Američki saveznici počinju da postavljaju pitanje koje je do skoro bilo gotovo nezamislivo: da li Vašington i dalje ima dovoljno vojnih kapaciteta da istovremeno podrži više velikih kriznih žarišta širom sveta.
Prema pisanju „Volstrit džurnala“, zabrinutost među partnerima SAD više nije vezana samo za političku spremnost Bele kuće da interveniše, već i za samu sposobnost američke vojne industrije i Pentagona da obezbede dovoljno oružja ukoliko bi se otvorilo više frontova istovremeno.
Pitanje koje se sada postavlja u evropskim, azijskim i bliskoistočnim prestonicama nije samo da li će SAD želeti da pomognu, već da li će imati dovoljno sredstava da to urade.
Od Ukrajine i Bliskog istoka do Azije
Američka vojna strategija decenijama se zasnivala na ideji da SAD mogu istovremeno da odvraćaju više protivnika zahvaljujući tehnološkoj i industrijskoj prednosti.
Međutim, poslednji sukobi pokazali su ograničenja tog modela.
Velika potrošnja preciznog naoružanja i protivraketnih sistema tokom različitih operacija otvorila je pitanje koliko brzo američka industrija može da obnovi zalihe. Posebnu pažnju privukli su presretači za sisteme Patriot i THAAD, kao i krstareće rakete Tomahawk i JASSM. Prema procenama koje prenosi WSJ pozivajući se na analize CSIS-a, američke zalihe pojedinih kategorija presretača značajno su smanjene.
Za saveznike je problem posebno osetljiv jer mnoge države nemaju sopstvenu alternativu američkim sistemima.
Ukrajina se oslanja na zapadne protivvazdušne sisteme za zaštitu najvažnijih ciljeva. Zemlje Persijskog zaliva računaju na američku podršku u slučaju novih raketnih napada. Japan i druge azijske države posmatraju američke kapacitete kroz prizmu mogućeg sukoba u Indo-Pacifiku.
Odvraćanje nije samo politika, već i logistika
Vojno odvraćanje funkcioniše samo kada protivnik veruje da druga strana ima sposobnost da ispuni svoje pretnje.
Zbog toga pitanje američkih arsenala ima širi značaj od samog broja projektila u skladištima.
Velika sila može imati najnaprednije avione, brodove i raketne sisteme, ali ako nema dovoljne zalihe municije i industrijski kapacitet za dugotrajan sukob, protivnici mogu proceniti da je prostor za rizik veći.
Upravo tu nastaje zabrinutost među saveznicima. Njih ne brine samo trenutni broj raketa, već mogućnost da bi SAD u slučaju istovremenih kriza morale da biraju prioritete.
Rusija i Kina povećavaju proizvodnju raketa
Dok se Vašington suočava sa pitanjem obnove sopstvenih kapaciteta, Rusija i Kina poslednjih godina povećavaju proizvodnju različitih vrsta raketnih sistema.
Američki i evropski analitičari već duže vreme ukazuju da Rusija tokom rata u Ukrajini nije ostala bez raketnog arsenala u meri u kojoj su njihove procene predviđale. Moskva je proširila proizvodne kapacitete za različite tipove raketa, uključujući krstareće i balističke sisteme, dok je vojna industrija prešla na dugoročni režim povećane proizvodnje.
Kina takođe ulaže velika sredstva u razvoj i proizvodnju raketnih sistema različitih kategorija, od protivbrodskih projektila do balističkih raketa dugog dometa.
Američki zvaničnici priznaju potrebu za ubrzanjem proizvodnje. Pentagon je pokrenuo programe povećanja proizvodnje raketa Patriot PAC-3 i THAAD presretača, ali takvi sistemi zahtevaju složenu industrijsku bazu i vreme za proširenje proizvodnih linija.
Problem je što savremeni ratovi troše oružje mnogo brže nego što su mnoge zapadne zemlje očekivale nakon decenija ograničenih vojnih operacija protiv drastično inferiornijih.
Pitanje poverenja postaje strateški problem
Američka administracija odbacuje tvrdnje o ozbiljnoj nestašici i poručuje da SAD raspolažu dovoljnim zalihama za svoje strateške ciljeve. Ipak, sama činjenica da američki saveznici javno razmatraju ovo pitanje pokazuje promenu raspoloženja.
Dosadašnja američka prednost nije bila samo u tehnologiji, već u uverenju saveznika da će Vašington moći da ih podrži u bilo kojoj velikoj krizi.
Sada se prvi put ozbiljno postavlja pitanje granica te sposobnosti. Podsetimo, Rojters je pre samo nekoliko dana pisao kako su ” za Rusiju i Kinu ostale opasno tanke rezerve”.
U velikim geopolitičkim nadmetanjima nije presudno samo ko ima najmodernije oružje, već ko može da ga proizvodi, dopunjava i koristi dovoljno dugo. Upravo zato američki arsenali postaju tema koja prevazilazi vojnu logistiku i ulazi direktno u pitanje buduće ravnoteže moći.
