Međuratni period predstavlja jednu od najtamnijih stranica svetske diplomatije. Kuloarska nadmudrivanja u Versaju bila su presudna, a niz bilateralnih ugovora na nemirnom tlu Evrope kulminirao je Minenskim sporazumom i Paktom Molotov – Ribentrop. Posle toga usledio je još jedan svetski rat. Izvesno vreme, kao rezultat Pakta, odvijala se vojno-ekonomska saradnja nacističke Nemačke i komunističkog Sovjetskog Saveza.
Cilj ovog teksta nije da brani taj Pakt ili da mu sudi – Hitler i Staljin nisu bili prvi koji su potpisali takav akt. Koliko su na Zapadu bili glasni u kritici ovog sporazuma, toliko su bili zaboravni u vezi s jednim drugim – a on se dogodio beskrupulozno i s višestrukom štetom. U Minhenu je, godinu dana ranije 29. septembra 1938. godine potpisan multilateralni sporazum kasnije nazvan Minhenskim (Mnichovská dohoda ili Mnihovská zrada – ugovor ili izdaja, nem. Münchner Abkommen).
Takođe između budućih neprijatelja. Pri tom je Zapadpokušao da „kupi“ mir sa Hitlerom ustupajući teritoriju treće države! Predali su tuđu zemlju kako bi umirili ili bar usporili razgoropađenog Hitlera. Time su poslali i zloslutnu poruku drugim manjim državama šta mogu očekivati u sličnim situacijama, pri najgorem scenariju. S druge strane, SSSR se grozničavo i organizovano pripremao za neizbežni sukob znajući da neće biti potpuno spreman za njega, pa je i on pokušao to isto, ali s drugih pozicija.
Stoga se ni Minhenski sporazum ni Pakt Molotov – Ribentrop ne mogu razumeti samo kroz moralisanje i etiketiranje. Tadašnji političari i sredstva masovnog komuniciranja mogli su se baviti licemerjem, ali istorija tu metodu sebi ne može dozvoliti.
Dogovor o nenapadanju između SSSR i Nemačke (Deutsch–Sowjetischer Nichtangriffsvertrag; rus. пакт Мо́лотова–Ри́ббентропа, пакт Сталина–Гитлера) potpisan je oko dva sata ujutru, 24. avgusta, pošto je zaveden 23. avgusta 1939. godine. Potpisali su ga ministri inostranih poslova. Da podsetimo: slične sporazume s Nemačkom već su potpisali Poljska (1934), Velika Britanija i Francuska (1938), Estonija, Litvanija i Letonija (1939), a nešto kasnije (1941) i Turska. Sovjetski Savez je s Poljskom potpisao dogovor o nenapadanju 1932. godine, pre dolaska Hitlera na vlast.
Očigledno je da sovjetsko–nemački sporazum nije bio izuzetak.
Po čemu je moskovski bio specifičan? On je sadržao dopunski tajni ugovor koji je otkriven znatno kasnije. Precizirao je interesne sfere ovih dveju država. Njega se nisu držali, već su ga prekoračili. Nemački original je uništen u bombardovanju Berlina u martu 1944. godine, a 1948. godine sačuvani mikrofilm je objavljen u zborniku vlade SAD pod nazivom „Nacističko–sovjetski odnosi 1939–1941. godine“. U Rusiji je on predstavljen u oktobru 1992. godine (paket № 34), a objavljen je u časopisu „Nova i novija istorija“ u broju jedan za 1993. godinu. Tek u junu 2019. godine odštampan je sovjetski original Pakta, a s njim i tajni dopunski protokol. Nedvosmisleno je utvrđeno da je Pakt stvorio politički okvir za novu fazu odnosa, dok su ekonomski odnosi uređivani posebnim sporazumima od kojih je jedan, veoma važan, potpisan pre Pakta Molotov-Ribentrop!
