Maljutka protiv tenkova: kako je AT-3 Sagger postao ikona protivoklopne borbe

U ruskom jeziku imenica maljutka je hipokoristik – njome se od milja nazivaju deca (mališan, devojčurak), ali i mali ljudi, predmeti; čak se i jedna hranjiva smeša s mlekom za decu naziva tim imenom.

U istoriji je poznat i najomraženiji čovek Rusije Maljuta Skuratov (Григорий Лукьянович Скуратов-Бельский), nizak, zdepast čovek; sušto zlo kog je Bulgakov smestio uz đavola, osnivač zloglasne garde Ivana Groznog – apričnjika (опри́чнина, lična policija) koja je delovala na području pod neposrednom kontrolom cara. Nadimak je nosio s punim pravom.

Ipak, u savremenom rečniku imenica maljutka neraskidivo se vezuje za jedno od najpoznatijih PT sredstava, koje niz godina predstavlja opasnost kako za oklopna vozila, tako i za utvrđene otporne tačke, pa i druge objekte opšte namene.  

Maljutka (indeks GRAU: kompleks 9K11, raketa 9M14) u kodifikaciji NATO dobila je oznaku AT-3 Sagger (tigl ili kupela, nekada glinena, sada metalna posuda koja može izdržati veoma visoke temperature). To je protivtenkovski vođeni raketni kompleks prve generacije; jedno od retkih sredstava gde su Sovjeti kasnili za konkurencijom, ali kada su ga napravili, smesta su stigli da u prvoj borbenoj liniji zauzmu vodeće mesto. Maljutka je uspešan naslednik sistema Bumbar (Шмель –AT-1 Snapper, vrsta morske ribe) i Falanga (AT-2 Swatter – plastična mlatilica za ubijanje muva).

Kako je stasala maljutka?

U tekstu ”Kako su nastale ubice teškog oklopa na ratištima, protivtenkovske vođene rakete?” bavili smo se podrobno ovom tematikom, ali nismo pojedinačno razrađivali pojavu najpoznatijih modela, pa je ovo prilika za to. Kompleks 9K11 razrađen je u Konstruktorskom birou mašinogradnje  u gradu Kolomna (jedan od najstarijih gradova Moskovske oblasti) 1960. godine. Glavni konstruktor bio je čovek simboličnog prezimena – Nepobedivi (Серге́й Па́влович Непобеди́мый).

Pizoelektrični upaljači rezultat su napora Naučno-istraživačkog tehnološkog instituta u Balašihi. Već 16. septebra 1963. godine sistem je uveden u naoružanje. Proizvođen je u SSSR do 1984. godine. Samo lansera proizvedeno je preko 300.000, dok se broj raketa ne zna jer su proizvođene serijski u Kini i Jugoslaviji, a različite varijante takođe su proizvođene u Bugarskoj, Iranu, Čehoslovačkoj, Tajvanu, itd.

Krajem šezdesetih godina sistem je modernizovan i dobio je ozaku 9M14M. Konstruktorski biro je predložio da se ode i korak dalje kako bi se stvorio novi model, ”Maljutka 2”. Na osnovu iskustava s maljutkom ubrzano je stvarana porodica naslednika od kojih je svaki sledeći bio sve ubitačniji.  

Taktičko-tehničke karakteristike

Osobine ovog oružja i danas su veoma opasne za većinu oklopnih vozila, a za utvrđene otporne tačke svakako. Način aktiviranja i vrste nosača (maljutka je mogla da se postavi i na plovila) od ovog mališana napravili su dugoročnu pretnju protivniku. Navodimo podatke za osnovni model.

• Sistem navođenja: komandno-ručni, žicom, u kasnijim verzijama poluautomatsko.
• Dužina: 860 mm.
• Kalibar: 125 mm.
• Razmah krila: 393 cm.
• Dužina: 860 mm.
• Masa rakete: 10,9 kg.
• Brzina leta: 120 m/sec.
• Daljina dejstva: 500 – 3.000 metara.
• Vreme dosezanja maksimalnog dometa: 26 sec.
• Brzina rotacije: 8,5 obrtaja u sekundi.
• Bojeva glava: kumulativna.  
• Masa bojeve glave: 2,6 kg.
• Probojnost:
  • Pod uglom 0° – 400 mm.
  • Pod uglom od  60° – 200 mm. 
• Verovatnoća pogotka mete tipa tenk – 0,7

Najpoznatije i najmasovnije modifikacije:

