Nisu svi sovjetski maršali gazili po cveću: Njihove biografije ukratko, razlog oduzimanja zvanja – i života

Ni sovjetski maršali, kao ni nemački, nisu baš uvek gazili po cveću. Pored ogromne profesionalne odgovornosti za ljude i sredstva (sovjetski maršali formalno nisu išli u penziju), bili su stalno pod prismotrom raznih službi, a često i žrtve političkih igara, sujete pa i pakosti.

Za razliku od Nemaca koji su to zvanje uveli još u XVII veku, zvanje maršal Sovjetskog Saveza uvedeno je 22. IX 1935. godine rešenjem Centralnog izvršnog komiteta i Saveta narodnih komesara (vlade) SSSR ”o uvođenju personalnih vojnih zvanja rukovodećeg sastava RKKA”.

Odmah potom, 21. novembra, prvi su to zvanje dobili K.E. Vorošilov, A. I. Jegorov, M. N. Tuhačevski, V.K. Bljuher i S. M. Buđoni. Do 1945. godine to je bilo najviše zvanje u RKKA, kada je uvedeno zvanje generalisimusa Sovjetskog Saveza. Kada se razdružio SSSR, 1993. godine, ustanovljeno je zvanje maršal Ruske Federacije. 

Sovjetski Savez imao je 41 maršala. Pet njih su bili politički radnici, a 36 profesionalni vojnici. Poslednji maršal SSSR bio je D.T. Jazov. U ovaj broj nije ušao Ivan Danilovič Černjahovski koji je poginuo u Nemačkoj nekoliko dana pre objavljivanja ukaza.

Da sovjetskim maršalima nije bilo lako svedoči podatak da su četiri maršala bili lišeni zvanja: Tuhačevski i Berija su osuđeni na smrt i oduzet im je čin, a Kulik i Bulganjin su degradirani na niže činove.

Pet maršala je streljano ili umrlo u zatvoru – četiri za vreme Staljina (Tuhačevski i Jegorov su ražalovani i streljani, Bljuher je umro u zatvoru, a Kulik je streljan u nižem činu), a jedan za vreme dvojne vladavine Maljenkov-Hruščov (Berija).

Upoznajmo se, ukratko, s njihovim biografijama i razlogom oduzimanja zvanja – i života. 

Mihail Nikolajevič Tuhačevski (Михаи́л Никола́евич Тухаче́вский)

Rođen je 1893. godine. Smatra se jednim od najtalentovanijih vojskovođa međuratnog perioda, s inovativnim idejama i velikom ličnom hrabrošću. Streljan je 1937. godine, samo dve godine po sticanju zvanja.

Rehabilitovan je četiri godine posle Staljinove smrti. Optužen je za špijunažu. Ta afera je predmet posebne priče i u Centralnom arhivu MO Ruske Federacije još ne otvaraju sva dokumenta kada je on u pitanju.

Pretpostavke je da je pao kao žrtva odlično postavljene obaveštajne zamke nemačkih službi, koje su podmetnule uverljivo pismo o saradnji koje ga je teretilo.

Na tu pretpostavku nadovezuje se i neproverena tvrdnja da je izostala podrška njegovih kolega, usled uticaja raznih lobija.

Aleksandar Ilič Jegorov (Алекса́ндр Ильи́ч Его́ров)

Rođen je 1883. godine. Jedan od najpopularnijih vojskovođa Građanskog rata i politički rukovodilac. Bio je nosilac najviših odlikovanja i član boljševičke partije od 1918. godine.

Kada je počela paranoidna čistka vojnog vrha koju je predvodio narkom (narodni komesar, ministar) NKVD Ježov, Jegorov se našao na spisku 139 prezimena.

Staljin je lično precrtao njegovo ime pa je on poživeo još pola godine. Vojni kolegijum Vrhovnog suda SSSR 22. februara 1939. godine osudio ga je na smrt zbog špijunaže i vojne zavere. Streljan je dan kasnije, na Dan Crvene Armije i Flote.

Kremiran je na Novom Donskom groblju. Rehabilitovan je na predlog Hruščova, a formalno rešenje doneo je Vojni kolegijum Vrhovnog suda SSSR 14. marta 1956. godine, kada su mu posmrtno vraćeni zvanje maršala i sve nagrade i priznanja.

Vasilij Konstantinovič Bljuher (Васи́лий Константи́нович Блю́хер)

Njegovo prezime bi trebalo po našoj transliteraciji da se čita kao Bliher (kao жюри – žiri, сюжет – siže, itd). Rođen je 1890. godine. Bio je nosilac mnogih priznanja i odlikovanja, komandant Dalekoistočne armije, itd. I on je pao kao žrtva Velikog terora. Suđeno mu je zajedno s Tuhačevskim.

Početkom 1938. godine on je izašao pred Staljina kao pred ratnog druga i otvoreno ga pitao da li ima poverenja u njega. Staljin ga je uverio da mu u potpunosti veruje. Međutim, 22. oktobra on je uhapšen u dači kod Vorošilova.

