Godinama je leteo tamo gde ga je malo drugih aviona moglo pratiti, a još manje njih ugroziti. Sovjetski MiG-25R, jedan od najbržih i najzagonetnijih aviona Hladnog rata, bio je mnogo više od tehnološke ikone svog vremena.
U rukama Indijskog ratnog vazduhoplovstva postao je dragoceno „oko“ iznad neprijateljske teritorije, sposobno da leti na ekstremnim visinama i brzinama, izbegava veliki deo protivvazdušne odbrane i vraća se sa informacijama koje su mogle da promene tok operacije.
Njegov najkritičniji trenutak u indijskoj službi došao je 1999. godine, u planinama Kargila. MiG-25 je tada pozvan da uradi ono što nijedan drugi raspoloživi avion nije mogao sa istom efikasnošću: da otkrije dobro skrivene pakistanske položaje i indijskom ratnom vazduhoplovstvu pruži fotografije potrebne za pripremu napada.
Problem nije bio samo pronaći protivnika. Planinski teren, zastarele karte, maskirani položaji i protivvazdušna odbrana činili su izviđanje gotovo jednako opasnim kao i sam napad.
MiG-25 je za takav posao imao dve osobine koje je bilo teško nadmašiti: ogromnu brzinu i visinu leta. Njegova zaštita nije počivala na manevarskim sposobnostima, već na jednostavnoj činjenici da je malo protivničkih aviona moglo da stigne tamo gde se on nalazio.
Pakistanski F-16 upravo su zbog toga postali deo legende koja prati indijske MiG-25. Jednom prilikom MiG-25 je iznad Pakistana proizveo zvučni prasak koji je izazvao uzbunu, dok su tokom rata u Kargilu dva F-16 prišla indijskoj izviđačkoj formaciji.
MiG-25 je, međutim, nastavio da radi ono za šta je napravljen: da vidi protivnika sa visine, snimi ga i vrati se kući.
MiG-25: Sovjetski avion napravljen za ekstremne visine
Indijsko ratno vazduhoplovstvo koristilo je nekoliko najsavremenijih borbenih aviona nabavljenih od Sovjetskog Saveza, a kasnije i Rusije. Ipak, MiG-25R ostavio je posebno nasleđe.
Na vrhuncu Hladnog rata Sovjetski Savez razvio je MiG-25 kao avion projektovan za ekstremno velike brzine i visine leta. Postojale su presretačke i izviđačke verzije, dok je MiG-25R bio namenjen prvenstveno izviđanju.
Avion je prvi put poleteo 1964. godine, a njegove performanse ubrzo su privukle ogromnu pažnju Zapada. MiG-25 je mogao da leti brzinama bliskim 3 maha i na visinama koje su ga činile izuzetno teškim ciljem za većinu tadašnjih lovaca i protivvazdušnih sistema.
Kombinacija ekstremne brzine, velike visine i snažnog fotografskog sistema omogućavala je MiG-25R da prikuplja podatke iznad protivničke teritorije uz relativno mali rizik. Upravo zbog toga ostao je jedna od najpoznatijih izviđačkih platformi Hladnog rata.
Prebeg Viktora Belenka otkrilo tajne MiG-25
Belenko je MiG-25P spustio na aerodrom Hakodate na ostrvu Hokaido. Američki i japanski stručnjaci potom su dobili priliku da avion rastave i detaljno prouče. Nakon pregleda, Amerikanci su zaključili da MiG-25 nije bio ono za šta su ga godinama prethodno smatrali.
Ono zbog čega je MiG-25 napravljen tek se tada otkrila: njegova sposobnost da leti izuzetno brzo i visoko.
Indijsko ratno vazduhoplovstvo kasnije je uvelo deset ovih aviona u sastav novoformirane 102. eskadrile „Trisoniks“, dok su njihove operacije dugo bile obavijene tajnom. MiG-25R uveden je u indijsku službu 17. avgusta 1981. godine.
Borba? MiG-25 za nju nije ni bio napravljen
Povodom 45. godišnjice uvođenja aviona u upotrebu, Indijsko ratno vazduhoplovstvo podsetilo je da je MiG-25R mogao da deluje iznad 60.000 stopa i pri brzinama većim od 3 maha.
Tokom Operacije Safed Sagar u ratu u Kargilu obavljao je kritične izviđačke misije i donosio fotografski i obaveštajni materijal od velike vrednosti. Penzionisani komandant indijskog krila Sumit Mukerdži, koji je leteo na MiG-25, nije pokušavao da predstavi avion kao nešto što nije bio.
„Za razliku od drugih lovaca, piloti MiG-25 nisu mogli da izvode akrobatske manevre sa ovim avionom“, objasnio je Mukerdži.
