Japanske službe bezbednosti u Drugom svetskom ratu – zlo s Dalekog istoka

Bušido nije bio dovoljan kako bi se Japan zaštitio. Istoričari još uvek nemaju racionalan odgovor na pitanje kakav je to interes (osim fanatizma i megalomanskih ideja) povezao Italiju, Nemačku i Japan. Kao što znamo, Japan, koji je poslednji ušao u Sile osovina, poslednji је i kapitulirao. Pri tom je imao i vrlo teške bezbednosne zadatke.

Za razliku od svojih saveznika koji su vladali uglavnom kompaktnim, lako dostupnim teritorijama, Japanci su se dohvatili ogromnog zalogaja – područja na kome je Japan razbacao svoje snage rasprostirala su se na četvrtini Zemljine kugle (uglavnom ostrvlja, bez dobrih komunikacija, pa ni civilizacijskih veza i sličnosti); pri tom je okuprana oblast bila veća od teritorije Nemačke.

Shodno tome, i neprijatelji su bili brojniji i drugačiji, pa su japanske Oružane snage imale složen sistem obaveštajne i kontraobaveštajne strukture. Pored profesionalizma koji se podrazumevao, one su demonstrirale neverovatnu količinu mržnje i sadizma koji je dugo bio u senci holokausta u Evropi. Japanci su, gde god su mogli, sistematski, bez suđenja ili istraga, tamanili svoje neprijatelje. Zato su i morali da se čuvaju od svega i svakoga. 

Vojne bezbednosne službe imale su četiri osnovne komponente koje su se delom oslanjale na klasičnu unutrašnju bezbednost, odnosno službe javnog reda i mira, teritorijalne odbrane, itd.

Napomena: transliteracija japanskih imena urađena je u skladu s našom normom, najpribližnije moguće. 

1. Korpus bezbednosti Japanske imperatorske armije (latinizovano Kempeitaj, The Kempeitai).

Ova služba formirana je 1881. godine i trajala je do kraja Drugog sv. rata. Uzor su joj bile vojna policija KoV Velike Britanije i vojna žandarmerija KoV Francuske. U njene zadatke ulazili su: 

● Održavanje pravnog poretka i discipline u jedinicama KoV.

• Zaštita garnizona i kontraobaveštajni rad u jedinicama.
• Sprečavanje i isleđivanje prestupa u odnosima vojnih obveznika.
• Zaštita objekata.
• Zaštita vladinih objekata.
• Zaštita pozadinskih reona ekspedicionih korpusa.
• Kontrole na mestima okupljanja ratnog rasporeda.
• Čuvanje i transport zarobljenika.
• Podrška opštedruštvenog pravnog poretka i zaštita zakona.
• Evidencija regrutnog i mobilizacionog sastava u zoni odgovornosti KoV.
• Vojna cenzura.  

Prvi koraci

Japan je relativno kasno izašao iz srednjevekovnog perioda, gde su se država i pojedinac branili brojnim kodeksima časti, od kojih je najpoznatiji bušido. U narastajućoj sili u koju je prodrlo sve ono loše što je tada vladalo svetom, tradicionalno data reč, čast i ugled nisu bili više dovoljni da bi se sačuvao poredak i ljudi. Stoga je služba bezbednosti KoV formrana radi jačanja discipline, sprečavanja terorizma u vojsci, ali kao protivteg građanskoj policiji Ministarstva unutrašnjih poslova gde je bilo mnogo pristalica separatizma. Osnovnu kadrovsku bazu ova služba je formirala delom od lojalnih saradnika Ministarstva unutrašnjih poslova jer su i vojsci bila potrebna klasična, policijska znanja i postpupci.

Gotovo polovina prvog sastava tokijkog korpusa (njih 800 od 1.600 pripadnika) bio je poreklom iz građanske policije, a pri tom je oficirski sastav predstavljao dve trećine. U vojnu bezbednost pre svega su primali saradnike koji su stali na stranu vlade tokom građanskog rata 1877. godine. Arsenal MUP predat je policiji KoV. U vezi s formiranjem tog Korpusa, Glavna uprava prestoničke policije smanjila je svoj sastav dvostruko – od 60.000 pripadnika 1875. godine na  30.000 pripadnika 1882. godine. Pored prestoničkog garnizona, vojna policija je aktivno delovala u brojnim vojnim naseljima na Hokaidu gde građanska policija nije mogla, usled svoje malobrojnosti, da efektivno sprovodi i štiti zakon. 

