Hitlerov poslednji plan: Alpska tvrđava – kako je vođa Trećeg rajha zamišljao apokaliptični kraj

Kako je Hitler zamišljao kraj rata za Nemačku? Početkom 1945. godine i najokorelijim zlikovcima Trećeg rajha bilo je jasno kuda vode njihove ideje, u šta su se upustili i kako će se sve to završti. U normalnoj istorijskoj percepciji svaki rat se, najčešće, završava porazom jedne od strana (sa svim što uz to ide), primirjem ili nekim trećim, civilizacijskim rešenjem.

Kod Nemaca ni to nije moglo biti kao kod drugih. Zato je Hitler, u stilu totalnog rata, zamislio i totalni kraj, do tada primenjivan, uglavnom, na pojedinačnom, lokalnom, izolovanom nivou. Malo njih se rešilo da rat završi tako što će uništiti sve za sobom, uključujući i sebe, a vođa je upravo to imao na umu. Koji događaji su ga na to naveli?

Kada je pala Budimpešta (poslednje veliko strateško uporište na centralnom ratištu) već 17. februara, četiri dana po ulasku sovjetskih trupa u taj veliki grad, Stavka je poslala nova naređenja štabovima Drugog i Trećeg ukrajinskog fronta. Sledeći pravci vodili su ka Bratislavi i Beču koji su srazmerno brže osvojeni nego mađarski glavni grad.

Drugom Ukrajinskom frontu Malinovskog detaširali su iz sastava Trećeg Ukrajinskog fronta 27. armiju, a Tolbuhinu su iz istog fronta prebacili 46. armiju i Drugi gardijski mehanizovani korpus Sviridova. Pod operativnu komandu Malinovskog stigla je i Dunavska flotila, kao i 83. samostalna brigada morske pešadije.

Iz rezervi Stavke pridodali su i kompletnu, posebno probranu Devetu gardijsku armiju Glagoljeva, koja je bila sastavljena od desantnih jedinica. Čak je i Hitleru bilo jasno da će Malinovski krenuti severno od Dunava i da će, u sadejstvu s drugim snagama zauzeti i Bratislavu i Beč…a da niko u tome neće moći da ih spreči. 

Usledile su očajničke ideje. Prošlo je vreme maštanja i planiranja pohoda ka Srednjoj Aziji, Indiji i dalje. Sada je trebalo sačuvati svoje dvorište. Hitler je izneo spasonosnu ideju da formira Alpsku tvrđavu. Ta ideja zasnovana je na ranijim naporima Himlera da u tom području stvori neku vrstu zatvorenog područja, nedodirljivog u svakom smislu reči.

Alpska tvrđava je zapravo širi geografski pojam, teritorija koja je obuhvatala Austriju, Bavarsku i prigranične reone Čehoslovačke i Italije. Zato je trebalo po svaku cenu usporiti front u Mađrskoj, omogućiti dostup njenoj nafti, sačuvati austrijsku industriju i formirati Dunavski front; to je u Hitlerovim sećanjima trebalo da liči na novi Zapadni front, ali prema Sovjetima.

Pošto se ta ideja ubrzano kompromitovala već padom Budimpešte, kao krajnju varijantu Hitler je razmatrao mogućnost pretvaranje Berlina u neosvojivu tvrđavu. Pri tom je prihatio, bez mnogo otpora, predlog generala da se ne opire spajanju saveznika sretnu na Elbi (pošto već nisu mogli da ih zadrže bez velikih gubitaka). Taj potez tumačio je proviđenjem da će se Angloamerikanci i Sovjeti sukobiti usled podele ratnog plena.

Hitler tada nije znao da su Britanci već imali razrađen plan da udare na Sovjete kako bi ih izbacili iz Centralne Evrope. Nije, očigledno, samo Hitler bio fanatični mrzitelj Sovjeta, ali u tom scenariju glavnu reč su imali Amerikanci. U slučaju pada Berlina, Tako bi, po Hitlerovoj zamisli, u Severnoj Nemačkoj ostale grupe armija ”Sever” i ”Jug”, a komandu bi preuzeo Denic. Dok bi Denic usporavao saveznike, u Alpima, u reonu bavarskog Berhtesgadena, nastavila bi da deluje nemačka Vrhovna komanda, najviše vojno i političko telo koje je preostalo.