Prema njegovim rečima, avion nije bio namenjen klasičnoj manevarskoj vazdušnoj borbi.
„Avion nije bio manevarski sposoban. Međutim, nije bilo potrebe da se upušta u vazdušnu borbu sa drugim avionima. U vazdušnim borbama je u suštini bio beskoristan“, rekao je veteran. Njegova prednost nalazila se potpuno negde drugde.
Oružje MiG-25 bili su visina i brzina
Izviđački MiG-25R prvenstveno je bio platforma za prikupljanje podataka i nije se oslanjao na klasično naoružanje za sopstvenu zaštitu.
„Naše jedino oružje bili su visina i brzina. Koristili smo ih da izbegnemo svaku potencijalnu pretnju“, objasnio je Mukerdži.
Prema njegovim rečima, ukoliko protivnički sistem nije na vreme registrovao dolazak aviona i pripremio sredstva za presretanje, MiG-25 je mogao da prodre duboko u neprijateljski vazdušni prostor i izađe iz njega pre nego što bi protivnik uspeo da reaguje.
Suština njegove taktike nije bila da pobedi protivničkog lovca, ideja je bila da mu ne pruži realnu priliku za borbu.
Zvučni prasak iznad Pakistana
Jedan od najpoznatijih incidenata dogodio se u maju 1997. godine, kada je MiG-25 Indijskog ratnog vazduhoplovstva tokom izviđačkog leta u blizini Islamabada probio zvučni zid. Zvučni prasak izazvao je uzbunu na zemlji i reakciju pakistanskog ratnog vazduhoplovstva.
Pakistanski lovci podignuti su radi presretanja, ali je problem predstavljala kombinacija brzine i visine MiG-25.
Indijski avion leteo je brzinom od oko 2,5 maha i na visini većoj od 60.000 stopa. Upravo takav režim leta činio je pokušaj presretanja izuzetno zahtevnim.
Incident je kasnije postao jedan od najpoznatijih primera reputacije MiG-25 u indijskoj službi: avion bi se pojavio, obavio zadatak i nestao pre nego što bi protivnička reakcija mogla da promeni ishod misije.
Neopevani junak Operacije Safed Sagar
Najvažnija uloga MiG-25R ipak nije bila demonstracija brzine iznad Islamabada, već ono što se dogodilo dve godine kasnije.
Kada je u maju 1999. izbio rat u Kargilu, indijske oružane snage suočile su se sa ozbiljnim problemom: trebalo je pronaći pakistanske položaje u jednom od najtežih planinskih terena na svetu i precizno odrediti njihove koordinate.
Istoričar vojnog vazduhoplovstva Ančit Gupta naveo je da su postojeće karte indijske vojske bile zastarele i nedovoljno precizne za određivanje koordinata potrebnih vazduhoplovstvu.
Vertikalno aerofotografsko snimanje pokazalo se kao najbolje rešenje. Problem je bio pronaći avion koji može da ga izvede, a da istovremeno ne postane laka meta pakistanske protivvazdušne odbrane.
Zašto baš MiG-25?
Indijsko ratno vazduhoplovstvo imalo je nekoliko mogućih platformi, uključujući Avro 748, Jaguar, Kanberu i MiG-25. Svaka je, međutim, imala ozbiljna ograničenja. Avro nije bio pogodan za neprijateljsko operativno okruženje.
Jaguari opremljeni Vikon kamerama mogli su da naprave izuzetno kvalitetne fotografije sa male visine, ali je takav let iznad Kargila značio ulazak u zonu protivvazdušnih raketa. Kanbera iz 106. eskadrile već je bila pogođena raketom Anza tokom prve izviđačke misije. Preostao je MiG-25.
MiG-25 je u normalnim uslovima mogao da leti brzinom oko 2,4 maha na visini od približno 20 kilometara. Kamere sa žižnom daljinom od 72 inča pružale su široku fotografsku pokrivenost, dok je navigacioni sistem Peleng-DM omogućavao povezivanje fotografija sa podacima o položaju.
Međutim, pojavio se novi problem. Na uobičajenoj visini leta rezolucija fotografija nije bila dovoljna za pouzdano prepoznavanje malih utvrđenja, improvizovanih odbrambenih položaja i kamufliranih instalacija u Kargilu. MiG-25 morao je da se spusti.
Opasan kompromis iznad Kargila
Na visini od oko osam kilometara kvalitet fotografija bio je odličan, ali se avion time približavao zoni dejstva prenosivih protivvazdušnih raketa.
Na visini između 13 i 14 kilometara bio je znatno bezbedniji, ali je za održavanje odgovarajućeg režima leta bila potrebna upotreba dodatnog sagorevanja, što bi povećalo brzinu na oko 1,3 maha.
