Pre nego što je internet od Čaka Norisa napravio čoveka koji navodno može da zalupi rotirajuća vrata i broji do beskonačnosti dva puta, Holivud ga je gradio mnogo ozbiljnije. Početkom osamdesetih nije bio parodija sopstvenog lika, već ćutljivi junak koji rešava probleme tamo gde policijska procedura prestaje da funkcioniše. Jedan film je taj obrazac definisao bolje od većine drugih.
Usamljeni vuk Mekvejd iz 1983. spojio je vestern, policijski film i borilačke veštine u priču smeštenu uz američko-meksičku granicu. Norisov teksaški rendžer Džim Mekvejd vozi Dodge, jaše konja, živi gotovo izolovano i vodi rat protiv mreže ilegalne trgovine oružjem. Nasuprot njemu nalazi se Dejvid Karadin, što je završni obračun pretvorilo i u sukob dvojice tada veoma poznatih majstora borilačkih veština.
Mnogo manje pažnje obično dobija ono što Mekvejd nosi kada udarci nogom nisu dovoljni. Njegov arsenal nije nasumična zbirka velikih filmskih pušaka, već prilično logičan komplet za čoveka koji operiše po pustinjama, automobilima, rančevima i gradskim ulicama Teksasa. Steyr SSG 69, Smith & Wesson Model 29 i modifikovani Browning Auto-5 pokrivaju tri sasvim različite udaljenosti i otkrivaju koliko je pažnje posvećeno karakteru glavnog junaka.
Steyr SSG 69 za pustinjsku daljinu
Mekvejda prvi put ozbiljno upoznajemo dok rešava talačku situaciju sa distance, koristeći austrijski Steyr SSG 69 sa optičkim nišanom Kahles 6×42. Puška je razvijena kao precizno vojno oružje u kalibru 7,62×51 mm i krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih važila je za veoma moderan sistem. Za otvoren prostor američkog jugozapada izbor ima mnogo više smisla nego klasična policijska lovačka puška.
SSG 69 je poznat po hladno kovanoj cevi, karakterističnom sintetičkom kundaku i veoma dobroj preciznosti za svoje vreme. Dobri primerci sa odgovarajućom municijom mogli su da postižu grupe oko pola ugaonog minuta, dok je efektivna upotreba na nekoliko stotina metara bila sasvim realna. Mekvejd tako dobija mogućnost da nadgleda veliki prostor i reaguje pre nego što protivnik uopšte može efikasno da mu uzvrati.
Posebno zanimljiv detalj predstavlja okidački sistem sa mogućnošću veoma laganog završnog okidanja. Takva konstrukcija omogućava precizno otpuštanje udarnog mehanizma uz minimalno pomeranje puške u trenutku pucnja. Za filmskog junaka koji mora da pogodi malu metu sa velike udaljenosti, to nije samo vizuelni dodatak već logičan izbor.
Optika koju Mekvejd koristi i kao dvogled
Filmska puška dobila je kamuflirani kundak prilagođen pustinjskom okruženju. Kahles optika montirana je tako da može brzo da se skine, a u jednoj sceni Mekvejd je koristi odvojeno od puške za osmatranje terena. Upravo takvi detalji odaju utisak da osoba zadužena za filmsko oružje nije samo otvorila skladište rekvizita i izabrala ono što najbolje izgleda pred kamerom.
SSG 69 tada nije bio ni približno toliko prepoznatljiv širokoj publici kao Remington 700 ili Winchester Model 70. Njegovo pojavljivanje zato posebno privlači pažnju ljubitelja oružja, jer govori da je neko namerno tražio evropsku preciznu pušku koja odgovara Mekvejdovom karakteru. Rendžer ne nosi ono što svi drugi nose, što se ponavlja i kod njegovog kratkog oružja.