O Vorošilovu i njegovoj mračnoj ulozi pisali smo u tekstu ”Vorošilovski strelac”. Tada je uhapšena i Bliherova supruga, ali i brat Pavel. Službenim vozom Vorošilova prebačeni su 24. oktobra u 17.10 sati u Ljubjanku, specijalni zatvor NKVD u najstrožem centru Moskve.

Blihera su smestili u ćeliju br. 93 i dobio je broj 11. Devetog novembra, dve nedelje po privođenju, u 22.45 sati prebačen je hitno u internu ambulantu, bez pulsa i s prekidima u disanju.

Posle pet minuta, uprkos lekarskoj intervenciji, konstatovana je smrt. Tako je izbegao streljački stroj armije kojoj je služio. Ni tada ga nisu ostavili na miru, već su mu 10. marta 1939. godine oduzeli zvanje maršala i osudili ga na smrt (!) zbog špijunaže u korist Japana. 

Grigorij Ivanovič Kulik (Григо́рий Ива́нович Кули́к)

Iskusni i omiljeni maršal, jedan od onih čije su ime Nemci izgovarali sa strahopoštovanjem, 24. marta 1950. godine stradao je kao žrtva zakulisnih igara i Staljinove sve veće paranoje. Posle Staljinove smrti je rehabilitovan.

To je bilo finale njegovog puta po trnju, jer je on još 12. aprila 1945. godine naredbom № 069 Ministra odbrane (Staljina)  smenjen je s dužnosti zbog nesposobnosti i zbog ”pijanih govora”. Nešto kasnije, 27. aprila isključen je iz partije, ali o tome nema dokaza.

Već 19. jula 1945. godine on je degradiran u zvanje general-majora da bi godinu dana kasnije bio penzionisan. Staljin ga nije ostavljao na miru i on je 11. januara 1947. godine uhapšen.

Tek tri godine kasnije, 24. avgusta 1950. godine osuđen je na streljanje od strane Vojnog kolegijuma Vrhovnog suda SSSR i streljan istog dana. Rehabilitovan je 28. IX 1957. godine; vraćeno mu je zvanje i sva prava na državne nagrade.

Lavrentije Pavlovič Berija (gruz. ლავრენტიპავლესძებერია, Лавре́нти Па́влес дзе Бе́риа)

Rođen je 1899. godine. Bio je generalni komesar Državne bezbednosti od  1941. godine i verovatno najomraženiji čovek Sovjetskog Saveza. Zvanje maršala dobio je 1945. godine (na prikriveno gnušanje ostalih kolega).

Svih zvanja i nagrada lišen je po Staljinovoj smrti, posle grube intervencije u Demokratskoj Republici Nemačkoj, što je bilo samo formalni povod da ga se najviše sovjetsko rukovodstvo konačno reši. Zajedno s grupom najbližih saradnika, od kojih je zazirao i sam Staljin, osuđen je 24. decembra 1953. godine na smrt streljanjem.

U njegovom hapšenju najvažniju ulogu odigrao je Žukov, a samo hapšenje je izvedeno vrhunski profesionalno, kao u najboljim akcionim filmovima. Visoki oficiri nisu sebi smeli da dozvole grešku jer je Berija imao za sobom unutrašnju armiju, NKBD, odlično raspoređenu.

Međutim, njihovo policijsko iskustvo nije moglo da se meri s iskustvom i hrabrošću ratnih starešina. O nezahvalnosti Hruščova i odnosu prema Žukovu pisali smo u tekstu ”Sudbina Georgija Žukova – kako uništiti maršala”.

Svi Berijini najbliži saradnici osuđeni su odmah po hapšenju i smesta streljani. Generali su znali kako se postupa s neprijateljem, bez mnogo gubljenja vremena. Beriju su, za svaki slučaj, streljali nekoliko sati ranije u bunkeru štaba Moskovskog vojnog okruga, u prisustvu Generalnog tužioca SSSR Rudenka.

Za taj čin dobrovljno se javio general-pukovnik (kasnije maršal) P. F. Baticki.  Za izvršenje smrtne kazne general Baticki je koristio pištolj. Berija je kremiran, a njegov pepeo rasut u reku Moskvu.  

Dok se za prethodnu četvoricu može reći mirne savesti da su stradali kao žrtve političko-obaveštajnih i raznih drugih igara, a posebno Staljinove paranoje koju su podsticali Berija, Vorošilov i Buđoni, za Beriju se to ne može reći.

Jedini koji je ulazio u krug vladinih zgrada i kod Staljina bez provere dokumenata. On je bio spreman da ukloni i Staljina, koji je uspeo na vreme da ga ukroti.

Ispostavilo se da je kompletno obezbeđenje oko generalisimusa bilo Berijino i da je Staljin praktično bio tihi zatvorenik. Berija se bavio usput kidnapovanjem lepih Moskovljanki i seksualnim iživljavanjem nad njima. Za tu njegovu ”pasiju” znala je cela Moskva.