Program razvoja novog zajedničkog lovca Velike Britanije, Japana i Italije ponovo je u centru pažnje nakon što je japanski ministar odbrane Šindžiro Koizumi održao sastanak sa izvršnim direktorom GCAP programa Markom Zofom. Tema razgovora nije bila samo trenutna faza razvoja, već i sve očigledniji problem, vreme.
Japanci smatraju da projekat mora mnogo brže da napreduje.
Koizumi je tokom sastanka poručio da je GCAP „izuzetno važan projekat koji će odrediti buduće vazdušne sposobnosti Japana“, dok je Zof upozorio da razvoj mora da se ubrza kako bi program ostao u okvirima planiranog roka za ulazak u službu oko 2035. godine.
Iza diplomatskih formulacija već neko vreme postoji prilično ozbiljna razlika u pristupu između Japana i evropskih partnera.
Tokio razvoj novog lovca posmatra kroz rast kineske vojne moći u regionu i nema mnogo strpljenja za duga odlaganja. Britanci i Italijani, sa druge strane, imaju sporiji tempo i daleko manje hitan bezbednosni pritisak nego Japan.
GCAP je prvobitno nastao iz britanskog programa Tempest, kojem se Japan pridružio krajem 2022. godine, dok je Italija već ranije bila deo projekta kao manji partner. Od tada se program predstavlja kao budući lovac „šeste generacije“, ali van zvaničnih saopštenja raste sumnja da će krajnji rezultat ipak biti nešto bliže naprednoj platformi generacije „5+“, nego pravom skoku kakav pokušavaju da naprave SAD i Kina.
Problem nije samo novac, već i iskustvo.
Ni Britanija, ni Italija, ni Japan nikada nisu samostalno razvili stelt lovac pete generacije. Poslednji veliki evropski projekat u kojem su Britanci i Italijani imali ključnu ulogu bio je Eurofighter Typhoon, avion koji je godinama kasnio, bio izuzetno skup i u trenutku ulaska u službu već tehnološki zaostajao za američkim stelt platformama.
Zbog toga su u Tokiju sve nervozniji.
Japan danas gleda kako Kina ubrzano povećava broj J-20 lovaca, razvija nove verzije J-16 i paralelno radi na programima sledeće generacije. Za japansko ratno vazduhoplovstvo pitanje novog lovca nije samo industrijski projekat, već pitanje dugoročne ravnoteže snaga u Pacifiku.
Istovremeno, iz Londona stižu informacije da britanska vlada priprema novi finansijski paket vredan oko šest milijardi funti kako bi program održala u planiranim rokovima. Taj novac trebalo bi da pokrije razvoj trupa, motora, senzora, integraciju naoružanja i čitav niz sistema bez kojih projekat ne može da pređe u ozbiljniju fazu.
Sama činjenica da se već sada govori o dodatnom finansiranju pokazuje koliko je program zahtevan.
Jer razvoj modernog stelt lovca danas više nije pitanje samo aerodinamike i motora. Ogroman deo posla odnosi se na softver, senzore, obradu podataka, umrežavanje sa drugim platformama i integraciju bespilotnih sistema.
Tu dolazi i najveći problem za GCAP.
Američki F-35 iza sebe već ima ogromnu proizvodnju, logistiku i desetine godina razvoja. Uz sve probleme koje je taj program imao, F-35 je danas već duboko integrisan u vazduhoplovstva zapadnih zemalja, uključujući upravo Britaniju, Italiju i Japan.
Sve tri države koje razvijaju GCAP već koriste ili uvode F-35 u velikim brojevima.
Zato mnogi analitičari smatraju da bi eventualna kašnjenja GCAP-a vrlo lako mogla da dovedu do dodatnih kupovina novih verzija F-35 kao prelaznog rešenja.
Takav scenario više ne deluje nerealno.
Posebno zato što su evropski i japanski lovci četvrte generacije već pod ozbiljnim pritiskom. Eurofighter i japanski F-2 teško mogu da pariraju novijim kineskim platformama, dok je razlika u odnosu na moderne stelt avione još veća.
Upravo zbog toga danas postoji dosta skepticizma oko tvrdnji da će GCAP zaista biti pravi lovac šeste generacije, poput američkog F-47.
Mnogi stručnjaci veruju da će projekat na kraju više ličiti na veoma naprednu evoluciju postojećih zapadnih lovaca nego na potpuno novu revoluciju u vazdušnoj borbi.
Dodatni problem je i cena.
F-35 je već skup avion, ali zahvaljujući velikim serijama i ogromnoj proizvodnji njegova cena je poslednjih godina ipak spuštena na nivo koji mnogim saveznicima postaje prihvatljiv. GCAP će gotovo sigurno imati manju proizvodnju i znatno više troškove po avionu.
Zato se sve češće postavlja pitanje da li će novi britansko-japansko-italijanski lovac, kada jednog dana stigne u operativnu upotrebu, zaista nuditi nešto što F-35 već nema.