Film kroz taj detalj gradi njegovu osnovnu osobinu bez potrebe za dijalogom. Mekvejd posmatra, bira položaj i koristi prednost daljine umesto da odmah utrči među protivnike. Tek kada se borba približi, prelazi na potpuno drugačiji deo arsenala.
Model 29 nije običan policijski revolver
Na boku se nalazi Smith & Wesson Model 29-2, revolver kalibra .44 Magnum koji je već tada imao ogroman filmski status zahvaljujući Prljavom Hariju. Mekvejdova verzija ipak nije standardni crni Model 29 sa dugom cevi, već niklovani i gravirani primerak sa cevi od četiri inča. Nosi ga u futroli postavljenoj za unakrsno izvlačenje sa leve strane tela.
Takav raspored ima praktičnu logiku za čoveka koji veliki deo vremena provodi za volanom ili na konju. Dešnjak mnogo lakše izvlači revolver iz leve futrole dok sedi nego iz klasične futrole postavljene visoko na desnom boku. Mekvejdovo oružje tako ponovo izgleda kao deo njegovog načina života, a ne samo kao filmski pokušaj da glavni junak dobije najveći mogući revolver.
Niklovana završna obrada takođe odgovara uslovima prašine, znoja i toplote bolje od nekih klasičnih završnih obrada tog vremena. Gravura dodatno daje revolveru izgled ličnog oružja, što se dobro uklapa u dugu tradiciju ukrašenog oružja među pojedinim teksaškim rendžerima. Film tu svesno spaja praktičnost sa ikonografijom starog američkog Zapada.
.44 Magnum daje Mekvejdu tačno ono što lik traži
Cev od četiri inča čini Model 29 znatno praktičnijim za nošenje od verzija sa šest ili više inča. .44 Magnum i iz kraće cevi ostaje veoma snažan revolverski metak, iako konkretna energija zavisi od punjenja i mase zrna. Mekvejd time dobija oružje koje je dovoljno kompaktno da stalno bude uz njega, ali mnogo snažnije od tipičnih službenih revolvera tog perioda.
Film se pritom ne pretvara da je revolver bez trzaja. Noris ga koristi na način koji odgovara njegovom liku, uključujući pucanje jednom rukom, ali u scenama treninga vidi se da je oružje deo rutine, a ne magični rekvizit. Upravo ta kombinacija preterivanja i stvarnih detalja davala je akcionim filmovima osamdesetih njihov karakter.
Model 29 postaje i vizuelna veza sa vesternom. Mekvejd jeste savremeni policajac, ali njegova funkcija u priči mnogo je bliža starom revolverašu koji ulazi u grad u kojem institucije više nisu dovoljne. Revolver zato nije slučajno izabran umesto tada sve rasprostranjenijih poluautomatskih pištolja.
Browning Auto-5 kada borba postane bliska
Treći deo arsenala potpuno menja ritam. Kada udaljenost padne i potrebno je brzo dejstvo na nekoliko metara, Mekvejd koristi ozbiljno modifikovan Browning Auto-5, jednu od najpoznatijih poluautomatskih sačmarica XX veka. Cev je skraćena približno do kraja cevastog magacina, dok je i kundak znatno redukovan.
Auto-5 radi po principu dugog trzaja cevi, pri kojem se cev i zatvarač nakon opaljenja zajedno pomeraju unazad pre nego što započne ostatak ciklusa. To je konstrukcija Džona Brauninga koja je više od pola veka dokazivala pouzdanost u lovačkoj i službenoj upotrebi. Skraćivanje cevi zato ne menja osnovni princip rada, mada pravilno podešavanje frikcionog sistema ostaje važno za pouzdano funkcionisanje sa različitim punjenjima.
Filmska konfiguracija podseća na skraćene poluautomatske sačmarice koje su tokom prethodnih decenija koristile različite policijske jedinice, čuvari i kriminalci. Kratka ukupna dužina omogućava lako rukovanje u automobilu i zatvorenom prostoru, dok poluautomatski sistem omogućava nekoliko veoma brzih uzastopnih hitaca. Za Mekvejda je to oružje za trenutak kada više nema prostora za preciznu pušku.
