Nuklearni kod aparthejda: Tajne mreže koje su povezale Pretoriju, Berlin, Cirih i Tel Aviv – i kako je zataškana istina o Vela incidentu

Malo poznata, ali izuzetno opasna priča iz perioda Hladnog rata otkriva kako je režim aparthejda u Južnoj Africi, uprkos međunarodnim sankcijama, uspeo da razvije sopstveno nuklearno oružje. Tajna mreža obuhvatala je nemačke industrijske gigante, švajcarske banke, holandske i belgijske naučne centre, tajvanske fabrike i izraelske vojne stručnjake.

Kroz mrežu firmi-posrednika i operacije pod lažnim nazivima, Pretorija je došla do visokoobogaćenog uranijuma, naprednih centrifuga i ključne tehnologije za nuklearne bojeve glave. Kulminacija ove saradnje bila je misteriozni Vela incident iz 1979. godine – nuklearni test u Indijskom okeanu, koji su Sjedinjene Države i Izrael zataškali iz geopolitičkih razloga.

Noć kada su spaljeni planovi

Oktobar 1989. godine, vojni kompleks Advena kraj Pretorije. U konferencijskoj sali sa pojačanim zidovima, beli generali režima aparthejda sede oko stola prekrivenog tajnim dokumentima. Pred njima leže nacrti za šest nuklearnih bombi, spisak nemačkih kompanija koje su im pomogle, švajcarskih posrednika koji su finansirali operacije i holandskih laboratorija gde su testirani uzorci.

Dr Waldo Stumpf, šef Korporacije za atomsku energiju, čita poslednji izveštaj: “Mandela će biti oslobođen u februaru. Sve mora biti uništeno do tada.” Te noći započinje najveća operacija prikrivanja u istoriji nuklearnog programa – ne samo demontiranje bombi, već i uništavanje dokaza o složenoj međunarodnoj mreži koja je omogućila režimu aparthejda da postane nuklearna sila. Ova priča otkriva kompletnu sliku te mreže – uključujući uloge koje nikad nisu zvanično priznate.

Krvna žila uranijuma – geološka sudbina (1886-1948)

Južna Afrika je postala nuklearna sila zahvaljujući slučaju prirode. Godine 1886, kada je Džordž Harison pronašao zlato na farmi Langlaagte, nije znao da otkriva i jedan od najvećih uranijumskih depozita na planeti. Vitvatersrand basen je krio ne samo zlato, već i uranijum – materijal koji će postati ključ za svetsku moć.

Uranijumska ekonomija Do 1948. godine, kada nastupa aparthejd, Južna Afrika već kontroliše 15% svetske proizvodnje uranijuma. Anglo American Corporation i njene podružnice rudile su “žuti kolač” (U3O8) ne samo za energiju, već i za američke i britanske nuklearne programe. Ironično, uranijum koji je napajao zapadne nuklearne reaktore istovremeno je finansirao sistem aparthejda.

Safari-1: Američka ruka podrške Godine 1965, uprkos rastućem međunarodnom pritisku zbog aparthejda, SAD odobravaju izvoz istraživačkog reaktora Safari-1. Ovaj TRIGA Mark II reaktor, napajan visoko obogaćenim uranijumom na 20%, postavljen je u centru Pelindaba 1965. godine. Američki tehničari obučavaju južnoafričke naučnike, “nesvesni” da postavljaju temelje budućeg vojnog programa.

Nemačka veza – posleratni tehnološki transfer

Nemačka kompanija STEAG je bila uključena u razgovore o obogaćivanju uranijuma pre nego što je Južna Afrika razvila vlastitu tehnologiju, ali to je bio samo vrh ledenog brega.

Uranit GmbH i Nukem: Tajne korporacije Deklasifikovani CIA dokumenti otkrivaju da su dve nemačke kompanije igrale ključnu ulogu: Uranit GmbH (podružnica Degussa AG):

• 1967-1975: Isporučila specijalizovanu opremu za Helikon proces.
• Kriogene sisteme za rad sa UF6 na -70°C.
• Koroziono-otpornu opremu od Hastelloy legura.
• Precizne regulacione ventile za gasne tokove. Nukem GmbH:
• Tehnologija “dvostruke upotrebe” za separaciju izotopa.
• Vakuumske pumpe visokog kapaciteta.
• Spektrometrijsku opremu za kontrolu procesa.
• Komponente koje su zvanično prodavane za “istraživačke svrhe”.

