Jedna od najvećih tajni za scenariste i producente jeste to što publika često svoje simpatije poklanja „negativcu“. Film „Kum“ i višegodišnja televizijska serija „Porodica Soprano“ mogu dobrim delom svedočiti o tome. Kreatori individualno psiholoških teorija to su precizno objasnili. Ipak, ništa od toga se mnogo ne menja, uprkos nauci. Sećate li se Šicera? U seriji „Salaš u Malom Ritu“ emitovanoj u proleće 1976. godine Miodrag Radovanović Mrgud fascinantno je doneo lik zlikovca Juraja Špilera (streljanog u Zrenjaninu posle rata). U seriji su se pojavile i druge glumačke veličine – Cica Perović, Pavle Vujisić, Mića Tomić, Stole Aranđelović, plejada dece-glumaca, pa ipak najpre pomislimo na Šicera, odnosno Mrgudovu rolu.
Nije iznenađenje što se filmska industrija decenijama vraća Hitleru i Staljinu, dok su Cezar i Aleksandar Veliki, vojskovođe čija su dela menjala tok istorije, ostali bez srazmerno velike zastupljenosti na ekranu. Evidencija IMDb, uz sve ograde i propuste, pruža zanimljivu polaznu tačku za ovo poređenje. Gaj Julije Cezar se pojavljuje u 62 naslova, dok se možda najveći vojskovođa svih vremena, Aleksandar Veliki beleži samo 15 puta. Za Hitlera smo utvrdili da se pojavljuje 246 puta (adolf-hitler-character). Brojevi koje navodimo nisu konačni već okvirni, kako bismo imali približnu komparativnu sliku.
Međutim, Staljin je nezvanični rekorder! Referentno se spominje čak 1087 puta raznim povodima. Prema proverenim podacima iz knjige „Sovjetski i ruski ratni film 1941-2010“ statistika kaže sledeće:
Lik Staljina, kao centralni, možemo videti u šest igranih filmova i u jednoj televizijskoj seriji; u 99 pojavljuje se kao epizodni lik, odnosno kolateralni dramaturški portret. Od tih 99 naslova dvanaest pripada televizijskim serijama, a na tom spisku našao se čak i jedan crtani film „Supermen. Crveni sin“ („Супермен. Красный сын“, engl. „Superman: Red Son”) iz 2004. godine.
Kako vidimo, ni u filmskoj industriji nema istorijske pravde. Cezar i Aleksandar osvajali su carstva; Hitler i Staljin ostavili su za sobom i ogromno negativno nasleđe. Filmska industrija ne bira teme prema moralnom bilansu, već prema dramskom potencijalu, političkom kontekstu, aktuelnosti teme i interesovanju publike.
Divinizacija u Sovjetskom Savezu
Nije čudo što o Staljinu ima preko hiljadu sabranih referentnih naslova iz različitih filmskih žanrova. U Istočnom bloku njega su prikazivali „po službenoj dužnosti“. Staljin je kroz istoriju kinematografije prošao neverovatan put: od božanstva u sovjetskim propagandnim spektaklima, preko zapadnih hladnoratovskih portreta, pa sve do crnohumornih satira. Kao što je Staljin imao dvorskog reditelja (Čiaureli), tako je imao i svog, takoreći ličnog glumca, tumača.
Tokom Staljinovog života, u sovjetskom filmu ga je najčešće igrao glumac, Staljinov zemljak Mihail Gelovani, 15 godina mlađi od njega. On ga je tumačio u preko 15 filmova. Staljin je prikazivan kao nepogrešivi, mudri otac nacije, uvek u besprekorno beloj uniformi dok sam projektuje pobede i donosi mir čovečanstvu. Tokom destaljinizacije, kako kruži priča, Hruščov je naredio da se Gelovanijeve scene iseku iz mnogih filmskih traka što je bilo gotovo fizički nemoguće.
Zapadni i holivudski pogledi
Za razliku od Istočnog bloka, Zapad nije imao tu vrstu pritiska da se bavi Staljinom pa je njegova pojava relativno retka. Zapad je Staljina tretirao u zavisnosti od političke klime – od saveznika do monstruma. Tome je veoma doprineo niko drugi nego jedan od najvećih staljinista – Nikita Sergejevič Hruščov. Da bi nekako „oprao“ svoju biografiju, on je maksimalno demonizovao Staljina, pa su upravo iz njegove službe počele da stižu tvrdnje o milionskim brojkama zatočenih, pobijenih, stradalih, itd. To je svakako išlo na ruku Zapadu jer oni nisu imali razloga da se bave objektivnošću i moralom kada to već Sovjeti ne rade.
Prvi zapadni film u kome se pominje Staljin je američki film „British Agent“ iz 1934. godine. Reč je o špijunskom filmu koji se bavi boljševičkom revolucijom i u priči se pojavljuje Staljin, ali samog glumca nema. Režirao ga je Majkl Kertiz (potonji režiser „Kazablanke“).