Tri oružja za tri različita problema
Izbor postaje zanimljiv tek kada se sva tri sistema stave jedan pored drugog. Steyr rešava udaljene ciljeve, Model 29 ostaje stalno dostupno lično oružje, dok Auto-5 preuzima blisku borbu u kojoj je važna velika količina energije u kratkom vremenu. Nijedan od ta tri komada ne pokušava da radi sve.
To je gotovo suprotno današnjem filmskom pristupu u kojem junak često dobije jednu karabinsku platformu sa optikom, svetlom i čitavim nizom dodataka. Mekvejdov arsenal pripada vremenu kada su različite vrste oružja imale mnogo jasnije razdvojene uloge. Upravo zbog toga komplet i četrdesetak godina kasnije deluje zanimljivo.
Film je, naravno, pun akcione fizike koja ne bi dugo preživela ozbiljan susret sa stvarnošću. Oružje je ipak izabrano dovoljno pažljivo da lik ostane uverljiv unutar sopstvenog sveta. To je razlika između dobrog filmskog arsenala i gomile rekvizita namenjenih samo stvaranju buke.
Čak Noris pre nego što je postao vic interneta
Usamljeni vuk Mekvejd pojavio se u trenutku kada su američki akcioni filmovi počinjali da stvaraju novu vrstu junaka. Umesto klasičnog kauboja stigao je policajac, vojnik ili veteran koji formalno pripada sistemu, ali ga pravila tog sistema ne sprečavaju da sam rešava ono što institucije ne mogu. Čak Noris se veoma prirodno uklopio u taj obrazac.
Kasnija serija Voker, teksaški rendžer samo je razvila lik koji je Mekvejd praktično već definisao. Veza sa Teksasom postala je toliko snažna da je Noris kasnije proglašen počasnim teksaškim rendžerom. Film iz 1983. zato danas izgleda kao nacrt za veliki deo njegove kasnije javne slike.
Noris je pre glumačke karijere služio u američkom ratnom vazduhoplovstvu i godinama se ozbiljno bavio borilačkim veštinama. U svojim filmovima insistirao je na određenom tipu junaka zasnovanom na časti, porodici, patriotizmu i jasnom razdvajanju pozitivnih i negativnih likova. Danas takav pristup može izgledati jednostavno, ali upravo je ta jednostavnost bila deo privlačnosti akcione kinematografije osamdesetih.
Bogu je bio potreban instruktor karatea
Internet je mnogo godina kasnije od Čaka Norisa napravio potpuno novi fenomen. Vicevi u kojima ne radi sklekove nego gura Zemlju nadole, ne spava nego čeka ili da je preminuo jer je “Bogu bio potreban instruktor karatea” gotovo su potisnuli sećanje na period kada je publika njegov lik shvatala potpuno ozbiljno. Čak Noris je na kraju postao jedna od retkih filmskih zvezda koja je preživela sopstvenu karikaturu.
Usamljeni vuk Mekvejd zato vredi ponovo pogledati i iz sasvim drugačijeg razloga. Iza brade, Dodža, karatea i eksplozija nalazi se iznenađujuće pažljivo sastavljen arsenal u kojem svaki komad oružja ima jasno određenu funkciju. Steyr SSG 69, gravirani Model 29 i skraćeni Browning Auto-5 govore o liku gotovo isto koliko i njegova odeća, automobil ili način na koji ulazi u borbu.
Osamdesete su volele junake koji nisu tražili dozvolu da to budu. Mekvejd je bio jedan od najčistijih primera tog vremena, dok je njegov arsenal bio produžetak iste ideje – precizan kada ima vremena, brutalan kada mora i uvek dovoljno individualan da ga niko ne pomeša sa običnim policajcem. Mnogo pre nego što je Čak Noris postao internet legenda, njegovi filmovi su već pažljivo gradili mit.
