Od braće Rajt (Wright brothers) i njihove letelice Flajer (Flyer) do danas avijacija je promenila sliku sveta više nego ijedno prevozno sredstvo. Savladana je treća dimenzija koja se odmah od sportsko-avanturističkog izazova pretvorila u komercijalni i vojni. Avioni vladaju nebom, a u istoriji njihove upotrebe ima događaja kojih bi se teško dosetio i najmaštovitiji scenarista. No, tehnologija, uvek na ivici izazova i rizizika ima svoju filosofiju. „Brže, više, bolje od protivnika“ ima svoju cenu.
Poseban izazov predstavlja avijacija na nosačima aviona. I u najpovoljnijim uslovima kod njih je sve moguće jer protiv sebe piloti imaju more, nebo, nosač kao minijaturno ostrvo na talasima i – svoj avion koji ume da otkaže baš u najtežim trenucima. Bez obzira na to što na nosače aviona stižu najelitniji modeli, i na njima se događaju kvarovi.
Piloti smatraju da je najteži deo leta sletanje i u pravu su. Sleteti na nosač koji se ljulja na talasima jeste veština, ali nije to jedini izazov. U slučaju koji ćemo opisati dogodilo se nešto što nijedan konstruktor niti fabričko uputstvo nije predvidelo.
Devetog jula 1991. godine tokom rutinskog leta na oko 2.400 metara visine, pilot poručnik Mark Baden, izveo je manevar sa negativnim opterećenjem (negativnim G-silama) kako bi rešio problem sa ventilom za gorivo. U pitanju je bio avion „Grumman KA-6D Intruder“ (modifikovani jurišnik „A-6“ koji je služio kao tanker za dopunu goriva u vazduhu) iz eskadrile VA-95 “Green Lizards”, stacioniran na nosaču aviona USS „Abraham Lincoln“ (CVN-72) u Indijskom okeanu.
U tom trenutku, zbog mehaničkog zamora materijala u strukturi sedišta, došlo je do slučajnog i nenamernog aktiviranja katapulta na desnoj strani gde je sedeo Kejt Galagher (Keith Gallagher). Sedište je probilo stakleni poklopac kabine (canopy), ali se zaglavilo na pola puta! Galager je ostao zarobljen: donji deo tela bio mu je unutar kabine, dok mu je gornji deo tela bio potpuno izložen spoljnim silama i udarima vetra brzine od preko480 km/h. Da stvar bude još gora, pomoćni padobran za stabilizaciju sedišta delimično se otvorio i obmotao oko repa aviona, držeći ga zategnutim unazad.
Kako sačuvati kolegu i avion?
Pilot Mark Baden odmah je usporio avion koliko je god bilo bezbedno moguće kako bi smanjio udar vetra i započeo hitno spuštanje prema nosaču aviona. Preko radio-veze javio se tornju: “Moj navigator je delimično katapultiran, treba mi hitno raščišćavanje palube!” Zbog strahovitog pritiska vetra i nedostatka kiseonika, Galager je ubrzo izgubio svest, a vetar mu je nekontrolisano širio ruke. Za manje od šest minuta od početka incidenta, pilot je izveo besprekorno hitno sletanje na nosač aviona i zakačio treću sajlu za zaustavljanje.
Procedura sletanja
Na nosačima se nalaze najelitniji piloti i posade, pa su sve procedure razrađene do gotovo nepredvidivih detalja. Upravo tako nešto se i dogodilo, a snalažljiva posada na palubi uspela je da se prilagodi datoj situaciji. Sletanje na nosač USS „Abraham Linkoln“ tokom tih šest kritičnih minuta pretvorila se u trku s vremenom u kojoj je svaka sekunda odlučivala o životu i smrti. Koordinacija između pilota i posade na brodu izvedena je u savršenom, ali napetom ritmu. U kontrolnom tornju najpre je zavladala zbunjenost. Poruka koju su čuli od pilota bila je neverovatna!
Usledila je i trenutna, prisebna odluka za pripremu palube. Kada je pilot Mark Baden uputio hitan poziv i javio da mu navigator visi van kabine, na nosaču je proglašena uzbuna najvišeg nivoa (“Crash Alert”). Paluba je odmah morala da se rasčisti, a avioni na spoljnim stajankama dodatno obezbede. Kontrolori leta su momentalno prekinuli sve tekuće operacije. Avioni koji su bili u redovnom krugu za sletanje poslati su da kruže dalje od broda kako bi se staza potpuno oslobodila.
