Maršal Sergej Ahromejev – zaboravljeni tragičar Perestrojke

Ističe polako i treća decenija od takozvane perestrojke, neuspelog pokušaja reforme sovjetskog društva. Perestrojka je dovela ne samo do raspada (razduživanja) Sovjetskog Saveza, već je ugrozila i njegovu najveću članicu – Rusiju. Ni to nije sve. Podsticana je od strane zapadnih zemalja i NATO, pa nije čudo što je iskorišćena prilika da se one što više približe bogatom plenu.

Znamo kako se taj pokušaj nastavio; štaviše, svakog dana svedočimo o tome kako se iste te zemlje još uvek, preko svog eksponenta, Ukrajine (i ne samo nje), trude da unište Rusiju, ne birajući ni reči, pa ni sredstva. Iza perestrojke ostalo je niz teorija zavere koje ni danas ne jenjavaju. Jedini problem s njima je što se ne mogu dokazati, stoga one i nisu predmet ovog teksta. Predmet je lična tragedija jednog veoma visokog, možda čak i najodgovornijeg vojnog lica SSSR tog vremena. 

Uporedo s perestrojkom, dogodilo se bezbroj ličnih drama ljudi koji su verovali u Sovjetski Savez, bili mu odani i u njemu našli smisao života. Taj eho je bio toliko jak da je čak i Komunistička partija Rusije (inače tih godina zakonom zabranjena), posle perestrojke, kada je ponovo postala aktivna, pod vođstvom Zjuganova osvajala čak četvrtinu glasova ogromnog glasačkog tela. Pisali smo jednom prilikom o sudbini sovjetskih maršala.

Pet maršala je streljano ili umrlo u zatvoru – četiri za vreme Staljina (Tuhačevski i Jegorov su ražalovani i streljani, Bljuher je umro u zatvoru, a Kulik je streljan u nižem činu), a jedan za vreme dvojne vladavine Maljenkov-Hruščov (Berija). U njihovoj senci ostalo je još jedno veliko ime, žrtva vetrova promena, kako su na Zapadu licemerno nazivali perestrojku.

Sergej Ahromejev (Сергей Фёдорович Ахроме́ев, 1923-1991) bio je maršal Sovjetskog Saveza, jedan od poslednjih. Posle njega samo su još trojica dobila to zvanje. Učestvovao je u Drugom svetskom ratu, bio je nosilac ordena heroja SSSR. Godine 1952. završio je Akademiju oklopnih i mehanizovanih snaga, a 1967. godine i Generalštabnu akademiju. Bio je, zahvaljujući svojoj sposobnosti i predanosti, na veoma visokim funkcijama.

Od 1979. do 1984. bio je prvi zamenik načelnika Generalštaba u vreme kada je Sovjetski Savez poslao svoje snage u Afganistan. Upravo on se najviše borio da se sovjetski vojnici odatle povuku i da prestane bespotrebno krvoproliće. Od 1984. do 1988. bio je i načelnik Generalštaba, odnosno prvi zamenik ministra odbrane SSSR. Bolje rečeno – prvi vojnik velike armade.

Istovremeno bio je savetnik predsednika Prezidijuma Vrhovnog saveta SSSR i savetnik predsednika Vrhovnog saveta (Gorbačova, u oba slučaja). Ne samo to; on je bio i njegov glavni vojni savetnik!  Zbog nezadovoljstva stanjem u Oružanim snagama tražio je da bude penzionisan. Gorbačov je otezao s odobrenjem jer se sovjetski maršali nisu penzionisali.

U zemlji su se događaji naglo ubrzavali. Da bi sprečili raspad države, grupa visokih političara osnovala je Državni komitet za vanrednu situaciju u SSSR (Госуда́рственный комите́т по чрезвыча́йному положе́нию в СССР – ГКЧП СССР). Ovo telo postojalo je vrlo kratko – od 18. do 21. avgusta i de fakto glavni cilj mu je bilo da preuzme punu vlast u zemlji kako bi predupredilo događaje koje, kao što sada znamo, nije bilo moguće na taj način zaustaviti.

Članovi su bili protiv novog Saveznog ugovora koji je predviđao preobražaj SSSR u konfederaciju Zajednice Nezavisnih Država (Содружество Независимых Государств, СНГ). To je trebalo da se realziuje kroz Novogarevski proces (Новоогарёвский процесс), posle čega bi nastala ta Zajednica. Reč je o procesu čije se posledice još uvek osećaju, pri čemu je mnogo toga ostalo iza zatvorenih vrata, odnosno zapečaćeno u arhivama. 

Paradoksalno je da su glavni protivnici tih promena bili upravo najbliži saradnici Borisa Jeljcina, do tada vrlo popularnog političara.  Oni su pokušali da organizuju puč koji je u istoriji poznat kao Avgustovski puč (Августовский путч) i njemu svakako treba posvetiti zasebnu temu. 

