Zašto se državni udari vraćaju u Afriku?

Za nešto više od godinu dana Afrika je doživela tri uspešna državna udara (dva u Maliju i jedan nedavno u Gvineji), jedan neuspešan pokušaj puča u Nigeru i “slobodni” vojni prenos vlasti u Čadu nakon ubistva njenog predsednika.

Prema jednoj studiji, podsaharska Afrika je doživela 80 uspešnih državnih udara i 108 neuspešnih pokušaja puča između 1956. i 2001. godine, u proseku četiri godišnje. Ova brojka se prepolovila u periodu od 2001. do 2019. godine, zato što se većina afričkih nacija okrenula zapadnoj demokratiji,a sada vidimo da su državni udari ponovo u usponu. Zašto?

Nova decenija, isti problemi 

U ranim postkolonijalnim decenijama kada su državni udari bili česti, afričke vođe puča su praktično uvek nudile iste razloge za rušenje vlada: korupciju, loše upravljanje, siromaštvo.

Vođa nedavnog državnog udara u Gvineji, pukovnik Mamadi Doumbouia, ponovio je ova opravdanja, navodeći “siromaštvo i endemsku korupciju” kao razloge za svrgavanje 83-godišnjeg predsednika Alpha Condea. Vojnici koji su predvodili državni udar u susednom Maliju prošle godine tvrdili su da su “krađa” i “loše upravljanje” podstakli njihove akcije. Isto tako, sudanski i zimbabveanski generali koji su zbacili Omara al-Bašira 2019. i Roberta Mugabea 2017., izneli su slične argumente.

Iako istrošena, ova opravdanja i dalje odjekuju kod mnogih Afrikanaca danas iz jednostavnog razloga što i dalje tačno oslikavaju sliku svojih zemalja. Štaviše, u mnogim zemljama ljudi osećaju da se ovi problemi pogoršavaju.

Istraživačka mreža Afrobarometar sprovela je ispitivanja u 19 afričkih zemalja koje su pokazala da 6 od 10 ispitanika kaže da se korupcija u njihovoj zemlji povećava (u Gvineji je 63%), dok 2 od 3 kaže da njihove vlade loše rade svoj posao u anti-koruptivnoj borbi.

Čak 72% veruje da obični građani „rizikuju osvetu ili druge negativne posledice“ ako prijave korupciju vlastima, što je znak da Afrikanci veruju da njihove javne institucije nisu samo učesnici, već i aktivni branioci korumpiranih sistema.

Kada je reč o siromaštvu, ionako tragičnu situaciju pogoršala je krhka afrička ekonomija koja je dodatno pogoršana pandemijom korona virusa.

Jedna od tri osobe je sada nezaposlena u Nigeriji, najvećoj ekonomiji Zapadne Afrike. Isto važi i za Južnu Afriku, industrijski najrazvijeniju afričku zemlju. Sada se procenjuje da je broj ekstremno siromašnih ljudi u subsaharskoj Africi prešao granicu od pola milijarde, a to je polovina stanovništva.

Ovo na najmlađem kontinentu na svetu sa srednjom starošću od 20 godina i bržim rastom stanovništva nego bilo gde drugde, dodatno povećava inače žestoku konkurenciju za resurse.

Ovakve okolnosti stvaraju plodne uslove za državne udare i za sve očajnije mlade Afrikance koji su izgubili strpljenje za svoje korumpirane vođe. Pravi primer video se na ulicama Gvineje nakon preuzimanja vlasti, pri čemu su neki ushićeni čak i ljubili vojnike.

Ali, kao i sa državnim udarima iz 1970-ih, ove scene radosti će verovatno biti kratkog veka, kaže Džozef Sani, potpredsednik Afričkog centra pri Institutu za mir Sjedinjenih Država. „Prva reakcija na ono što vidite na ulicama će biti radost, ali vrlo brzo će ljudi zahtevati akciju… i nisam siguran da će vojska moći da ispuni očekivanja, pružanje osnovnih usluga, više slobode“, kaže on.