Nosač aviona je odmah počeo da se okreće u tok vetra i ubrzava kako bi stvorio optimalan čeoni vetar preko palube, što pomaže avionima da slete pri što manjoj brzini u odnosu na brod. Sanitetske ekipe, vatrogasci i dežurni spasioci sa azbestnim odelima (“red shirts”) zauzeli su pozicije duž palube, spremni da reaguju sekundi nakon što se avion zaustavi.
Šta se događalo u avionu za to vreme?
U vazduhu nije bilo ništa manje napeto. Glavna pilotova dilema bila je – kako bezbedno prići palubi? Dok je prilazio nosaču, pilot se suočio sa ogromnim tehničkim i humanim izazovom. Morao je da balansira između dve opasnosti: prebrz let bi značio sigurnu smrt za navigatora zbog stravičnih vazdušnih struja. Previše spor let mogao je da dovede do gubitka kontrole nad avionom (stall) i pada u okean, što bi ubilo obojicu. Dodatni problem bio jepadobran.
Kao kod Marfijevih zakona – rešenja su se smenjivala, samo su se problemi gomilali. On se delimično otvorio i obmotao oko repnog stabilizatora aviona! Postojao je ogroman rizik da se padobran u potpunosti naduva pod pritiskom vazduha. Da se to desilo, povukao bi navigatora unazad, bukvalno ga prekinuo napola i potpuno poremetio aerodinamiku aviona, što bi izazvalo rušenje. Baden je doneo odluku da prilaz izvrši pri minimalnoj mogućoj brzini za „A-6 Intruder“, tik iznad brzine gubljenja uzgona. Zbog nedostatka krova kabine, vetar je urlao unutar kokpita, stvarajući zaglušujuću buku zbog koje pilot jedva da je čuo uputstva sa tornja.
Trenutak istine
Oficiri za navođenje sletanja (LSO – Landing Signal Officers) na krmi broda posmatrali su prilaženje kroz dvoglede sa potpunom nevericom. Gledali su čoveka koji nepomično visi na vrhu aviona sa raširenim rukama. Baden je morao da izvede sletanje iz prvog pokušaja. Svako promašivanje sajli i ponovno dodavanje gasa za uzletanje (tzv. bolter) stvorilo bi dodatno opterećenje koje Galagerovo telo ne bi izdržalo. Avion je dotakao palubu i kuka na repu je zakačila treću sajlu (koja se smatra idealnom metom za pilote). Sajla je naglo zaustavila masivni jurišnik.
Da podsetimo na nešto što je već dovoljno stresno: samo sletanje na nosač je samo po sebi kontrolisani udes jer avion sa velike visine bukvalno udara u palubu. Dodajte pri tom i posrtanje i ljuljanje broda usled talasa, kada pilot može da dobije i do metar-dva neplaniranog razmaka po visini i da se sudari s brodom. Tokom tog naglog zaustavljanja (od 240 km/h do nule u roku od dve sekunde), postojala je opasnost da Galager usled inercije izleti napred i podleti pod avion. Srećom, mehanizam sedišta koji je ostao zaglavljen uspeo je da izdrži G-sile zaustavljanja.
Kako je reagovalo osoblje na palubi?
Čim se avion zaustavio, medicinsko i tehničko osoblje skočilo je na trup. Galager je bio bez svesti, poplaveo od nedostatka kiseonika i sa očima potpuno zatvorenim od podliva. Prvi zadatak posade bio je da pažljivo iseku trake padobrana i bezbedno oslobode njegovo telo iz polomljenog pleksiglasa kako mu ne bi dodatno povredili kičmu. Prebačen je u brodsku bolnicu za manje od minuta, gde je ubrzo počeo da dolazi svesti, čime je ova neverovatna drama uspešno okončana.
Protivno svim medicinskim i fizičkim zakonima, Kejt Galager je preživeo ovaj zastrašujući događaj. Pretrpeo je teške povrede ramena i nerava na rukama, ali se uspešno oporavio i samo šest meseci kasnije ponovo dobio dozvolu za letenje. Pilot Mark Baden je za ovo čudesno spasavanje odlikovan Vazdušnom medaljom (Air Medal).
Kako je došlo do nesreće?
