Zaboravljeno sovjetsko čudo: kako je PT puška Simonova kidala oklop tenkova i preživela do danas

Prvi svetski rat poznat je po  mnogim inovacijama. Verovatno najpoznatija je pojava tenka, uz afirmaciju novog vida – ratnog vazduhoplovstva. Smesta je započeto sa traženjem protivoružja za oklopnu mehanizaciju, od improvizovanog do formacijskog. Nemci su, naravno, prvi odgovorili ovom izazovu.

Najpre su koristili Beker tip M2. Ovo oruđe bio je u osnovnoj nameni PA top u kalibru 20 mm. Proizvodila ga je Čeličana Beker (Stahlwerke Becker). Koristilo je metak 20 x 70 mm RB. Onda je na scenu stupila čuvena puška Mauser T-Gever M 1918 (Mauser T-Gwehr).

Ona je koristila metak 13,2 x 92 mm SR (Mauser 13,2 mm TuF –Tank und Flieger, za tenkove i avione). Bila je to uvećana verzija standardnog pešadijskog modela. Između dva svetska rata konstruisan je veći broj pušaka o kojima je naš portal pisao. Pojavile su se kao privremeno rešenje, dugo su ostale u stroju, a i danas se mogu naći na ratištima, ali s drugom ulogom. 

PT puške bile su jedno od slabijih mesta u naoružanju RKKA Sovjetskog Saveza. Čim je započeo rat, smesta je uočeno koliko je ovo oružje nedostaje i da treba što pre njime zasititi sve sastave, od odeljenjskog do divizijskog tipa. Zašto su Sovjeti kasnili na ovom polju jeste svakako za analizu, ali je istina da su onda požurili da to nadoknade. Pošto su pred sam rat razvili krupnokalibarski metak 14,5 x 114 mm, konstruktorske napore usmerili su na to da se oko njega formira odgovarajuće oružje.  

Simonov i Degtarjev bili su najagilniji. Simonov je ponudio PTRS (противотанковое самозарядное ружьё системы Симонова, protivtenkovska poluautomatska puška), a Degtarjev je konstruisao oružje čija se oznaka razlikovala samo za jedno slovo, inicijal prezimena konstruktora – PTRD (противотанковое самозарядное ружьё системы Дегтярева). Dok su se među drugim puškama na svetu mogli videti i lepo dizajnirani primerci (švajcarski Soloturn je i danas, kada je reč o dizajnu, izuzetno lepo oružje), Sovjeti nisu na to obraćali pažnju. Obe puške izgledale su kao da su rađene u vodoinstalaterskoj radionici dok su se na njima učili bravari – početnici.

Međutim, funkcija i gotovo panična potražnja za njima isključile su urođenu naviku konstruktora da umiru od lepote.  Ove dve skalamerije bile su toliko jednostavne, robusne, grube – i veoma efikasne, da su se mnogi pitali kako se niko ranije nije setio da krene tako lakim putem. I ovom prilikom je ratna praksa pobedila.

Ispitivanja su bila formalnost i brzo su protekla. Obe puške su ušle u serijsku proizvodnju. I ovom prilikom presudili su korisnici. Bez obzira što je puška Simonova bila brža u dejstvu i lakša za manipulisanje, proizvođena je u manjim serijama. Razlog je već spomenut – puška Degtarjeva je zbog svoje gotovo uvredljive jednostavnosti, brže izlazila iz proizvodnje i stizala do rovova, a efekat je bio gotovo isti.

Model Degtareva proizveden je u neverovatnom broju od 293.153 komada, pri čemu je njegova puška punjena ručno. Zbog svoje rogobatnosti, zimi se prevozila na skijama, no svejedno – trupa je nju radije prihvatila. Čemu duguju uspeh ova dva modela? Ne treba zaboraviti da su one 1941. godine mogle s lakoćom probijati s daljine od 500 metara oklop lakih nemačkih tenkova Pz I i Pz II.

Na daljinama do 300 metara (što je bila realna borbena situacija, računajući mogućnosti strelca i njegovu poziciju na prvoj borbenoj liniji) pancirni metak je mogao probiti oklop od 40 mm. Ubrzo su ove puške postale beskorisne protiv tenkova, mada su i njima mogle da nanesu štetu kidajući gusenice. Međutim, oklopni transporteri i laka transportna tehnika sve do kraja rata bili su lak plen. 