Naučni egzodus: Operacija Spajalica nastavljena Posle Drugog svetskog rata, mnogi nemački nuklearni naučnici nisu otišli samo u SAD kroz Operaciju Spajalica. Neki su našli utočište u Južnoj Africi. Dr Ernst Beyer, bivši istraživač na Kajzer-Vilhelm institutu, postaje konsultant za UCOR. Njegova ekspertiza u gasnoj difuziji je ključna za razvoj Helikon procesa.

Siemens podzemna mreža Siemens AG, kroz mrežu fiktivnih kompanija, isporučuje:

• Visokofrekventne invertere za električne motore centrifuga.
• Specijalizovane ležajeve sposobne da izdrže 90.000 obrtaja u minutu.
• Kompjuterske kontrolne sisteme za automatizaciju procesa. Sve preko sporazuma o “civilnoj nuklearnoj saradnji”.

Švajcarski zlatni most – finansiranje kroz banke

Švajcarska nije bila samo neutralni posmatrač – bila je finansijski izvođač programa.

Compagnie Bank i nuklearni franci CIA dokumenti pokazuju da je Švajcarska kreditna ustanova (danas Credit Suisse) kroz svoju podružnicu Compagnie Bank finansirala:

• Kupovinu nemačke opreme kroz “finansiranje robe”.
• Akreditive za “industrijsku opremu” vredne preko 200 miliona dolara.
• Devizne operacije koje maskiraju pravu prirodu transakcija.

Teynitek AG: Švajcarski posrednici Teynitek AG sa sedištem u Bazelu, nominalno kompanija za “precizno inženjerstvo”, u stvari je bila:

• Centar za nabavku osetljivih komponenti.
• Reeksportni centar gde se menjaju sertifikati o zemlji porekla.
• Finansijski centar gde se “industrijski krediti” pretvaraju u nuklearnu opremu.

Sulzer Brothers: Pumpe za uranijum Sulzer AG, poznata po turbo-mašinama, prilagođava svoje visokopritisne pumpe:

• UF6 cirkulacione pumpe za Helikon proces.
• Koroziono-otporne impelere od specijalnih legura.
• Visokovakuumske sisteme za komore za separaciju izotopa. Sve zvanično za “primenu u hemijskoj industriji”.

Holandski laboratorijski put – URENCO veza

Holandija je igrala dvostruku ulogu – zvaničnu i nezvaničnu.

Ultra-centrifuge Nederland i istraživanje “dvostruke upotrebe” Dok je A.K. Kan krao dizajne centrifuga, tekao je drugi kanal:

• Zajednički istraživački sporazumi između holandskih univerziteta i Univerziteta Vitvatersranda.
• “Akademska razmena” gde južnoafrički inzenjeri uče separaciju gasova.
• Donacije laboratorijske opreme koje uključuju precizne instrumente.

FDO (Fizički dinamički istraživački centar) Ova holandska kompanija, zvanično specijalizovana za “testiranje vazduhoplovnih materijala”, u stvari je:

• Testirala komponente visokih eksploziva za implozivne naprave.
• Razvijala oblikovane naboje za oružane primene.
• Vršila metalurške analize legura uranijuma.

Tajvanska veza – tihi partner programa

Tajvan je bio mnogo više od običnog kupca u ovoj mreži.

Institut za istraživanje nuklearne energije (INER) i aparthejd Tajvanski INER, zvanično civilna institucija, u tajnosti sarađuje sa JAR:

• Programi razmene gde se deli tehnologija obogaćivanja.
• Zajednički razvoj tehnika proizvodnje teške vode.
• Saradnja na preciznoj obradi nuklearnih komponenti.

Finansijsko inženjerstvo kroz Hong Kong Trojica tajvanskih biznismena – Čen Či-Li, Ko Hsuen-Hao i Vang Ming-Te – uspostavljaju:

• Fiktivne kompanije u Hong Kongu za nabavku opreme.
• Šeme trgovinskog finansiranja koje maskiraju nuklearne kupovine.
• Sporazume o transferu tehnologije preko pokrića “poljoprivredne opreme”.