• PTRK ”Maljutka” ( Малютка) 9K11, osnovni model s raketom 9M14 montiran na borbeno vozilo 9P110 ”Ovod” (mušica) na šasiji BRDM-1.
• PTRK ”Maljutka – P”, 9K11P, s raketama 9M14M  i 9M14M1 u sastavu borbenog vozila 9P133 na šasiji BRDM-2.
• PTRK ”Maljutka – 2” s raketom 9M14-2 u sastavu borbenog vozila 9P133 na šasiji BRDM-2.
• ”Maljutka M2T” (Maliutka, Rumunija). To je varijanta gde je originalno kumulativno punjenje zamenjeno s bojevom glavom rakete Milan 2T; modernizovan je motor i vođenje, a probojnost povećana do 880 mm. Ova verzija može da se montira na BMP MLI-84M i RN-94, a takođe i na BRT ZIMBRU 2000. Međutim, nije doživela serijsku proizvodnju.
• ”HJ-73” (Crvena strela 73) – kineska nelicencirana kopija. 
• 9M14M sa ručnim vođenjem i 9M14P1 sa poluautomatskim vođenjem. ”Krušikove” modifikacije s tandem bojevom glavom probojnosti do 800 mm, aerosolnom b/g i povećanim dometom do 5.000 metara.

Kod koga je u naoružanju?

Lakše bi bilo odgovoriti kod koga nije. Za neke države se zna broj lansera, pa ćemo ih i navesti:

Alžir, Angola, Jermenija (do 20 lansera, prema podacima iz 2016. godine), Afganistan, Bugarska (200 u rezervi), Mađarska, Vijetnam (500 lansera), Egipat, Zambija, Izrael (trofeji), Irak, Iran (kopirana bez licence), Jemen (35), Kirgistan (26), Kina (kopirano bez licence), Severna Koreja, Kuba, Libija (620), Mozambik (20), Mongolija (13), Maroko (40), Nikaragva, Poljska (na čuvanju), Pridnjestrovlje, Sirija, Srbija, Turkemnistan (100), Uzbekistan, Hrvatska (418), Etiopija i Južni Sudan. Ne koriste se više u Nemačkoj (ostale iz DDR), Poljskoj, Sovjetkom Savezu, Jugoslaviji, Finskoj i Čehoslovačkoj. 

Maljutka  u ratnim dejstvima

Gotovo da nema kontinenta na kome ona nije korišćena. Pojavila se u Vijetnamu 1967. godine pustošeći američku oklopnu tehniku, ali i sve drugo što joj je bilo u dometu. Tokom arapsko-izraelskih sukoba, a posebno u Četvrtom ratu, timovi operatera nanosili su veliku štetu izraelskim snagama. Poznat je slučaj egipatskog oficira Abdula Ate koji je prvog dana rata uništio 23 tenka, pri čemu je osam patona spalio u toku jednog sata.

Sirijci su ove rakete koristili prevashodno montirane na BRDM povećavajući im tako pokretljivost i žilavost. Maljutkom je uništeno oko 800 izraelskih tenkova. Gotovo 60% tenkova američke proizvodnje uništavano je upravo njome, pri čemu su prosečno ginula dva tenkista. Kubanci su u Angoli dejstvovali sa zarobljenih portugalskih helikoptera po oklopnoj tehnici Južnoafričke republike. Rezultati nisu poznati. U Afganistanu nije imala protivnika pa su je Sovjeti koristili protiv otpornih tačaka i teških mitraljeza. 

Maljutka je masovno korišćena u Iransko-iračkom ratu, kada se dogodio jedinstven slučaj da je njome oboren iranski helikopter AH-1J. U sukobima na prostorima nekadašnje Jugoslavije ovo sredsvo je masovno korišćeno jer ga je bilo u izobilju i sve strane su prošle odličnu obuku u JNA. Maljutka je tražila dobru obuku jer je i vrlo mali potez rukom na džojstiku mogao lako da izazove promašaj. Ipak, zabeležen je i slučaj da je tenk hrvatskih pobunjenika T 34-85 preživeo dva pogotka maljutke.

Jugosloveni su od 1973. godine u Krušiku proizvodili (i još uvek proizvode) maljutku u dve verzije – 9M14M sa ručnim vođenjem i 9M14P1 s poluautomatskim vođenjem s poboljšanim karakteristikama u odnosu na osnovni model. Konstruktori su mislili mnogo i na bezbednost operatera, pa pult 9S415M s periskopskim durbinom 9Š16 može da bude postavljen i na rastojanju do 15 metara od lansera što značajno povećava mogućnost preživljavanja operatera. Međutim, vreme maljutku neumitno gazi pa će se i ona ubrzo preseliti u zbirke vojnih muzeja.