjeti su znali s kim imaju posla, pa su informacije bilo koje vrste veoma pažljivo skrivane ili plasirane. Da li je jedan čovek, ma koliko verziran, bio dovoljan za takav poduhvat, pogotovo što ga je ograničavao i diplomatski status? Očigledno – ne.
Agenti CIA imali su nedovoljnu, jednostranu sliku stanja na terenu, pa se u njihovim dokumentima to navodi kao opravdanje za neuspeh ustanka. Do izražaja su došle (bar prema tvrdnjama operativaca) i nesuglasice, odnosno rivalstvo s Armijom SAD i njenim obaveštajnim strukturama. U izveštajima su gorko i ironično navodili da ”koliko god mi nismo bili u toku i stanju da delujemo efikasno – vojne službe su bile još gore”. Stoga su u tom duhu preporučivali svojim rukovodiocma da vojne obaveštajce drže na dovoljnoj udaljenosti i rade samo ono što je neophodno da oni (Armija) budu srećni.
Kada je ustanak propao, Katona je tražio od svojih rukovodilaca upustva u vezi s dostavom oružja i municije, kako bi pobunjenici mogli da deluju iz ilegale, gerilski. Na to su mu iz Lenglija 28. oktobra odgovorili: ”Mi smo dužni da se bavimo samo prikupljanjem informacija i da se ne mešamo ni kakve akcije koje bi mogle razotkriti zainteresovanost SAD ili dati povod za intervenciju…Uvoziti američko oružje u Mađarsku zabranjeno je”. Tim rečima.
Dokumenti svedoče o tome da slanje oružja nije ozbiljno razmatrano. Niko nije potvrdio količinu, vrstu i mesto američkog oružja s kog bi ono bilo na raspolaganju CIA. Nikavih ustaničkih ili diverzantskih grupa koje bi finansirala CIA nije bilo. Tako tvrde Amerikanci. Početkom pedesetih pojavile su se male grupe za izvođenje psihološkog rata i eventualnih vojnih akcija (najpoznatija je Mađarski nacionalni savet, s Belom Vargom na čelu). One su mestimično, u epizodama, u veoma složenim uslovima delovale. Već 1953. godine stanje i mogućnost njihove akcije bilo je veoma suženo i pogoršano. CIA nije mogla u Mađarsku ni da ubaci agente koji bi pomogli ustanicima.
Šta se sa sigurnošću zna?
Obično se istoričari pozivaju na dokumenta s kojih je skinuta oznaka poverljivosti, ali i tada treba biti oprezan; pre toga dokumenta se još jednom dobro pregledaju i procene, kompromitujuća unište, a ona najvažnija sklone na sigurno. Godine 2006. objavljeni su dokumenti u dva toma (99 i 106 stranica) o aktivnostima CIA u Mađarskoj. U njima se tvrdi da Katona nije učestvovao ni u jednoj operativnoj delatnosti jer je to bilo zvanično onemogućeno nemešanjem SAD.
Praktično, nijedna aktivnost u periodu od 23. oktobra do četvrtog novembra, ako se realno proceni situacija i njegov doprinos, ne može se podvesti pod obaveštajnu delatnost. Katona je bio, po tom tumačenju, posmatrač, svedok događaja, dok je realna slika na terenu, kako smo već naveli, bila drugačija.
To kažu u CIA. A kako je zaista izgledalo?
Mnogo je objavljenih dokumenata koja dokazuju postojanje tajnih emigrantskih grupa koje su pedesetih godina prošle obuku u SAD. Pouzdano se zna za bar dve mađarske grupe – Crvene čarape (Red Sox) i Dobrovoljački korpus slobode (Volunteer Freedom Corps), ali toga u dokumentima CIA nema. Ona ne beži od toga da je omogućavala povratak dobrovoljaca u Mađarsku, ali ništa više. Šta su oni u Mađarskoj potom radili, informacija s američke strane nema.
Sovjetska stana medalje
Zvanično, ustanak je iznenadio Moskvu, uprkos činjenici da su hiljade sovjetskih vojnika, oficira KGB i partijskih doušnika bile u mogućnosti da saznaju i mnogo bezazlenije stvari nego što su pripreme za ustanak (kako su to zvali Sovjeti), odnosno revoluciju (kako su navodili na Zapadu). Podsetimo se da je to vreme previranja posle Staljinove smrti i da su mnogi žurili da ulepšaju svoje biografije. Stoga su u Moskvi za sve optuživali CIA, kao da je ona svemoguća.
Klim Vorošilov, jedan od najglasnijih staljinista, a potom i najglasnijih antistaljinista, inače najzaslužniji za uspostavljanje komunističkog režima u Mađarskoj, iskoristio je priliku da se obruši na naslednike prestola, Suslova i Mikojana. On ih je optuživao govoreći da je CIA bila aktivnija od njih u Mađarskoj. U to vreme službe koje su odgovarale ovoj dvojici bile su neuporedivo brojnije i spremnije nego retki saradnici CIA. To Vorošilovu nije smetalo da se razgalami, prećutkujući svoju prošlost u kojoj se nalaze katastrofa 1941. godine i tragedija Lenjingrada.
Posle nekoliko dana bezvlašća u Budimpešti, Sovjeti su to rešili na svoj način – poslali su armijska pojačanja i do desetog novembra u potpunosti uništili sve pokušaje ustanika. Na cedilu su ostali Imre Nađ i Pal Maleter koji su streljani. U određivanju njihove sudbine mračnu i značajnu ulogu odigrala je i jugoslovenska strana, što je posebna priča.
Činjenica je da se CIA nije previše angažovala u Mađarskoj, jer nije ni mogla. Očigledno je u njenim redovima bilo trezvenih stratega koji su dobro znali koliko je teško, praktično nemoguće, sprovesti ideje ustanika u srcu Istočnog lagera. Njihova uloga svela se na veoma glasnu, obimnu, stručnu, ali bezopasnu radio-aktivnost. Preko emisija na mađarskom jeziku pokušali su da sprovedu nekoliko psihološko-propagandnih akcija većeg obima.
Međutim, ni s druge strane, u sovjetskim redovima, nisu sedeli amateri. Zakasnelu satisfkaciju CIA je dobila 1989. godine kada je izdejstvovala od Mađara proterivanje Edvarda Li Hauarda (Edward Lee Howard), prebega koji se dugo i konforno skrivao u Budimpešti. U to vreme takav postupak predstavili su kao otopljavanje odnosa. On je otišao u Švedsku, da bi se potom vratio u Moskvu i tamo preminuo. Uskoro je usledilo pomenuto otvaranje granice prema Austriji, pad Berlinskog zida i drugi događaji koje mnogi nisu dočekali.
Mađarska je ponovo došla u centar zbivanja tokom SVO, pa se može reći da je u njenoj istoriji otvoreno novo, uzbudljivo poglavlje. Nekadašnji, uz Poljake i Baltike, najljući protivnici Sovjetskog Saveza (i Rusa, kao dominantnog naroda), bez ikakvih problema komuniciraju s Ruskom Federacijom po različitim pitanjima, uglavnom onima koji su Mađarskoj po volji.
