Jak-44: sovjetski odgovor na Hawkeye koji nikada nije poleteo, a danas bi promenio igru

Među brojnim projektima različitih letelica nalazi se i ovaj – mini-avaks za upotrebu s nosača aviona i za mornaričku avijaciju. Danas bi dobro došao kao zamena za velike i skupe avakse Berijev A-50. Jedna od retkih oblasti u kojoj su Sovjeti bez potrebe pokušavali da prate najvećeg rivala, SAD bio je razvoj nosača aviona i palubne avijacije. Na tim nosačima pored borbenih aviona bili su potrebni i mini-akaksi.

Sovjeti nisu mnogo lutali oko rešenja jer je ono već postojalo kod Amerikanaca pošto se ni oni nisu uzdržavali da kopiraju drugu stranu. Palubni avion za izviđanje i protivelektronska dejstva, mini-avaks E-2 hokaj (Grumman E-2 Hawkeye) bio je odličan predložak. Čuvena ”Grumanova železara” (Grumman Aircraft Engineering Corporation, kasnije Grumman Aerospace Corporation) napravila je avion koji je u eksploataciju ušao 1964. godine i pokazao se u punom sjaju.    

Sovjeti nisu dugo čekali. OKB ”Jakovljev” (ОКБ имени А. С. Яковлева) dobio je krajem šezdesetih godina zadatak da napravi nešto slično. Avion je dobio oznaku Jak-44RLD ( Як-44РЛД) i bio je predviđen za poletanje sa nosača na atomski pogon Projekta 1143.7 ”Uljanovsk” (koji je završio na rezanju 1992. godine). Sovjeti su ga iz poznatog razloga (konvencija iz Montrea – The Montreux Convention regarding the Regime of the Straits) definisali kao teške protivpodmorničke krstarice-avionosce.

Osnovna namena ovog aviona bila otkrivanje protivničke avijacije, navođenje svoje, kao i protivelektronska borba, odnosno ometanje neprijateljskih sredstava komunikacija i dejstva. Ovom ambicioznom projektu isprečile su se najpre tehničke nemogućnosti; Sovjeti nisu mogli da naprave elektroniku koja bi po kvalitetu i gabaritima mogla parirati američkom pandanu. Napravljena je samo maketa, a 1993. godine radovi su definitivno zamrznuti usled nedostatka novca.   

Kako je rođena ideja?

Ovakvi avioni tada su bili nužni jer je domet radara i drugih elektronskih sredstava na brodovlju bio ograničen i otežan brojnim faktorima. Veza sa satelitima, ali i njihove ograničene mogućnosti, takođe nije bila pouzdana. Stoga je obezbeđenje informacijama najbolje moglo biti izvršeno na direktnoj vezi između broda nosača i aviona kao isturene platforme. Nije bilo posrednika ni entropije. To su avioni dugog dometa i velike autonomije u vazduhu.

Stručnjaci Biroa su 1979. godine predali tehnički projekat aviona koji bi bio korišćen s kopna i s brodova. Za poletanje s brodova bila je predviđena zakošena pista – skakaonica, tramplin (ski-jump, tramplin, od francuske reči za odskočnu dasku). Sletanje bi se obavljalo uz pomoć aerofinišera. Sovjestki inžinjeri su dobro obavili domaći zadatak je je stvorena odlična platforma Jak-44 E (Як-44Э – eksperimentalni). 

Tokom projektovanja konstrukcija i ukupna kompozicija rasporeda na letelici više puta su menjani. U septembru 1988. godine pripremljen je pretprojekt koji je prihvaćen od strane Saveta ministara SSSR. Trebalo je da bude opremljen radarom u kućištu tipa pečurka, dok bi motori billi turboventilatorski D-27 sa poletnom snagom od 14.000 ks.

Izrada eksperimentalnih primeraka, a zatim i serijska proizvodnja bila je planirana da se obavlja u Taškentu. Napravljen je i veran maketni primerak (модель, mockup) radi ispitivanja u tunelu. Tada su promene prilikom razdruživanja Sovjetskog Saveza dovele do toga da projekat bude ”zamrznut” u trenutku kada je priprema za montažu prvih probnih primeraka bila već završena.  

Inžinjerima je za utehu ostalo to što je taj avion i posle mnogo godina moderan, odnosno aktuelan, danas možda još više. Jasno je da su prioriteti ruske ratne mornarice sada drugačiji, ali vojno-industrijski kompleks bi mogao ovakav avion da ponudi kupcima širom sveta, pogotovo državama koje bi ga koristile s obale. Pokazalo se, za razliku od tadašnjeg vojnog i političkog vrha, da su konstruktori stvarno znali da naprave dobar proizvod. Dobili su univezalnu letelicu koja bi danas, u eri minijaturizacije i sveopšte digiatlizacije vrlo lako našla svoje mesto u stroju baveći se novim protivnikom – bespilotnim letelicama.  

Kao i kod njenog uzora, aviona hokaj, i na njoj je sve skladno i napravljeno da se eksploatiše s maksimalnom korišću: slobodnonoseći visokokrilac s dva replna ”vertikalca”  uz prostranu kabinu za operatore na uređajima mogao je da obezbedi maksimalne uslove za rad i dugotrajne patrole. U njemu su predviđeni toalet i čajna kuhinja-bife. Sada, sa minijaturizacijom opreme, prostora je još više.

Tako je letna kondicija posade značajno povećana, ali i mogućnost tankovanja veće količine goriva, itd. Jasno je da bi u slučaju rata on bio relativno laka meta zahtevajući stalnu zaštitu, ali u miru on ima svoje zagarantovano mesto: kontrolisati priobalje, sumnjive aktivnosti (šverc, putevi droge, itd), ali i sprovoditi akcije spasavanja; to su poslovi za koji je on idealan. Sigurno da se u Rusiji još niko nije odrekao ove ideje pa ne bi trebalo da nas iznenadi njegova pojava na ruskom i međunarodnom tržištu. 

Na osnovu iskustava iz SVO očigledno je da je velika praznina koju ovaj avion može popuniti jer su  ruski avaksi u prilično složenoj operativnoj i tehničkoj situaciji.