Duboko u planinama, daleko od glavnih naselja i zaštićeni slojevima vojne infrastrukture, pojavili su se novi objekti koji su privukli pažnju stranih analitičara. Satelitski snimci i procene zapadnih istraživačkih organizacija ukazuju na izgradnju kompleksa koji bi mogao biti povezan sa egipatskim programom balističkih raketa.
Objekti uključuju ukopane strukture, zaštićena skloništa, lansirne položaje i elemente klasične vojne zaštite, uključujući protivvazdušnu odbranu. Takav raspored odgovara konceptu modernih raketnih baza, gde je cilj smanjiti mogućnost otkrivanja i uništenja sistema pre lansiranja.
Pitanje koje je ponovo otvorilo pažnju prema egipatskom raketnom programu jeste da li Kairo razvija ili poseduje rakete znatno većeg dometa nego što je ranije bilo poznato. Pojedini izveštaji pominju mogućnost razvoja unapređene verzije rakete Skad-B uz pomoć severnokorejske tehnologije, pa čak i sistema čiji bi domet mogao prelaziti 2.000 kilometara.
Takve procene, ukoliko bi se pokazale tačnim, predstavljale bi najveći skok u egipatskim raketnim sposobnostima u savremenoj istoriji. Međutim, dostupni podaci ostavljaju otvorena brojna pitanja o stvarnim mogućnostima Kaira.
Od sovjetskog Skada do saradnje sa Pjongjangom
Egipatski raketni program ima korene još u periodu Hladnog rata. Tokom 1970-ih i 1980-ih godina, Kairo je nabavio legendarne sovjetske balističke rakete Skad-B, čime je dobio osnovu za razvoj sopstvenih kapaciteta kratkog i srednjeg dometa.
Nakon toga Egipat je započeo saradnju sa Severnom Korejom, koja je u tom periodu razvijala sopstvenu raketnu industriju zasnovanu na sovjetskim tehnologijama. Prema istraživačkim izvorima, Egipat je početkom 1980-ih prebacio određeni broj raketa Skad-B u Pjongjang radi proučavanja i reverznog inženjeringa.
Kasnija saradnja omogućila je Severnoj Koreji napredak u razvoju sopstvenih raketnih sistema, dok je Egipat dobio pristup tehničkom znanju potrebnom za unapređenje postojećih raketa.
Američki izveštaji navode da je saradnja počela oko 1981. godine i da je Pjongjang pomagao Kairu u razvoju poboljšane verzije Skad-B sa većim dometom. U pojedinim dokumentima pojavljuju se oznake poput Scud-B100 ili Projekat T, koje se povezuju sa egipatskim pokušajima modernizacije tog sistema.
Egipat je, prema dostupnim studijama, težio i razvoju domaće verzije rakete Skad-C, čiji bi domet bio veći od osnovnog sovjetskog modela.
Badr-2000: Projekat koji je trebalo da promeni egipatske raketne mogućnosti
Pored programa Skad, Egipat je tokom 1980-ih učestvovao u ambicioznom međunarodnom projektu razvoja balističke rakete srednjeg dometa.
Program je realizovan zajedno sa Irakom i Argentinom, a cilj je bio razvoj rakete poznate kao Kondor II u Argentini, odnosno Badr-2000 u Egiptu. Projekat je predviđao dvostepenu raketu na čvrsto gorivo sa dometom između 800 i 1.200 kilometara i bojevom glavom mase do 500 kilograma.
Razvoj je počeo 1982. godine, ali je tokom druge polovine osamdesetih naišao na snažan politički pritisak i probleme koji su doveli do njegovog gašenja.
Iako Badr-2000 nikada nije postao operativni sistem, iskustvo stečeno tokom tog programa ostavilo je važan trag u egipatskoj raketnoj industriji. Tehnologije, znanje o projektovanju raketa i saradnja sa stranim partnerima predstavljali su osnovu za kasnije pokušaje modernizacije.
Da li Egipat zaista ima rakete dometa preko 2.000 kilometara?
Najveća nepoznanica u vezi sa novim zapadnim izveštajima jeste upravo pitanje dometa. Egipat decenijama pokazuje interesovanje za tehnologije koje bi omogućile razvoj raketa većeg dometa, ali javno dostupni podaci ne potvrđuju posedovanje operativnog sistema sa dometom većim od 2.000 kilometara.
Think-tank Međunarodni institut za strateške studije (IISS) iz Londona ranije je ukazivao da je Egipat početkom 2000-ih pokazivao interesovanje za severnokorejsku raketu Nodong, čiji se domet procenjuje na oko 1.250 kilometara.
Nije potpuno jasno da li je eventualna nabavka ili transfer tehnologije zaista realizovan, jer su takvi pokušaji navodno bili predmet međunarodnog pritiska, posebno Sjedinjenih Država.
IISS i drugi zapadni izvori navode i da je Egipat nastavio da nabavlja određene komponente povezane sa raketnim sistemima Skad iz Severne Koreje. Jedan od poznatih slučajeva bila je zaplena takvih komponenti 2013. godine, kada je pošiljku pregledao panel stručnjaka Ujedinjenih nacija.
Kada je reč o raketama dometa većeg od 2.000 kilometara, nigde nema potvrđenih dokaza da Egipat poseduje takav sistem.
Poređenje sa severnokorejskim programom pokazuje koliko bi takva sposobnost bila značajna. Pjongjang je razvio rakete koje ulaze u ovu kategoriju, uključujući Pukguksong-2, za koji se procenjuje domet između 1.200 i 2.000 kilometara, kao i Taepodong-1, kojem se pripisuju potencijalni dometi između 2.000 i 5.000 kilometara.
Planinske baze kao odgovor na savremeni rat raketa
Ukoliko su satelitske analize objekata na Sinaju tačne, izbor ukopanih planinskih lokacija ima jasnu vojnu logiku. Takvi objekti omogućavaju zaštitu raketa, opreme i osoblja od izviđanja i vazdušnih napada, uz mogućnost disperzije više lansirnih mesta.
Savremeni raketni sistemi sve češće koriste ukopane ili pokretne platforme kako bi povećali šanse za preživljavanje nakon prvog udara. Za državu koja želi da zadrži sposobnost odmazde, skrivanje lansirnih kapaciteta postaje jednako važno kao i sam domet rakete.
Ipak, sama konstrukcija objekta ne otkriva vrstu oružja koje se u njemu nalazi. Utvrđena skloništa, protivvazdušna zaštita i podzemni objekti mogu služiti različitim vojnim sistemima, od raketa kratkog dometa do skladišta i komandnih mesta.
Najopreznija procena na osnovu dostupnih podataka jeste da Egipat poseduje dugu istoriju razvoja balističkih raketa zasnovanu na sistemima Skad, saradnji sa Severnom Korejom i iskustvu iz programa Badr-2000. Novi objekti ukazuju na nastavak ulaganja u raketnu infrastrukturu, ali pitanje da li Kairo zaista raspolaže raketama dometa preko 2.000 kilometara za sada ostaje bez javno potvrđenog odgovora.