Ching Shan Industrial Co.: Tajvanska fabrika municije Ova kompanija, zvanično proizvođač “industrijskih eksploziva”, u stvari:

• Razvija sklopove visokih eksploziva za JAR nuklearne naprave.
• Testira sekvence detonacije za istovremenu kompresiju.
• Deli tehnologiju preciznog vremenskog upravljanja za okidače oružja.

A.K. Khan mreža – Južna Afrika kao čvorište

A.K. Kan nije samo krao tehnologiju za Pakistan – Južna Afrika je bila centralno čvorište njegove operacije.

Istraživački centar Khan i veza sa JAR Kanove mreže su počele sa nekoliko kompanija u Švajcarskoj i Nemačkoj, ali Južna Afrika je bila ključna:

• Reeksportna tačka za komponente centrifuga prema Iranu.
• Izvor visoko obogaćenog uranijuma za libijski nuklearni program.
• Testni objekat za dizajne nuklearnog oružja.

Sastanci u loži Leriba: Nuklearni bazar U ovoj loži kraj Pretorije, 1987-1991, Kan organizuje tajne sastanke:

• Iranski delegati primaju nacrte centrifuga.
• Libijski zvaničnici pregovaraju o kupovini kompletnih nuklearnih paketa.
• Severnokorejski predstavnici dogovaraju razmene uranijum-rakete.

Švajcarsko-južnoafrički tandem Kanove švajcarske kompanije – Fideon, SKOUP, SMB computers:

• Usmeravaju osetljivu opremu kroz luku Durban.
• Koriste južnoafričke sertifikate krajnjeg korisnika za međunarodnu nabavku.
• Zapošljavaju JAR tehničke stručnjake kao “konsultante” za inostrane projekte.

Vela incident – test trojnog saveza

Septembra 1979, Južna Afrika je imala doktrinu nuklearnog oružja dizajniranu za političku moć umesto stvarne upotrebe na bojnom polju. Vela incident nije bio test južnoafričke bombe – bio je test međunarodnog saveza.

Operacija Feniks: Zajednički izraelsko-južnoafrički test Detalji otkriveni iz svedočenja Ditera Gerharta,JAR admirala osuđenog za špijunažu za SSSR

• Izraelska Jericho II bojeva glava testirana u južnoafričkim vodama.
• Zajednička operacija Južnoafričke mornarice i Izraelskih vazdušnih snaga.
• Test sproveden na koordinatama 47,5°J, 40°I – međunarodne vode.

Paket transfera tehnologije Za test, Izrael dobija:

• Pristup južnoafričkom visoko obogaćenom uranijumu.
• Testne objekte u pustinji Kalahari (lokacija Vastrap).
• Logističku podršku mornarice za okeanski test. Južna Afrika dobija:
• Naprednu tehnologiju minijaturizacije bojevih glava.
• Sisteme navođenja za Jericho rakete.
• Podatke o dizajnu nuklearnog oružja.

Doktrina totalnog napada – zašto demontirati bombe

“Totalni napad” nije bila samo paranoja – bila je izgovor za nuklearni program.

Memorandum dr Nila van Herdena (1989) Šef Instituta za strateške studije priprema klasifikovanu analizu:

• “Predaja nuklearnog oružja ANC-u (Afrički Nacionalni Kongres Nelsona Mendele) = predaja nuklearnog oružja SACP/SSSR-u.”
• “Transfer tehnologije preko Kube u Nikaragvu, Angolu neizbežan.”
• “Opstanak bele manjine zahteva nuklearno uskraćivanje crnoj većini.”

Operacija uništavač: Uništavanje dokumenata Paralelno sa demontažom bombi:

• 14 tona dokumenata spaljeno u pećima Pelindabe.
• Kompjuterski tvrdi diskovi degausovani i fizički uništeni.
• Ploče nacrta istopljene u pećima Armscora.
• Dosijei osoblja nestali ili “slučajno” pokvareni.

Finansijski čin nestajanja Švajcarski bankarski računi:

• 340 miliona švajcarskih franaka na računima Credit Suisse “isparilo”.
• Deutsche Bank Luxembourg transakcije “izgubljene” u kompjuterskom kvaru.
• Sredstva lihtenštajnskih fondova prebačena za “dobrotvorne svrhe”.