Rad službe na matičnoj teritoriji Japana

Pošto je služba bezbednosti KoV Japanske imperije formirana po ugledu na žandarmeriju KoV Francuske, ona je imala dvojnu potčinjenost: prema Ministarstvu KoV, ali i prema građanskim ministarstvima pravnog poretka – Ministarstvu unutrašnjih poslova i Ministarstvu pravde. Pored toga, do formiranja samostalnog Korpusa vojne policije Ratne mornarice (Imperijalne) tek 1942. godine, Vojna policija bila je delom potčinjena i tom Ministarstvu.

Pripadnici ove službe imali su, za japanske pojmove, značajne prvilegije: mogli su da slobodno izlaze van kasarne, da žive van nje, dobijali su dodatak za konspiraciju, a imali su i pravo da nose građansku odeću na službenim zadacima, u zavisnosti od potrebe. Na okupiranim teritorijama njihov uticaj i moć bili su još veći jer su mogli direktno da kontrolišu satelitske vlade i primenjuju samovlašće.

Organizacija i struktura

Štab Korpusa bezbednosti bio je potčinjen komandi prestoničkog garnizona. Komandant Vojne policije najpre je bio viši oficir KoV u rangu majora ili potpukovnika, a s povećanjem brojnosti zvanje je formacijski postalo generalsko. Za razliku od drugih jedinica KoV, Korpus nije imao pukovsku, već bataljonsku (odredsku) strukturu. Pri štabovima jedinica KoV razmeštani su divizijski bataljoni bezbednosti; njima su bile potčinjene pukovke čete, bataljonske grupe i četne petorke. Štabovi odreda imali su funkciju divizijskih odeljenja vojne kontraobaveštajne službe. Divizijski odred bezbednosti mogao je da se preimenuje u bataljon pravnog poretka (kempei-dai) s dodatkom matičnog mesta (npr: Tokio kemei-dai).

Dalji razvoj diktirali su unutrašnji i spoljni politički faktori. Od 1895. godine bataljoni bezbednosti KoV nisu više pripajani štabovima združenih jedinica, već štabovima Vojnih okruga. Već od sledeće, 1896. godine, nivo načelnika vojne policije podignut je u rang general-majora i uvedeno je sedam kontraobaveštajnih okruga. Godine 1898. kako su rasle ambicije, kontraobaveštajni okruzi ponovo su pripojeni vojnim okruzima KoV. Njihov broj je uvećan sa 15 (1899. godine), na 20 okruga 1907. godine, kada su u zonu odgovornosti uključene i Koreja s Južnom Mandžurijom.

Od 1918. godine odeljenja bezbednosti i kontraobaveštajnog rada u Mandžuriji počela su da se prepotčinjavaju komandi Kvantunškog reona; godine 1929. ova formacija pojačana je odredom zaštite Južno-mandžurijske pruge. U godinama pred rat nastala su nova prestrojavanja; 1934. godine uprava bezbednosti Kvantunške armije potčinjena je komandantu Armije, ali i upravi Kvantunškog okruga. Načelnik Uprave bio je opunomoćeni predstavnik Japana u Mandžuriji, sa velikim ovlašćenjima. 

Usledila su i neka ozakonjenja, pa su 1937. godine u zakonodavstvo o vojnoj policiji unesene izmene koje su se ticale brojnosti, stvaranju pomoćnih polcijskih formacija iz sastava nejapanskog stanovnišva, itd. Posle početka rata u Kini, iste godine, takvi odredi formirani su na okupiranim teritorijama, ali i na Novoj Gvineji. 

Početak Drugog sv. rata značio je procvat, ali i proveru zamišljenih formacija i dotadašnje prakse. Posebno je porastao značaj jedinica bezbednosti u obalskim garnizonima Imperijalne moranice. Godine 1942. istovremeno s formiranjem jedinica bezbednosti u udaljenim garnizonima Imperatorske flote, pri okružnim štabovima flote (Iokosuka, Kure, Sasebo) bili su raspoređeni odredi (okružne uprave) kontraobaveštajne službe KoV, a u drugostepenim okruzima – čete bezbednosti.

Ratna praksa morala je da bude često menjana, pa je i zakonodavstvo (Dekret o vojnoj policiji) doživelo 26 redakcija. Poslednja redakcija, 1945. godine, već je predviđala operativne radnje koje su bile nužne radi odbrane matice i prestonice. Svaki okrug KoV, uključujući ostrva Hokaido i Šikoku, dobio je Upravu bezbednosti s mrežom obaveštajnih odeljenja koji su do te godine bili pod komandom Kvantunške armije. 

Ukupno je bilo deset okruga sa 40 odreda raspoređenih u prefekturama, dok se u sedam samostalnih garnizona nalazio 21 odred.  Štabovi su se nalazili u gradovima Saporo, Sendai, Tokio, Nagoja, Osaka, Hirošima, Zentsūji (Kagawa) Fukoka, Seul i Tajpej.