Na te maštovite planove Sovjeti su imali samo jedan odgovor – rapidno nastupanje, pa su bez mnogo ustezanja nezadrživo prodirali kroz Nemačku. Hitler nije imao nameru da kapitulira, već da učini nešto mnogo gore: pad Trećeg rajha želeo je da pretvori u potpunu katastrofu nemačkog naroda. Ni ovaj način rezonovanja nije bio originalan, niti je Hitler jedini koji je tako razmišljao.

Još je Luj XIV rekao – ”Posle mene potop” (après moi, le déluge).  Da li je on to rekao u afektu ili očajanju, svejedno je, jer je 20. marta 1945. godine preko radija emitovano njegovo naređenje; ono je u svojoj finalnoj formi zvučalo vojnički logično, ali niko nije imao iluzija šta se iza toga krije.

”Borba za opstanak našeg naroda traži nužno upotrebu svih sredstava koja mogu oslabiti protivnika i omesti ga u daljem napredovanju. Stoga naređujem:

1. Uništiti na teritoriji Imperije sve vojnički važna sredstva transporta i veze, privredne objekte i centre snabdevanja, kao i realne vrednosti koje protivnik može iskoristiti za nastavak rata. Učiniti to odmah ili u najkraćem mogućem roku.  
2. Odgovorni za uništenje svih vojnih objekata, uključujući transportna sredstva i sredstva veze, privrednih objekata i drugih važnih tačaka, biće gaulajteri i imperijalni komesari za odbranu. Oružane snage dužne su da pruže odgovarajuću pomoć navedenim licima prilikom izvršenja ovih zadataka. 
3. Ovo naređenje maksimalno brzo dostaviti svim vojnim strukturama, a svako drugo ponašanje biće ništavo i nevažeće.

Schwarz auf Weiß 

Crno na belo! Ovo naređenje, u samo tri tačke, nije proizvod mašte nekog kreatora teorija zavere ili urbanih legendi, već otvorena radio-emisija koju je čuo ceo svet. Nemačka je trebalo da bude pretvorena u zonu sprežene zemlje gde ljudi ne bi mogli u dužem vremenskom periodu da prežive. Pri tom je Hitler ignorisao činjenicu da nastupajuće armije imaju svoje načine opksrbe i da ih ova naređenja ne bi nimalo pogodila.

Naprotiv – Sovjeti i Angloamerikanci nisu bili gerilske grupe koje su se snabdevale otimanjem od neprijatelja. Ovo naređenje dovelo bi do fizičkog uništenja značajnog dela nemačkog naroda. Međutim, sam nemački vrh je imao za sebe drugačije planove. Teško prohodni reon austrijskih i bavarskih Alpa – Zalckamergut (Salzkammergut) oni su pretvorili u tzv. Alpsku tvrđavu. Imajući za leđima neutralnu Švajcarsku, fanatici iz Hitlerove elite nameravali su da organizuju kružnu odbranu, blokiraju prevoje, tunele i drže položaj dok se ne sukobe angloameričke i sovjetske trupe, a onda će već videti kome će se prikloniti.

Ovaj plan nije stvoren tek tako. Himler i Šelenberg su još 1843. godine ostvarili odgovarajuće kontakte sa obaveštajnim službama SAD i Velike Britanije, a poslednjih meseci rata pokušali su da te veze ojačaju i prodube, o čemu su Sovjeti imali proverene informacije.

Značaj Alpske tvrđave istaknut je i time što je za načelnika Glavne imeratorske uprave bezbednosti bio postavljen obergrupenfirer SS Ernst Kaltenbruner (Ernst Kaltenbrunner, Austrijanac, završio s konopcem oko vrata u Nirnbergu). On je već početkom 1945. godine veći deo svoje uprave preselio na jug, a Oto Skorceni dobio je naređenje da formira specijalni korpus obezbeđenja SS Alpenland.