Prvi film koji se pojavio na Zapadu i u kome se pojavio filmski Staljin bio je „Misija za Moskvu“ („Mission to Moscow“,1943). Snimljen je u Holivudu (Warner Bros. Entertainment) tokom Drugog svetskog rata, dok su SAD i SSSR bili saveznici. Staljin je ovde prikazan blagonaklono, kao topao i odlučan lider koji brani svet od fašizma. Film je režirao opet Majkl Kertiz a Staljina je igrao gotovo anonimni Manart Kippen.
Britanci su snimili 1983. godine film „Crveni monarh“ (Red Monarch“). To je bila privatna produkcija Dejvida Putnama (David Terence Puttnam, Baron Puttnam). Po jednima – crna komedija, a po drugim satirična drama u kojoj Kolin Blekli igra Staljina potencirajući paranoju i bizarne odnose između njega i Berije. Konačno, 1992. godine pojavljuje se film „Stalin“ u produkciji HBO (Home Box Office – HBO Films). U tom biografskom, uspešnom filmu, Staljina glumi Robert Duval. On je pružio mračnu i psihološki duboku ulogu, prikazujući Staljina kao hladnog, proračunatog i nemilosrdnog tiranina. Film se izdvaja i po tome što se upornost producenta isplatila jer je bio ovo prvi američki film koji sniman unutar samog Kremlja.
Iz skromne ponude treba, iz više razloga, izdvojiti dva filma koja su iskoristila, svaki na svoj način, istorijsku distancu.„Obično pogubljenje“ („Une exécution ordinaire“), film u francuskoj produkciji. Setovi su snimani u Bukureštu s namerom da se dočara Moskva iz 1952. godine, neposredno pred Staljinovu smrt (1953). Staljin u tumačenju Andrea Disolijea (André Dussollier) je ostareo, bolestan i paranoičan, pri čemu koristi mladu lekarku kako bi mu olakšala muke. Ne propušta priliku da se i njenom sudbinom poigra.
Godine 2017. pojavljuje se (konačno) vrhunska politička satira i crna komedija „Staljinova smrt“ („The Death of Stalin“). Staljinove udvorice odlično znaju šta su radile i šta ih, po svoj prilici, čeka. Posle moždanog udara Staljina na početku filma s dozom groteske igra Adrijan Maklaflin (Adrian McLoughlin). Počinje loše skrivana borba za vlast i „pročišćenje“ biografija. Od tada kruži Moskvom vic da se na vest o Staljinovom bliskom kraju Berija napio najpre od žalosti, pa onda od radosti. Film je naišao na izvanredan odjek kod publike pa je vrlo brzo ostao bez dozvole za prikazivanje u Rusiji. Produkovalo ga je više privatnih producenata a vodi se kao koproducija Francuske, Velike Britanije i Belgije. Pri tom se reditelj uopšte nije ni trudio ni mučio da ostvari fizičku sličnost glumaca s likovima. Čemu, kad je sve groteska ?
Šta je to tako izazovno za glumca kod rada na Staljinovom liku? Spisak zamki je veoma dugačak, a svaka od tih zamki se zasniva na predrasudama i stereotipu. Pri tom sovjetska istoriografija nije otvorila sve arhive kako bi savesni i pedantni scenaristi i saradnici na karakterizaciji lika mogli da osvetle i one manje vidljive osobine; a one su te koje su Staljina razlikovale od drugih ljudi tog položaja.
Ko je od tumača tog zagonetnog lika bio uspešan? Svakako treba izdvojiti Roberta Duvala. Koristeći veštinu šminkera on se uspešno distancirao od izazova karikature. Njegov Staljin je bio zastrašujuće hladnokrvan, paranoičan i pragmatičan u svojoj monstruoznosti i nepredvidivosti. Ono što je kod Staljina teško dotaći, to je intonacija. Mi zaista ne znamo (a malo ko od njegovih saradnika je to i znao), kakvu težinu imaju njegove reči, da li su opuštajuće ili preteće. Njegovi sagovornici (kada im je bilo dozvoljeno da govore) bili su uvek na oprezu.
Odbacimo li slojeve ideološke propagande, Mihail Gelovani je najvažniji tumač Staljina na ovom spisku. On je i „krivac“ za sve stereotipe jer je praktično sagradio, izmislio filmskog Staljina. Pri tom ga je Koba lično odabrao. Očevici kažu da se Gelovani i u privatnom životu teško oslobađao glumačkih naznaka, pa je često govorio i hodao kao njegov uzor. U Sovjetskom Savezu jedini pravi takmac bio mu je Aleksej Dikij(„Zavetni dvor“/ „Odbrana Caricina“, 1940). Dok je Gelovani igrao mitskog, mekog oca nacije, Dikij je igrao oštrijeg, vojničkog i energičnijeg Staljina, što se samom diktatoru često više sviđalo.
