Rat sa Iranom već je pokazao koliko brzo vojni sukob može da preraste u globalni ekonomski problem. Dovoljno je da se saobraćaj kroz Ormuski moreuz ozbiljno poremeti pa da posledice osete države udaljene hiljadama kilometara od Persijskog zaliva. Cene nafte, prirodnog gasa i transporta tada postaju podjednako važan deo sukoba kao rakete, ratni brodovi i vazduhoplovne baze.
Za Donalda Trampa situacija je posebno neprijatna jer se vojni pritisak na Teheran poklapa sa sve ozbiljnijim ekonomskim i unutrašnjopolitičkim ograničenjima. Američki predsednik raspolaže ogromnom vojnom silom, ali ne može jednostavno da naredi tržištima da zanemare poremećaje u snabdevanju energentima. Svaki novi udar na naftnu infrastrukturu ili trgovačke brodove povećava cenu nastavka sukoba, uključujući i troškove koje plaćaju američki potrošači.
Istovremeno, Vašington nastavlja da raspoređuje vojne snage na Bliskom istoku, dok diplomatski kontakti sa Iranom još nisu prekinuti. Teheran računa na to da dugotrajna ekonomska šteta može povećati pritisak na američku administraciju, dok SAD pokušavaju da vojnim i ekonomskim merama iznude povoljniji sporazum. Upravo između te dve strategije nalazi se problem koji postaje sve teže kontrolisati.
Američke strateške rezerve pale na nivo iz 1982. godine
Prema podacima američke Uprave za energetske informacije, strateške naftne rezerve SAD pale su 30. oktobra na 282,184 miliona barela, najniži nivo od 1982. godine. Na istorijskom vrhuncu, početkom 2010, u njima se nalazilo približno 726,6 miliona barela, što znači da sadašnje zalihe iznose manje od 40 odsto tadašnje količine. Pad je posebno izražen tokom 2026, jer su rezerve krajem februara još sadržale oko 415 miliona barela.
Američko Ministarstvo energetike potvrdilo je 29. oktobra dodelu ugovora za poslednjih više od 40 miliona barela u okviru programa oslobađanja ukupno 172 miliona barela. Program je deo šire međunarodne intervencije vredne 400 miliona barela, kojom su članice Međunarodne agencije za energiju pokušale da ublaže poremećaje izazvane ratom sa Iranom. Vašington predviđa kasnije vraćanje više od 216 miliona barela, ali će obnavljanje rezervi zavisiti od budućih isporuka, tržišnih uslova i raspoloživih kapaciteta.
Preostalih 282 miliona barela ne znači da je Amerika ostala bez nafte, jer zemlja raspolaže velikom domaćom proizvodnjom i komercijalnim zalihama. Problem je što strateške rezerve služe za vanredne situacije, a njihovo ponovno korišćenje u slučaju velike eskalacije zahtevalo bi još ozbiljnije smanjenje bezbednosne zalihe. Istovremeno, čak ni najveća proizvodnja na američkom tlu ne može potpuno da zaštiti domaće potrošače od skoka svetskih cena.
Tankeri gore, a Ormuski moreuz ostaje pod pritiskom
Tokom prvih dana novembra ponovo su zabeleženi incidenti sa trgovačkim brodovima u Ormuskom moreuzu i njegovoj okolini. Iranska Revolucionarna garda saopštila je 5. novembra da su dva tankera i jedan tegljač zahvaćeni požarima nakon pokušaja prolaska nedozvoljenim pravcima, pri čemu je jedan tanker, prema iranskoj verziji, naleteo na minu. Američka Centralna komanda je 7. novembra zasebno objavila da je američki vojni avion onesposobio trgovački brod u Omanskom zalivu zbog pokušaja probijanja blokade Irana.
Takvi incidenti povećavaju rizik za pomorske osiguravače, brodarske kompanije i izvoznike nafte, čak i kada ne dolazi do potpunog zatvaranja moreuza. Preko Ormuza u normalnim uslovima prolazi približno petina globalne trgovine tečnim prirodnim gasom i ogroman deo pomorskog izvoza nafte iz Persijskog zaliva. Svako duže ograničenje saobraćaja zato neposredno pogađa azijske kupce, ali se kroz svetske cene prenosi i na Evropu i Ameriku.
Dodatnu nestabilnost stvara rat u Jemenu, gde pokret Ansar Allah nastavlja da ugrožava saudijske interese i pomorski saobraćaj. Wall Street Journal je početkom novembra objavio tvrdnju da su Huti tražili 51 milijardu dolara od Rijada kao nadoknadu za ranije bombardovanje i blokadu, ali je saudijsko Ministarstvo spoljnih poslova taj izveštaj odbacilo. Sam spor oko navodnih pregovora pokazuje koliko je teško odvojiti vojni pritisak, finansijske zahteve i međusobno suprotstavljene informacije koje prate sukob.
Tramp posle izbornog poraza suočen sa skupljim vojnim opcijama
Na američkim izborima 3. novembra demokrati su osvojili kontrolu nad Predstavničkim domom i Senatom, a rast troškova života i posledice rata sa Iranom bili su među važnim temama kampanje. Tramp i potpredsednik Dž. D. Vens priznali su da je sukob uticao na izborni rezultat, dok je nezadovoljstvo ekonomskim prilikama dodatno oslabilo položaj republikanaca. Novi odnos snaga u Kongresu otežaće predsedniku sprovođenje pojedinih političkih i budžetskih planova, iako demokratske većine formalno preuzimaju dužnost tek u januaru 2027.