Hronologija ugovora
● 19. avgust 1939: nemačko–sovjetski Kreditni sporazum
Ovo je bio prvi veliki ekonomski aranžman. Nemačka je Sovjetima odobrila kredit od 200 miliona rajhsmaraka, za koji je Sovjetski Savez trebalo da kupuje nemačku industrijsku robu, mašine, opremu, brodove, vozila itd. Zauzvrat je SSSR trebalo da isporučuje sirovine. Sporazum je dakle već obuhvatao industrijsku i delom vojnu opremu.
● 23. avgust 1939: Pakt Molotov–Ribentrop
Sam Pakt bio je ugovor o nenapadanju, sa sedam javnih članova, ali privredna razmena nije bila njegov predmet.
● 28. septembar 1939: razmena pisama Molotov–Ribentrop
Posle podele Poljske, dve strane su se izričito dogovorile da maksimalno razviju trgovinu i razmenu roba: SSSR će isporučivati sirovine, a Nemačka će ih nadoknađivati industrijskim proizvodima u dužem periodu. Na toj osnovi trebalo je izraditi širi ekonomski program.
● 11. februar 1940: Nemačko–sovjetski privredni sporazum
Ovo je bio glavni dokument o nemačko–sovjetskoj ekonomskoj saradnji u periodu Pakta. SSSR se obavezao na redovne isporuke nafte, žita, pamuka, mangana, rude gvožđa, hroma, drveta itd, dok je Nemačka trebalo da isporučuje mašine, industrijsku opremu i drugu robu. Američki diplomatski izvor iz tog vremena izričito navodi da je ovaj sporazum bio odvojen od kreditnog sporazuma od 19. avgusta 1939. godine.
● Novi nemačko–sovjetski granični i trgovinski sporazum od 10. januara 1941. godine
Ovaj sporazum potpisan je svega nekoliko meseci pre nemačkog napada na SSSR. i dodatno je regulisao razmenu roba, dobara i znanja, odnosno tehnologije. Za vojno–tehnički aspekt jeste posebno važno da se u nemačkim isporukama nisu nalazile samo obične industrijske mašine. U okviru kasnijeg sporazuma Sovjeti su dobijali, između ostalog, podatke o nemačkoj ratnoj tehnici, brodsku opremu i uzorke savremenih nemačkih aviona, dok je Nemačka dobijala sovjetske strateške sirovine.
Kandelakijeva misija – prethodnica sovjetsko-nemačkih sporazuma
Između 1934. i 1937. godine, Sovjetski Savez je preduzeo nekoliko pokušaja da proširi ekonomske odnose i postigne politički detant sa Nemačkom. Krajem 1934. godine, Staljinov lični izaslanik, Gruzin David Kandelaki (Канделаки, Давид Владимирович), postavljen je za trgovinskog predstavnika u Berlinu. Kandelaki je pokušao da pregovore podigne sa ekonomskog na politički nivo kroz razgovore s Geringom i direktorom Rajhsbanke J. Šahtom.
Sovjetska strana je 1936. godine predložila pakt o nenapadanju sa Berlinom. Predlog je odbijen uz obrazloženje da između SSSR i Nemačke nema zajedničke granice! Kako je kasnije tvrdio šef sovjetske obaveštajne mreže, Valter Krivicki, u decembru 1936. godine, kako bi se demonstrirala dobra volja Moskve, naređeno mu je da oslabi obaveštajni rad u Nemačkoj. Kandelakijeva misija trajala je do 1937. godine i završila se neuspehom: nemačka strana, iz ideoloških i političkih razloga, nije smatrala da je potrebno proširiti veze sa SSSR-om.