Dolazimo do možda najuverljivijeg po umetničkom dometu I tumačenju. Aleksej Petrenko nije fizički ličio na Staljina. Oko njega su se šminkeri, maskeri i vlasuljari baš potrudili. Naši gledaoci ga pamte kao generala Radlova u filmu „Sibirski berberin’’ i „12“, ali i u velikom broju filmova Nikite Mihalkova. On je igrao Staljina u dokumentarno-igranoj seriji koju je produkovao Bi-Bi-Si 2008. godine (World War II: Behind Closed Doors (2008). Britanci su ga angažovali upravo zato što je malo glumaca na Zapadu moglo da donese tu specifičnu, masivnu i mračnu harizmu. Međutim, pravu meru našao je u poznatoj seriji o ekstrasensu Volfu Mesingu („Вольф Мессинг: Видевший сквозь время“, 2009). On nije podledao rutini serijala, već je iz epizode u epizodu pokazivao jedno od brojnih Staljinovih lica.
Nažalost, i u filmskoj industriji beležimo Staljinove „žrtve’’. One nisu pale zbog čistki ili sibirijade, već zato što su previše samouvereno ušle u lik, kao „pokretni kostim“, bez zalaženja u dubine psiholoških bunara iz kojih ne bi mogli ni da izađu. To se dogodilo F. Mareju Abrahamu (F. Murray Abraham).Glumac koji je briljirao u „Amadeusu”, kao Salijeri nagrađen i Oskarom, bio je potpuno neuverljiv u filmu „Deca revolucije” („Children of the Revolution“). Tu ni najbolji maskeri i šminkeri nisu mogli da mu pomognu.
Ni veliki Majkl Kejn, dvostruki oskarovac, u mini seriji „Drugi svetski rat: kad su lavovi rikali!” („World War II: When Lions Roared“) nije mogao da se oslobodi britanskog senzibiliteta i ostao je u senci Boba Hoskinsa (Čerčil) i Džona Litgoua (Ruzvelt). Pored njega na ovom neslavnom spisku našao se i Žerar Depardje (Gérard Depardieu) koji u filmu „Staljinov kauč“ („Le Divan de Staline“) potpuno mlitavo, bez energije i veoma bledo pokušava da se izbori s ovim likom.
Jugoslovenska kinematografija
Mi nismo imali mnogo razloga da hrlimo u zagrljaj Staljinu, mada je tema informbiroa kod nas obrađivana (setimo se izvanrednog filma Stoleta Popova „Srećna Nova, 1949“). Naš prvi film je bio koprodukcija, a praktično je ceo bio sovjetski: „U planinama Jugoslavije“ (1946). Iako je film sniman u Jugoslaviji, režirao ga je Sovjet Abram Rom, a u njemu se nakratko pojavljuje i lik Staljina.
Branislav Jerinić je bio najprepoznatljiviji „jugoslovenski Staljin“, odigravši ovu ulogu u dve značajne istorijsko-dramske TV serije u režiji Save Mrmaka: „Odlazak ratnika, povratak maršala“ (1986) i „Četrdeset osma – Zavera i izdaja“ (1988), trodelnoj istorijskoj drami koja se detaljno bavi sukobom Tita i Staljina i prekidom odnosa između Jugoslavije i SSSR.
Iako je tokom svoje bogate karijere igrao i Tita, Miša Janketić je u više navrata isticao da mu je jedna od glumački najzahtevnijih istorijskih uloga bila upravo uloga Staljina. Janketić je Staljina tumačio na televiziji (u dramama istorijskog karaktera koje su rekonstruisale sastanke i sukobe iz sredine 20. veka).
Najpoznatija je svakako televizijska drama „Gospođa Kolontaj“ (1996). U glumačkoj podeli navedeni su Miša Janketić kao Josif Visarionovič Staljin, Rada Đuričin kao Aleksandra Kolontaj, Radoslav Milenković kao Lenjin i Feđa Stojanović kao Berija. Režiju potpisuje Slobodan Radović, a scenario Ivana Vujić i Agneta Pleijel. Produkcija je Radio-televizija Srbije.
U ovu priču umešaćemo i pozorište, upravo zbog retke teme kod nas. Predstava „Lenjin, Staljin, Trocki“ francuskog pisca Kloda Vermorela izazvala je veliku pažnju u tadašnjoj Jugoslaviji. Predstava je premijerno izvedena krajem pozorišne sezone 1981/1982, tačnije 23. aprila 1982. godine na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu. Režirao ju je Nikola Jeftić, profesor FDU, dok je dramatizaciju teksta uradio poznati pisac i dramaturg Žarko Komanin. Lik Staljina maestralno je tumačio velikan našeg glumišta Petar Banićević. Ova uloga ostala je upamćena kao jedna od njegovih najsnažnijih pozorišnih kreacija, a sam Banićević je isticao kompleksnost tumačenja tako moćne i istorijski kontroverzne ličnosti.
Navedimo i dve interesantne dosetke iz naše kinematografije. U filmu „Dogodilo se na današnji dan“ Zoran Cvijanović igra mladića s nadimkom Staljin. Naš omaž filmu „Bal na vodi“ reditelj Jovica Aćin je iskoristio da se poigra s brzopletim tetovažama Lenjina i Staljina na rukama nekadašnjeg udbaša Rileta kog su efektno odigrali Milan Štrljić (mladi Rile Ristić Džo) i Dragomir Bojanić Gidra.