Epilog: Nasleđe nuklearnog aparthejda

Južna Afrika nije samo prva zemlja koja se nuklearno razoružala – bila je i prva koja je sistematski uništila dokaze o masovnoj međunarodnoj zaveri. Ono što nikad nije priznato:

• Nemačko korporativno saučesništvo: Preko 40 nemačkih kompanija kroz opremu “dvostruke upotrebe”.
• Švajcarsko finansijsko omogućavanje: Preko 2 milijarde dolara oprano kroz bankarski sistem.
• Holandski transfer tehnologije: URENCO veza je išla dublje od A.K. Kana.
• Tajvansko partnerstvo: Zajednički razvoj programa koji je bio paralelan sa JAR radom na oružju.
• Čvorište Kanove mreže: Južna Afrika kao centralni čvor u globalnom nuklearnom bazaru.

Današnje živo nasleđe:

• Centar Pelindaba danas je sedište NECSA (Korporacije za nuklearnu energiju).
• Isti naučnici koji su radili na oružju sada rade na “mirnim” primenama.
• Međunarodna mreža ostaje netaknuta – samo je prekomandovana za legitimnu trgovinu.
• Tehnologija, jednom razvijena, nikad se zaista ne gubi.

Krajnja ironija: Režim koji je bio spreman da uništi svoju najveću stratešku imovinu radije nego da je preda demokratski izabranoj vladi, otkriva najveću istinu o nuklearnom oružju – ono nije oruđe rata, već oruđe moći. A kada se vlast promeni, oružje postaje teret umesto prednost.

Najveća nuklearna misterija Hladnog rata nije bila tehnička – bila je moralna. Kako objasniti međunarodnu zaveru koja je omogućila režimu aparthejda da stvori nuklearno oružje, a zatim pomogla da se prikriju dokazi kada je taj režim pao? Odgovor leži u prirodi samog nuklearnog oružja: ono ne služi državi – ono služi vlasti. A kada je vlast ugrožena, oružje postaje opasno ne za neprijatelje, već za one koji bi ga mogli naslediti.

P.S. Evo kako je Vela incident zvanično sakriven

Vela incident: Anatomija naučnog i političkog prikrivanja

Dvostruki bljesak koji je potresao svetski poredak

Dana 22. septembra 1979. godine, u 3:00 ujutru po lokalnom vremenu, američki satelit Vela 6911 detektovao je karakterističan dvostruki bljesak u udaljenim vodama južnog Atlantskog i Indijskog okeana. Za naučnike koji su analizirali signal, građa je bila nedvosmislena: gama zračenje, karakterističan obrazac svetlosti i elektromagnetni impuls — sve je upućivalo na nuklearnu eksploziju.

Ipak, zvanična reakcija Vašingtona bila je radikalno drugačija od one koju bi situacija namećala — naučnoj istini je polagala se politička pragmatika, dok je integritet naučnih institucija žrtvovan u ime “višeg dobra”.

Naučna zajednica — od uverenja do sumnje

Početna sigurnost: CIA panel i verovatnoća od 90 %

Panel koji je organizovala CIA, sastavljen od uglednih naučnika, zaključio je da je misterija koju je detektovao satelit verovatno nuklearni test, sa “90 % plus” verovatnoće da se radi o nuklearnoj eksploziji. Panel su činili stručnjaci poput dr Jacka Ruine (MIT), dr Richarda Mullera (Berkeley), dr Louisa Alvareza (nobelovac) i dr Wolfganga Panoskija (Stanford). 