Tok saradnje i efekti
Prvi ratni napori brzo su naterali Nemce da promene mišljenje. Nakon potpisivanja ekonomskog sporazuma 1939. i 1940. godine, SSSR je bio spreman da šalje zalihe nafte, pšenice, hroma i pamuka. Zauzvrat, Staljin je od Hitlera tražio ono najmodernije što je Rajh imao – vojnu tehnologiju, prototipove i tehničku dokumentaciju. Pošto je Staljin jednog trenutka obustavio isporuke zbog sumnje u prijem drugorazredne tehnologije, Nemačka je to morala da isporuči kako ne bi ostala bez sirovina za sopstveni rat na Zapadu. Po stavkama razmena je izgledala približno ovako:
Ekonomska razmena
Bio je to ogroman logistički poduhvat. SSSR je isporučio oko milion tona žita. Da bi se transportovalo milion tona žita, potrebno je tačno 18.182 standardna četvoroosovinska vagona, a ta kompozicija bi bila dugačka 345,45 kilometara (rastojanje od Subotice do Niša). Milion tona žitarica je količina od koje može da se umesi oko milijardu i po vekni hleba. Staljin je ovim isporukama praktično obezbedio da svaki nemački vojnik i građanin ima hleb za više od pola godine, u trenucima kada je Britanija bila pod pomorskom blokadom „vučjih čopora“ i gladovala.
Ti vozovi su prolazili granicu do poslednjeg trenutka.
● Energetika:
Zbog uzvratne britanske pomorske blokade, Nemačka je bila odsečena od svetskih izvora nafte. SSSR je isporučio oko 900.000 tona nafte (sirova nafta, rafinisano ulje, maziva i benzin). Tih 900.000 tona goriva zahtevalo je oko 45.000 železničkih cisterni. Spojene u jednu kompoziciju, ove cisterne bi formirale kompoziciju dugu gotovo 400 kilometara (razdaljina od Beograda pa skoro do granice sa Severnom Makedonijom).
Svaki treći nemački tenk koji je u proleće 1940. godine probio francuske linije kod Sedana, pogonjen je gorivom koje je stizalo pravo s naftnih polja i rafinerija u Bakuu. Tokom 1940. godine sovjetske isporuke činile su veoma značajan deo ukupnog nemačkog uvoza nafte. Pored toga, SSSR je predao Nemačkoj i eksploataciju naftnih polja u zaposednutoj poljskoj regiji Borislav–Drogobič.
● Hrana
Hitler je dobro zapamtio glad iz Prvog svetskog rata koja je doprinela slomu ratnih napora, pa su mu sovjetske isporuke obezbedile stabilno snabdevanje i građanstva i vojske.
- Žitarice i mahunarke: isporučeno je ukupno preko 1.600.000 tona (uglavnom krmno žito, pšenica i mahunarke).
- Sojino zrno (surogat za proteine i ulja): SSSR je omogućio tranzit za 1.000.000 tona soje iz Mandžurije (pod japanskom kontrolom) preko Transsibirske železnice, što je obezbedilo ključne sirovine za nemačku prehrambenu industriju.
● Strateške sirovine i metali
Bez ovih specifičnih minerala i ruda, proizvodnja čelika, oklopa za tenkove i avionskih motora u Nemačkoj bi potpuno stala u roku od nekoliko meseci. Nemcima je stiglo 140.000 tona mangana, ključnog metala za legiranje i oplemenjivanje oklopa. Sovjeti su poslali 20.000 tona rude hroma, 500.000 tona gvozdene rude i oko 300.000 tona starog i sirovog gvožđa. Fosfata je stiglo 200.000 tona, a njihov značaj za hemijsku industriju i proizvodnju eksploziva/đubriva je neprocenjiv. Sa juga Sovjetskog Saveza stiglo je i oko 200.000 tona pamuka koji je korišćen u tekstilnoj industriji, ali i u procesu proizvodnje barutne celuloze. Posebno su bili važni plemeniti metali i guma: 2.000 kilograma platine, stotine tona nikla, bakra, cinka, volframa i molibdena, kao i 18.000 tona gume.
Finansijski bilans i paradoks „poslednjeg voza”
Ukupna vrednost robe koju je SSSR izvezao u Nemačku od januara 1940. do juna 1941. procenjuje se na oko 597,9 miliona rajhsmaraka. Nemačka je zbog ratnih potreba stalno kasnila sa svojim isporukama mašina i tehnologije, pa je njen izvoz iznosio oko 437,1 milion rajhsmaraka. Konverzija ovih brojki na današnje vrednosti biće dovoljno rečita: sovjetski izvoz doneo je oko 3,05 milijardievra (tačnije 3.049.290 €), a nemački oko 2,23 milijarde evra (tačnije 2.229.210.000 €).