Kako ih razlikovati?

Japanci nisu imali tako raznovrsne i maštovite, čak i preterano razvijane heraldičke znake, obeležja i druge insignacije kao Nemci ili Italijani. Za razliku od nakinđurenih nemačkih esesovskih službi  koje su izgledale kao manekeni u odnosu na ostale, pripadnici službi bezbednosti KoV Japana imali su crne oznake na kragni bluze s epoletama i traku oko ruke na kojoj je pisalo sprovođenje zakona.

Svečana uniforma uključivala je crvenu kapu, ešarpu (zlatni ili crveni pojas), teget tuniku i pantalone s crnim rubom. Oznake obeležja uključivale su zlatne, tzv. austrijske čvorove (kružne ukrase u stilu gijoš linija) i epolete. Kada je to zahtevala obaveza, osoblje je imalo pravo da nosi građansku odeću s policijskom značkom u obliku carske hrizanteme na reveru ili ispod revera (kao Gestapo). Službeno oružje uključivalo je sablju i pištolj (”14” i ”94”). Pripadnici jedinica nosili su puške ”38” ili automate ”100”. 

Zao glas

Ova služba bila je poznata po zlu, terorizmu i krajnjem, nemilosrdnom sadizmu prema lokalnom stanovništvu. Njeni pripadnici redovno su vršili ratne zločine najteže vrste, a bavili su se direktno i organizacijom javnih kuća u kojima su na silu držane žene iz Koreje, Indonezije, Indokine i Kine. Te kuće oni su zvali Stanice za udobnost. Oficiri ove službe takođe su obezbeđivali najgore među najgorima, Jedinicu 731 i Jedinicu 100 koje su izvršavale vivo eksperimente nad zarobljenicima. 

2. Specijalni policijski korpus (Tokkeitai, skraćeno od Tokubecu Keisacutai)

Druga komponenta vojne policije i bezbednosne strukture bio je Korpus vojne policije i kontraobaveštajne službe Imperatorske flote Japana. Tokkeitai bio je flotni ekvivalent i u značajnoj meri suparnik službe Kempeitai, armijske vojne policije i kontraobaveštajne službe. Po tom rivalitetu nisu se mnogo razlikovali od svojih saveznka, Nemaca. Ovu službu ne treba mešati s građanskom tajnom političkom policijom Tokubecu koto keisacu, koja se bavila progonom opozicionih grupa u Japanu.

3. Tokumu kikan (Organizacija specijalne službe)

Reč je o Specijalnoj obaveštajnoj službi Imperatorske japanske armije. Osnovana je 1904. godine u vreme Rusko-japanskog rata radi diverzantskih aktivnosti u pozadini neprijatelja, ali i radi podrške separatističkim i revolucionarnim pokretima. Ponovo je formirana 1919. godine tokom Sibirskog pohoda japanske armije. Odredi su delovali u oblastima Omska i Habarovska.

Posle povlačenja snaga iz Rusije, prebačeni su u Japan. Tokumu kikan (obaveštajna služba) bila je direktno podređena Imperijalnom Generalštabu. Imala je svoje jedinice koje su ojačavane iz odgovarajućih armija ili raspoređivane prema geografskim reonima. Osnovni zadatak bila im je špijunaža, kontraobaveštajna služba, propaganda, organizovanje pete kolone i tihi nadzor na okupiranim teritorijama. U slučaju potrebe mogla je da angažuje jedinice Vojne policije, ukoliko je reč bila o kontraobaveštajnim slučajevima. 

4. Tokubecu koto keisacu (Posebna viša policija)

Često su njen pun naziv skraćivali na tokko keisacu ili tokko. To je bila tajna politička policija koja je delovala od 1911. do 1945. godine. Takođe je bila poznata kao Policija javne bezbednosti (tian keisacu). Međutim, napoznatija je bila po neslužbenom nazivu policija misli. U njen posao ulazila je borba s opozicijom (ilegalnim elementima), cenzura štampanica, sprečavanje nemira, nereda i demonstacija. Pored toga ova policija bavila se i razrešavanjem kriminalnih dela  i kontraobaveštajnim radom.

U senci kamikaza, samuraja, banzai-juriša, fanatizma i atomskih bombi, Japan je imao i ovu strukturu koja je oslikavala karakter ratnog cilja. Stoga su se mnogi njeni članovi našli na optuženičkoj klupi tokom japanskog Nirnberga (Tokijski proces, vođen od 1946. do 1948. godine), da bi posle toga neki od njih na svom telu osetili dejstvo gravitacije. Međutim, značajan broj onih koji su bili potrebni za održavanje unutrašnjeg reda, pragmatični Amerikanci zadržali su u javnoj bezbednosti posle detaljnih provera.