Na tom položaju nacisti nisu stigli da dočekaju i štite svog vođu jer je on 30. aprila izvršio samoubistvo. Poslednje utočište elite nacista trebalo je da brane jedinice Vermahta koje su se povlačile iz Mađarske, s Balkana, iz Italije i sa Zapada. Tu je prebačena i padobranska divizija, uz oko 2000 probranih esesovaca koji su izabrali da svoj kraj dočekaju u borbi do poslednjeg čoveka.  

Sudbina Alpske tvrđave 

U ovaj kraj stigle su poznate nacističke glavešine s porodicama, ljubavnicama i kućnim dragocenostima. Zajedno s tom dvorskom kamarilom, novopečenim plemićima, tu su skrivene opljačkane dragocenosti, slike, zlato, pribor za jelo, nakit, čak i falsifikovani novac s klišeima i rezervom specijalnog papira. Sa sobom su poneli i dragocenu arhivu s kojom su neki kasnije napravili dobru trgovinu u zamenu za život.

Zaista je to mesto, s dubokim usecima među brdima, planinskim jezerima i gustim šumama bilo idealno za skrivanje. Reon Auze (Bad Aussee u Štajerskoj) nalazi se između Mrtvih planina (Totes Gebirge) i planinskog masiva Dahtštejn (Steirische Alpen Dachstein -Krovni kamen, planina visoka gotovo 3000 metara) u blizini jezera Toplic (Toplitzsee), o kome smo već pisali u tekstu Boja novca. Kada su već bili toliko sigurni u sebe da tamo sklone ogromne svote falsifikovanog novca, smatrali su da će i njima biti bezbedno, bar dok ne prođe glavni udar.  

Kada je i poslednjem fanatiku bilo jasno da ih od kapitulacije dele samo dani, sva blaga su brižljivo sakrivena po raznim špiljama, kamufliranim prolazima, ili na dnu brojnih jezera. I tada su nacisti delovali planski i organizovano, čak vrlo disciplinovano. Skorceni je stvorio ogromno skladište oružja i municije za koje se očekivalo da će dobro doći službama SS, SD, ali i Verfolfu, jer su postojali planovi da nastave borbu ilegalno. Ulaz u skladište bio je planski urušen i kamufliran, kako se niko ne bi dosetio da tu zagleda.

I to je, naravno, bio plan bez osnova, kao i većina drugih operacija. U toj oblasti uveliko su delovali austrijski partizani; čak i da nije bilo njih, posle kapitulacije sve teritorije koje su bile pod Nemcima pažljivo su pretražene. Može se reći da nema kvadratnog metra koji nije pregledan. Godinama posle rata saveznici su, jedno po jedno, otkrivali nacistička skrovišta i tajne magacine. Pored toga, stvorene su svesno i razne legende o tim skrovištima, kako bi se savezničke trupe, ali i radoznalci, naveli na pogrešan trag, što je i danas predmet mnogih špekulacija i cilj ambicioznih avanturista, tragača za blagom Trećeg rajha.

A šta se dogodilo s tom famoznom naredbom o sprženoj zemlji, odnosno uništenoj Nemačkoj? Više puta je citirana Hitlerova izjava koju je izgovorio u mešavini besa i rezignacije da ga nemački narod ne zaslužuje, i da stoga ne zaslužuje i da živi. Zabeležena je doslovno sačuvana njegova izjava:

”Svi su me lagali, svi su me prevarili, niko mi nije govorio istinu. Oružane snage su me lagale, a sad me je i SS ostavio na cedilu. Nemački narod nije se borio junački i zaslužuje da nestane. Rat nisam izgubio ja, nego nemački narod”.

Nacisti jesu, naravno, bili fanatici, ali nisu bili tolike budale da unište svoju zemlju. Umesto toga, raznim pacovskim kanalima našli su utočište u Južnoj Americi, Africi, a mnogi su dobro plasirali svoja znanja i iskustva pobednicima, o čemu smo više puta pisali. Alpska tvrđava je sada deo turističke ponude brojnih banja u blizini i meta mnogih planinara – amatera. I teoretičara zavera, naravno…