Poslednji teretni voz sa sovjetskom pšenicom i naftom prešao je granicu i vratio se na teritoriju pod kontrolom Trećeg rajha 22. juna 1941. godine u 02:15 ujutru – tačno sat i četrdeset pet minuta pre nego što su nemački topovi otvorili vatru i započeli operaciju Barbarosa.
Ko je bolje prošao u ovoj razmeni?
Ako ostavimo po strani bespovratne gubitke u ljudstvu i tehnici, već posmatramo samo ove ekonomske pokazatelje, onda je najlakše reći – Sovjeti, jer su ušli u Berlin. Pogledajmo gde su Sovjeti zaista „profitirali“, a to je transfer tehnologije.
1. Pomorski program:
Najveći (i nedovršeni) dobitak. Staljin je bio opsednut izgradnjom „velike okeanske flote”. Zato je od Nemaca tražio planove za najmodernije ratne brodove. Nemci su Sovjetima prodali nedovršenu tešku krstaricu klase „Admiral Hipper“ (Krstarica „Lützow”) koja je u maju 1940. dotegljena u Lenjingrad pod kodnim imenom „Projekt 53” (kasnije preimenovana u „Petropavlovsk“). S brodom je stigla i kompletna tehnička dokumentacija, teški topovi od 203 mm i municija. Nemačka je predala kompletne nacrte za bojni brod „Bizmark”, koji je tada bio vrhunac ratne brodogradnje, ako izuzmemo nosače aviona. Pored toga, isporučili su planove za teške krstarice klase „Seydlitz“, brodske turbine, osovine, kompase, žirokopske sisteme i moderne brodske topove kalibra 406 mm i 280 mm.
2. Vazduhoplovstvo:
Bio je to pravi dobitak za sovjetske konstruktore koji su imali velikih problema u tehničkoj realizaciji svojih ideja. Sovjetska komisija je u Nemačkoj kupila uzorke skoro svih modernih operativnih i eksperimentalnih aviona: pet aparata „Messerschmitt Bf 109E“, pet teških lovaca „Bf 110C“ i dva eksperimentalna lovca „Heinkel He–100“. Oni su Sovjetima poslužili za proučavanje naprednih sistema za hlađenje motora ugrađenih u krila. Sovjeti su dobili i izvanredne bombardere i izviđače: po dva aparata modernog dvomotornog bombardera „Junkers Ju–88A“, dva laka bombardera „Dornier Do–215“, tri školska aviona „Bücker Bü–131 Jungmann“ i jedan „Focke-Wulf Fw–58“. Pored samih aviona, isporučeno je i mnogo dragocene prateće opreme: radio-stanice, radio-kompasi, visomeri, avionski mitraljezi „MG–15“ i „MG–17“, avionske bombe, pa čak i specijalni šatori za grejanje avionskih motora u zimskim uslovima.
3. Kopneno naoružanje i industrijske mašine
Staljin nije tražio mnogo pešadijskog naoružanja, jer je sovjetska masovna proizvodnja radila odlično. Tražio je preciznu liniju mašina-alatljika i tešku mašineriju koju SSSR nije umeo sam da napravi. Isporučena su dva primerka najnovijeg nemačkog tenka „Pancer III“, uzorci protivtenkovskih topova kalibra 37 mm, teške haubice od 211 mm, protivavionski sistemi, pa čak i uzorci nemačkih minobacača i municije. Nemačka je isporučila stotine najmodernijih industrijskih strugova, glodalica, presa za kovanje i mašina za bušenje topovskih cevi. Bez ovih nemačkih mašina, sovjetske fabrike u Tenkogradu (Čeljabinsk) i na Uralu bi znatno teže i sporije pokrenule masovnu proizvodnju tenkova „T–34“ i lovaca „Jak“ tokom rata.
4. Laboratorijska oprema:
Mikroskopi, precizni merni instrumenti za metalurgiju, oprema za hemijske laboratorije i dobijanje sintetičkih materijala, kao i mnoštvo druge, naizgled nevažne opreme, takođe su stigli u Sovjetski Savez.