Šta je utvrdila istraga? Ovih šest minuta analizirani su mesecima i nepobitno je utvrđeno sledeće: avion „KA-6D Intruder“ koristio je proverena katapultna sedišta „Martin-Baker GRU-7“. Proces katapultiranja na ovom avionu planiran je tako da sedište bukvalno probija stakleni krov kabine (canopy) pomoću metalnih šiljaka na vrhu sedišta, pre nego što se aktivira glavni raketni pogon koji pilota izbacuje visoko u vazduh. Istraga je pokazala sledeći redosled otkazivanja:
- Zamor materijala: Tokom manevra sa negativnim G-silama, dotrajala i korodirala mehanička veza unutar sklopa za aktiviranje sedišta je pukla. Sistem je to prepoznao kao komandu za lansiranje.
- Prva faza: Aktiviralo se prvo, inicijalno punjenje koje je lansiralo sedište. Šiljci su uspešno probili staklo krova, i to je tačka u kojoj je proces stao.
- Prekid sekvence (glavni pogon nije se aktivirao): Da bi se glavni pogon ispod sedišta aktivirao i izbacila Galagera iz aviona, sedište je moralo da prođe pored određenog prekidača na šinama. Međutim, kako je sedište probijalo staklo, komadi akrilnog stakla i pritisak vetra stvorili su ogroman otpor. Sedište se blago nakrivilo i zaglavilo na šinama za svega nekoliko milimetara pre nego što je uspelo da aktivira glavnu raketu.
- Zarobljen u procepu: Kao rezultat te, reklo bi se teorijski nemoguće okolnosti, Galager je ostao zaglavljen na pola puta – noge su mu bile u kokpitu, a torzo na vetru.
Svedočenje pilota
Pilot Mark Baden je opisao taj trenutak kao iznenadnu eksploziju u kabini:
„Čuo sam strahovit tresak i kabina se momentalno napunila maglom, vetrom i bukom. Pogledao sam desno i video da krova kabine nema. Pomislio sam da se Kejt katapultirao. Ali kada sam pogledao ka njegovom sedištu, video sam njegove noge. Pogledao sam nagore – Kejt je bio van aviona, preko krova, okrenut leđima unazad, a glava mu je divlje mlatarala na vetru.“
Baden je odmah shvatio da ne sme da se katapultira i napusti avion, jer bi time automatski usmrtio svog navigatora. Morao je da spusti avion na nosač po svaku cenu:
„Znao sam da letim prebrzo. Usporio sam avion na samu granicu poniranja (stall). Pogledao sam ga ponovo, a vetar mu je skinuo masku za kiseonik. Oči su mu bile zatvorene, a lice potpuno deformisano od naleta vetra. Mislio sam da je mrtav. Rekao sam sebi: ‘Ubio sam ga.’ Jedini cilj mi je bio da donesem njegovo telo nazad na brod.“
Čega se seća navigator, Kejt Galager?
On pamti samo prvih nekoliko sekundi incidenta pre nego što je izgubio svest usled hipoksije (nedostatka kiseonika) i šoka:
„Osetio sam strahovit udarac i odjednom sam se našao napolju. Sve je bilo mutno. Pogledao sam dole i video unutrašnjost sopstvenog kokpita između svojih nogu! Shvatio sam da sedim na krovu aviona koji leti stotinama kilometara na sat.“
Galager je opisao borbu za dah i stravičan pritisak vetra:
„Vetar je bio nemilosrdan. Pokušao sam da udahnem, ali vazduh mi je silom ulazio u pluća i nisam mogao da izdahnem. Shvatio sam da ću se ugušiti. Uspeo sam da podignem ruke i rukama uhvatim gornji deo vetrobrana kako bih se privukao napred i sakrio iza stakla da uhvatim malo vazduha. Pogledao sam Marka; on me je gledao sa izrazom čistog užasa na licu. U tom trenutku, vetar mi je silovito otkinuo ruke sa vetrobrana i zabacio ih unazad. Tada sam se onesvestio.“
Gallagher je dodao da je sledeća stvar koje se seća bio trenutak kada se probudio na palubi nosača aviona, okružen lekarima koji su mu sekli odelo, dok je ponavljao: „Boli me, hladno mi je.“
Čudesni oporavak
Svi na brodu su mislili da Galager neće preživeti zbog povreda vrata i unutrašnjih organa usled stravičnog pritiska vazduha. Međutim, njegova pilotska kaciga i oprema su izdržali najteži udar. Imao je teške prelome oba ramena, paralizu leve ruke zbog oštećenja nerava i teške podlive, ali se potpuno oporavio. Njegov povratak letenju nakon samo šest meseci smatra se jednim od najvećih medicinskih čuda u američkoj mornarici.