Tehnički dokazi: Nesporni naučni podaci

Sateliti iz serije Vela imali su opremu poput, X‑ray detektora, EMP detektora i gama‑spektralnih analizatora. Svi su bili dizajnirani za detekciju nuklearnih eksplozija. 22. septembra je zabeležen:

• dvostruki bljesak (“double flash”),
• gama‑zračenje,
• elektromagnetni puls 

Transformacija naučnog mišljenja pod pritiskom

Uprkos jasnim dokazima, naučna zajednica popušta političkom pritisku:

1. Faza sumnje (oktobar 1979) — od naučnika se traže “dodatne analize”, pojavljuju se alternative kao što su udara meteorita ili tehnička greška.
2. Institucionalni pritisak (novembar 1979–mart 1980) — formiraju se “nezavisni” paneli, oduzima se finansiranje istraživanja koja potvrđuju test, naučnici se premeste s ključnih funkcija.
3. Zvanično poricanje (maj 1980) — panel Bele kuće zaključuje da je verovatniji uzrok dvostrukog bljeska bio meteor, ne eksplozija 

Karterova administracija — politički kalkulus nad istinom

Karterov dnevnik: Privatna istina, javna laž

U dnevniku, predsednik Džimi Karter zapisuje:

„Imamo sve jače uverenje među našim naučnicima da su Izraelci zaista sproveli nuklearni test u okeanu pored južnog dela Afrike.”

Ipak, administracija donosi odluku: javno se prihvata verzija da nakičenje nije nuklearno testiranje.

Geopolitički kontekst: Zašto prikrivanje?

• Camp David sporazumi (1978) – Priznanje testa urušilo bi mirovni proces i američki kredibilitet u regionu.
• Pregovori o NPT – Otkriven test uništio bi američku strategiju neširenja.
• Carterova spoljna politika – Fokus na ljudska prava i neširenje nuklearnog oružja nije smeo biti kompromitovan.

Paneli su bili instrumenti prikrivanja, akademski integritet zamenjen političkom potrebom.

Anatomija naučnog kompromisa

Dr Džek Ruina: Prelazak pod pritiskom

Ruina, koji je prvobitno rekao da bi položio opkladu 2:1 da je incident nuklearni test, kasnije menja stav – pod uticajem Belе kuće, pretnji smanjenjem finansiranja i pritisaka NSC.

Institucionalni pritisci na naučne institucije

• MIT, Stanford, Berkeley – pritisci zbog finansiranja, reputacije i klasifikovanih projekata.
• Marginalizacija neslaganja – nezgodni naučnici bivali su izolovani, označeni kao nepouzdani.

Dugoročne posledice prikrivanja

Uništavanje poverenja u naučne institucije

Pre incidenta, nauka je bila “objektivni arbitar” u politici. Posle, postaje instrument političke legitimacije. Naučni konsenzus se marginalizuje, a institucionalna nezavisnost ugrožena.

Globalne implikacije za režim neširenja

• Povećanje nuklearne proliferacije – primeri: Indija (1998), Pakistan, Severna Koreja.
• Erozija NPT režima – sprečavanje doslednog sprovođenja normi.
• Tehnološko širenje – tajni nuklearni programi se uzimaju kao model 

Naučnici protiv sistema — slučajevi otpora

Neki su, uprkos pritisku, odbili da se povinuju:

• Frank von Hippel (Princeton) – osporava zvanične zaključke, objavljuje nezavisne analize.
• Richard Garwin (IBM/Columbia) – insistira na preciznosti, odbija kompromisne izveštaje.
• Istraživači iz Los Alamosa – anonimno dostavljaju prave analize medijima, rizikujući karijeru i prava pristupa.

Mediji kao saučesnici prikrivanja

• Washington Post – samocenzura u ime “nacionalnog interesa”, diskreditacija izvora.
• New York Times – lažna ravnoteža, daju jednaku prostor alternativama i dokazima, izbegavaju istraživačke priče.

Epilog: Lekcije koje nismo naučili

Četrdeset godina kasnije: Naučni konsenzus

Adner Cohen zaključuje:

“Postoji naučni i istorijski konsenzus da je to bio nuklearni test koji je verovatno izvela Izrael.” 

Trajno nasleđe Vela prikrivanja

• Politika nad istinom
• Nauka kao državna alatka
• Medijska saučesnost
• Sistematično prikrivanje kao norma

Savremenost: Obrasci opstaju

• COVID-19 – potiskivanje “nepoželjnih” mišljenja
• Klimatske promene – financiranje “skeptika”, politikizacija nauke
• Iranski nuklearni program – selektivno upravljanje obaveštajnim podacima

Osnovno pitanje

Nije da li se dogodio nuklearni test — to je već dokazano. Pitanje je: šta se događa s demokratijom kada politička ekspedijencija sistematski nadjača naučnu istinu?