Tajni nemački centri u SSSR-u (1922–1933)
Ekonomsko–vojna saradnja ima svoju predistoriju. Nakon Rapalskog ugovora (1922), Nemačka (tada Vajmarska republika) i Sovjetski Savez našli su se u istoj poziciji – obe države su bile praktično izopštene iz evropskih tokova nakon Prvog svetskog rata. Nemačka je pod Versajskim ustavom imala zabranu razvoja avijacije, tenkova i hemijskog oružja. Staljin i nemački Generalštab (Reichswehr) sklopili su tada strogo poverljiv dogovor po kome su Nemci uložili tehnologiju i novac, a Sovjeti teritoriju i izolaciju od očiju zapadnih špijuna.
Ustanovljena su tri ključna ispitna i obučna centra na tlu Sovjetskog Saveza:
1. Vazduhoplovna škola u Lipecku (kodni naziv „Vivko”/ WiVupal)
Ona je radila od 1925. do 1933. godine. Nemci su u Lipecku tajno izgradili modernu bazu sa radionicama i pistom. Tu su testirani novi prototipovi nemačkih aviona (foker, junkers, dornije) koje je Nemačka razvijala pod maskom „civilne avijacije”. U Lipecku je obučeno oko 120 elitnih nemačkih pilota i navigatora. Među njima su bili budući ključni komandanti Luftvafe u Drugom svetskom ratu, poput Huga Šperlea (komandovao legijom „Kondor” u Španiji i vazdušnim napadima na Britaniju). Praktično, osnova za taktiku vazdušnog blickira stvorena je na ruskom nebu.
2. Tenkovska škola „Kama” kod Kazanja
Radila je od 1929. do 1933. godine. Naziv „Kama” je skraćenica od lokacije Kazanj i prezimena nemačkog oficira Malbranta (Kazan – Malbrandt). Tu su tajno testirani prvi eksperimentalni nemački tenkovi koji su se u dokumentima, radi prikrivanja, nazivali „Grosstraktor” (Veliki traktor) i „Leichttraktor” (Laki traktor). Čuveni otac nemačkih oklopnih jedinica, Hajnc Guderijan, posetio je Kamu u sklopu inspekcije i tamo proučavao sovjetske eksperimente sa oklopnim jedinicama. Pored njega, kroz bazu su prošli brojni oficiri koji će kasnije komandovati oklopnim divizijama koje su 1941. jurišale na Moskvu.
3. Objekat za hemijsko oružje „Tomka” u Saratovskoj oblasti
On je bio aktivan od 1928. do 1933. godine. To je bio centar za zajedničko testiranje metoda primene i zaštite od hemijskog oružja (uglavnom iperita). Tada još nije bilo izvesno da li će se bojni otrovi koristiti ili ne u sledećem ratu.
Sve ove baze su ekspresno i definitivno zatvorene tokom 1933. godine. Čim je Adolf Hitler došao na vlast, njegova brutalna antikomunistička retorika i ideologija učinile su ovu vojnu saradnju politički neodrživom. Centri su rasformirani, oprema je povučena u Nemačku (gde je Hitler ubrzo i zvanično odbacio Versajski ugovor i počeo javno naoružavanje), a sovjetski i nemački oficiri koji su do juče pili votku i šnaps zajedno, postali su smrtni neprijatelji. Upravo zato je Pakt iz 1939. godine bio takav šok – jer je obnovio kanale koji su bili zatvoreni šest godina ranije.
Našem čitaocu ostaje da sam zaključi koliko je bila iznuđena saradnja nacističke Nemačke i Sovjetskog Saveza, posebno u svetlu sličnih ugovora koji su širom Evrope potpisivani. Svako je zauzimao početne pozicije onako kako je znao i umeo. Mnogi od ugovori su pali u vodu, a u ovom slučaju su, kako vidimo, obe strane imale koristi. Sve ostalo spada u domen socijalne patologije, odnosno Hitlerovih i Staljinovih ideja.