Trampova strategija sve više podseća na pokušaj obnavljanja politike Ronalda Regana iz osamdesetih godina, kada je Vašington demonstracijom vojne i ekonomske moći nastojao da nametne uslove svojim protivnicima. Međutim, okolnosti su danas znatno drugačije: američke strateške naftne rezerve nalaze se na višedecenijskom minimumu, svetska ekonomija je snažno povezana sa energetskim tokovima kroz Persijski zaliv, a Iran raspolaže sredstvima kojima može da ugrozi te tokove bez neposrednog vojnog nadmetanja sa SAD. Reganov model pritiska zato nije moguće jednostavno ponoviti, jer bi cenu nove eskalacije plaćali i američki potrošači, industrija i poljoprivreda.
Uprkos tome, američka vojna koncentracija na Bliskom istoku ostaje značajna, sa dva nosača aviona, brojnim razaračima i dodatnim protivvazduhoplovnim sistemima. Nosač USS Theodore Roosevelt, čije su kretanje prema regionu već pratili kineski komercijalni sateliti, očekuje se tokom novembra, mada bi mogao da zameni jednu od već raspoređenih udarnih grupa. Premeštanje sistema Patriot i intenzivan vojno-transportni saobraćaj ukazuju na pripreme za održavanje operativnih sposobnosti i jačanje odbrane američkih partnera.
Takav raspored omogućava Vašingtonu da nastavi vojni pritisak, ali istovremeno zahteva velike troškove i stalno popunjavanje zaliha naoružanja. Posebno su zahtevne potrebe za protivvazduhoplovnim presretačima, koji se troše tokom odbrane od iranskih raketa i bespilotnih letelica. Nova velika ofanziva mogla bi da izazove odgovor na američke baze, izraelsku infrastrukturu i regionalne energetske objekte, čime bi se vojna eskalacija neposredno prenela na tržišta.
Gas i đubriva: Kriza koja bi mogla biti opasnija od skupe nafte
Dok se najveći deo pažnje usmerava na naftu, Ormuski moreuz predstavlja i jednu od ključnih tačaka međunarodne trgovine prirodnim gasom i veštačkim đubrivima. Prema Međunarodnoj asocijaciji proizvođača đubriva, kroz ovaj prolaz u uobičajenim uslovima prolazi oko 34 odsto svetske trgovine ureom i 23 odsto trgovine amonijakom. Prirodni gas istovremeno predstavlja osnovnu sirovinu za proizvodnju azotnih đubriva, pri čemu njegov trošak može činiti 60 do 80 odsto ukupnih proizvodnih troškova.
Poskupljenje gasa zato ne utiče samo na grejanje, električnu energiju i industriju, već i na cenu poljoprivredne proizvodnje. Poljoprivrednici koji ne mogu da plate potrebne količine đubriva mogu da smanje njihovu upotrebu, što povećava rizik od slabijih prinosa i skuplje hrane tokom naredne sezone. Najteže posledice osetile bi države koje zavise od uvoza energenata, đubriva i osnovnih prehrambenih proizvoda, naročito u delovima Afrike i Azije.
Veštačka inteligencija ulazi u konkurenciju za energiju
Novi problem predstavlja ubrzani razvoj centara podataka za veštačku inteligenciju, kojima je potrebno stalno i pouzdano snabdevanje električnom energijom. U pojedinim regionima nove gasne elektrane razmatraju se kao jedan od načina da se obezbede veliki dodatni energetski kapaciteti, što povećava potražnju za prirodnim gasom. Istovremeno, proizvođači đubriva zavise od istog energenta, pa se rast potrošnje u jednom sektoru može odraziti na njegovu cenu za druge industrije.
Takva konkurencija ne znači da se gas direktno oduzima poljoprivredi kako bi se napajali računarski centri, već da više velikih potrošača učestvuje na istom energetskom tržištu. Bogatije države i tehnološke kompanije imaju veću mogućnost da svare visoke cene, dok industrije u siromašnim državama često moraju da smanjuju proizvodnju. Osetljivost tehnološke infrastrukture dodatno je povećana jer je Iran već upozoravao da bi američki centri veštačke inteligencije i podvodne komunikacione veze u regionu mogli postati ciljevi novih napada.
Zašto bi 2027. mogla doneti još skuplju hranu
Posledice energetskog poremećaja ne završavaju se onog trenutka kada tankeri ponovo počnu nesmetano da prolaze kroz Ormuz. Cene đubriva utiču na odluke o setvi, nabavci i obradi zemljišta mesecima pre žetve, zbog čega se tržišni šok iz 2026. lako može preneti na proizvodnju hrane tokom 2027. godine. Rizik dodatno povećavaju postojeći poremećaji u međunarodnoj trgovini, vremenske nepogode i finansijska ograničenja zemalja koje već imaju probleme sa snabdevanjem.
Za SAD to znači da se svaka naredna vojna odluka prema Iranu mora posmatrati i kroz cenu koju mogu da plate američka i svetska ekonomija. Vašington raspolaže mogućnošću daljeg vojnog pritiska, dok Teheran zadržava sposobnost da ugrožavanjem regionalnih energetskih i pomorskih pravaca poveća cenu sukoba za mnogo širi krug država. Upravo je to središte iranske računice: protivnik može imati znatno veću vojnu moć, ali posledice dugotrajnog sukoba ne mora biti u stanju da zadrži samo na bojnom polju.