Šta se događalo s pomenutim maršalom?

Pošto je ujutru 19. avgusta saznao za formiranje Komiteta on se hitno vratio iz Sočija (gde je provodio odmor) u Moskvu da bi se sreo s Genadijem Janajevim, tada potpredsednikom SSSR. Pred njim je podržao aktivnost GKČP i zatražio da se i on sam uključi kako bi rukovodio vojnim aktivnostima, ukoliko se za to ukaže potreba. Čekajući odgovor, noć je proveo u svojoj dači u Podmoskovlju gde je živela njegova mlađa kćerka s porodicom. Ujutru, 20. avgusta, pojavio se u Ministarstvu odbrane aktivno sakupljajući informacije o vojno-političkoj situaciji u zemlji. Pripremio je i plan delovanja za slučaj vanredne situacije. Celu noć, 20. na 21. avgust, proveo je u svom kabinetu odakle je zvao suprugu i kćerke koje su ostale u Sočiju. 

U njegovim zabeleškama pronađene su sledeće reči: ”Bio sam uveren da će ta avantura propasti i kada sam stigao u Moskvu lično sam se u to uverio. Želim da u istoriji ostane trag kako sam bio protiv propasti tako velike države”. Ujutru, po rečima Ahromejeva koji je s Baklanovom bio jedan od najaktivnijih članova Komiteta, razmotrena su na hitnom zasedanju dva izveštaja. Pored toga, Ahromejev je pripremio nacrt teksta koji bi Janajev kao potpredsednik podneo Prezidijumu Vrhovnog sovjeta.

Članovima Komiteta zaista je bila potrebna zvanična podrška od strane Saveznog paralmenta kako bi njihov postupak dobio legitimitet. Janajev je, međutim, izrazio neslaganje s nacrtom tog teksta…a vreme je letelo. Školovan vojnik je dobro znao koliko je svaki trenutak bio dragocen. Stoga je 22. avgusta poslao Gorbačovu pismo: ”Zašto sam ja stigao iz Sočija na svoju ruku, a da me niko nije zvanično pozvao? Stvar je u tome što sam ja još od 1990. godine  bio ubeđen, kao i danas, da naša država srlja u propast. Možda zvuči naivno, ali tako je – nemam nikakvih koristoljubivih motiva da se uključim u rad Komiteta”.  Maršalu je, očigledno, bilo jasno da ga je Gorbačov pokušao na sve načine da zaobiđe, znajući njegovu reakciju. To isključuje mogućnost i pretpostavke da je Gorbačov perestrojki prišao iz najboljih namera. 

Dan kasnije, 23. avgusta maršal je prisustvovao zasedanju Komiteta Vrhovnog Sovjeta za pitanje odbrane i državne bezbednosti. Kako je tekao taj razgovor, možemo pretpostaviti jer već sledećeg dana, 24. avgusta, u 21.50 sati telo Ahromejeva pronašao je dežurni oficir u službenom kabinetu u Kremlju. U 23 sata stigao je istražni sudija s forenzičarima Generalnog tužilaštva SSSR.

Po mišljenju nekih savremenika koji su ga dobro poznavali, reklo bi se da je maršal razmišljao o samoubistvu već dan ranije, ali se kolebao, nadajući se da će se situacija promeniti. Međutim, uveče 23. avgusta Jeljcin je u prisustvu Gorbačova potpisao ukaz o zabrani rada Komunističke partije SSSR u Ruskoj Federaciji. Reakcije su smesta usledile. Te večeri i tokom noći na 24. avgust demonstranti su zauzeli zdanje CK KPSS na Starom trgu. Te događaje Ahromejev je mogao da vidi na televiziji, a svakako je znao i mnogo više detalja. Stoga je rešio, smatrajući situaciju bezizlaznom da se ubije.

Sahranjen je prvog septembra 1991. godine na Trojekurovskom groblju koje je ime dobilo po jednoj porodici iz dinastije Rjurika. Prilikom sahrane nije korišćen uobičajeni protokol za taj rang, već je maršal sahranjen u najužem porodičnom krugu. Već iduće noći maroderi su raskopali grob i odneli njegovu uniformu. Nije utvrđeno s kojim motivom. Na spomeniku je izgraviran grb Sovjetskog Saveza i reči Komunist. Patriota. Vjnik. 

Da li je njegova smrt bila uzaludna? Možda je mogao da sačeka razvoj događaja i da bude mnogo korisniji nego kao mitska žrtva. Danas je lako i tumačiti i suditi, ali tada, u tim krvavim, strašnim danima, u mnogima je proradila čast, pomalo zaboravljena osobina. On nije mogao da zaboravi reči zakletve koju je davno izrekao svojoj domovini. Nezavisno od toga šta ko misli o tom vremenu i tom režimu, čast i oficirska reč bile su jače od želje za pukim preživljavanjem i posmatranjem urušavanja onoga u šta je verovao.