Deklarisana probojnost prema fabričkim ispitivanjima:

• Na 100 metara pod uglom od 90° – 30 do 40 mm.
• Na 300 metara pod uglom od 60° – 90°  probijan je oklop do 27,5mm debljine.

Da bi dejstvo bilo uspešno, smatralo se da je dovoljno da tri ili četiri metka pogode u dijametar ne veći od 22 centimetra. Srednja tačka ne bi trebalo da bude udaljena od kontrolne tačke više od sedam centimetara po vertikali i pet po horizontali. Rektifikacija puške obavljala se na daljini od 100 metara, gađanjem s nožica i s metkom B-32. Koncentracija pogodaka kretala se unutar 70% što je izvanredan rezultat uzimajući u obzir snagu metka, ali i konstrukciju i način dejstva (dejstvo s nožica, kretanje mete i njeno dejstvo) koje je brzo zamaralo i ugrožavalo poslužioca. 

Samo od 1942. do 1942. godine napravljeno je oko 65.000 pušaka Simonova. Tokom 1943. i 1944. godine njihova proizvodnja je smanjivana pa i prestala, jer su bile nemoćne protiv tenkova Pz V panter ili Pz VI tigar. Kada su se ovi tenkovi pojavili, čak ni prve serije tenkova T-34 nisu mogle da se s njima ravnopravno bore, pa je teret protivtenkovske borbe pao na samohodna oružja, artiljeriju i avijaciju, uz masovno korišćenje zaprečavanja minskim poljima. Ukupno je tri fabrike proizvedeno 178. 560 komada, uz 3.026 školsko-vežbovnih promeraka.

Kako izgleda konstrukcija pt puške Simonova? Ona je od strane Glavne artiljerijske uprave (Главное артиллерийское управление Красной Армии – ГРАУ) dobila oznaku  56-V-562, a Nemci su je označili kao Panzerbüchse 784 (R). Fiksni magacin s poklopcem na dnu otvara se radi punjenja.

Meci u okviru su raspoređeni u šahovskom poretku. Nišan je otvoren, sektorski, predviđen za gađanja od 100 do 1.500 metara. Cev ima osam žlebova sa narezivanjem udesno, s gasnom kočnicom na ustima cevi. Na kundaku se nalazi podloga za ublažavanje udara (jastuče), a na cevi i kundaku ručice za lakše nošenje.

Kočnica je tipa zastavice, a automatizacija zasnovana na pozajmici barutnih gasova. Strelac pušku može da zakoči pomeranjem tela zatvarača, a mehanizam okidača omogućava samo jedinačno dejstvo. Kada se magacin isprazni, zatvarač se zaustavlja u otvorenom položaju. Pušku opslužuju dva rukovaoca, strelac i pomoćnik, a u marševskom položaju ona se nosi iz dva dela – cev s dvonošcem i mehanizam s kundakom. Redovan b/k iznosi šest okvira po pet metaka.

Korišćene su dve vrste metaka:

• B-32, pancirno-zapaljivi s čeličnim prekaljenim jezgrom.
• BS-41, pancirno-zapaljivi s jezgrom od metala i keramike. 

Taktičko tehničke osobine:

Kakva je sudbina ove puške? Ona je korišćena sve vreme rata jer je za nju uvek bilo unosnih ciljeva. Posle rata masovno je izvožena ili poklanjana prijateljskim zemljama, pojavljujući se na mnogim ratištima. I danas se koristi, tamo gde se zadržala, kao tzv. antimaterijalna puška, jer njen metak može da nanese i sada veliku štetu.

Pored zvaničnih korisnika, SSSR, Narodne Republike Severne Koreje i Narodne Republike Kine, ima je i širom ratišta SVO. Ko želi da stekne sliku kako ova oružja funkcionišu, neka pogleda film 28 panfilovaca. U njemu je korišćena puška Degrarjeva, ali su taktička primena i efekti bili isti. 

O upotrebi pt pušaka kod nas (krajem Drugog sv. rata i posle njega) preporučujemo da konsultujete ovaj iscrpan članak.