Konačno je izabran neobičan kompromis za avion poput MiG-25: približno 10 kilometara visine i brzina oko 0,9 maha. Takav profil omogućavao je kvalitetno fotografisanje i istovremeno lovačku zaštitu drugih indijskih aviona.
MiG-25 je time namerno odustao od dve karakteristike po kojima je bio najpoznatiji, ekstremne visine i brzine, kako bi obavio posao koji je bio potreban snagama na zemlji.
Četiri lovca čuvala su jedan izviđački MiG-25
MiG-25 nije imao savremeni paket mera samozaštite kakav bi se očekivao na današnjem borbenom avionu. Nije raspolagao standardnim kompletom mamaca, baklji i prijemnikom radarskog upozorenja koji bi mu pružili dodatnu zaštitu na smanjenoj visini.
Indijci su zato pronašli drugo rešenje. Dva MiG-29 pružala su vazdušnu zaštitu, dok su dva Miraža 2000 pratila MiG-25R.
U slučaju ozbiljne pretnje, MiG-25R je imao jednostavan plan bekstva: uključiti maksimalno dodatno sagorevanje, popeti se prema visini od 20 kilometara, ubrzati do približno 2,4 maha i napustiti područje.
Posebno važna bila je preciznost navigacije. Peleng-DM, kao inercijalni navigacioni sistem, bio je podložan postepenom odstupanju. Njegovi podaci zato su povezivani sa radio-navigacionim sistemom RSBN.
Pukovnik P. Dž. Takur otišao je još dalje i pozajmio prenosivi GPS uređaj od 7. eskadrile kako bi dodatno proverio izračunate pozicije.
F-16 se približavaju MiG-25
Dana 21. juna 1999. godine pukovnik P. Dž. Takur poleteo je na prvu operativnu misiju foto-izviđanja iznad sektora Dras-Kargil.
Dva Miraža 2000, kojima su upravljali S. Čabra i Rohit Verma, pratila su izviđački avion, dok su MiG-29 pod vođstvom S. Harpala Singha pružali vazdušnu zaštitu.
Tokom misije dva pakistanska F-16 približila su se formaciji.
Ovoga puta MiG-25 nije morao da demonstrira svoju čuvenu taktiku bekstva brzinom od nekoliko maha. Indijski MiG-29 reagovali su i udaljili pakistanske lovce od izviđačkog aviona.
MiG-25 je nastavio misiju. Pravi rezultat njegovog leta nije se video na nebu, već nekoliko sati kasnije u fotografskoj laboratoriji.
Tololing, Munto Dalo i Tigrovo brdo pojavljuju se na fotografijama
Snimljeni film vraćen je u Barejli na razvijanje. Kada su fotografije stigle u Zapadnu vazduhoplovnu komandu i Vazduhoplovni štab, njihova vrednost odmah je postala očigledna. Tololing. Munto Dalo. Tigrovo brdo.
Položaji koje je bilo teško pouzdano odrediti na postojećim kartama sada su se jasno videli na fotografijama. Uvećani snimci pokazali su utvrđenja, odbrambene položaje i kamuflirane instalacije.
Još važnije, fotografije su mogle da budu povezane sa preciznim koordinatama. To je omogućilo udarnim posadama da pre poletanja prouče metu, vide kako će izgledati sa visine sa koje će koristiti oružje, odrede koordinate i planiraju pravac napada.
U planinama Kargila, gde je pronalaženje malog položaja moglo biti gotovo jednako teško kao i njegovo uništavanje, takve fotografije predstavljale su ogromnu prednost.
MiG-25 nastavlja izviđanje Kargila
MiG-25R je nakon prve misije izveo još četiri leta iznad područja Kargil-Dras. Izvršene su i izviđačke misije iznad područja Radžuri-Punč, kao i jedan let radi procene situacije oko Gultarija.
Govoreći kasnije o ulozi MiG-25 u Kargilskom ratu, Sumit Mukerdži ocenio je da je avion napravio najbolje fotografije linije kontrole između Indije i Pakistana.
„To je pomoglo u boljem planiranju misija“, rekao je Mukerdži.
U tome se verovatno najbolje vidi prava vrednost MiG-25R. Nije obarao pakistanske avione i nije bombardovao njihove položaje. Njegov zadatak bio je da omogući drugim avionima da znaju gde treba da udare.
Zašto je Indija povukla avion koji F-16 nije mogao da stigne?
Brzina i visina nisu mogle zauvek da nadoknađuju ograničenja konstrukcije nastale decenijama ranije. MiG-25 imao je ogromnu potrošnju goriva, dok Indija tada nije raspolagala mogućnošću dopunjavanja ovih aviona gorivom u vazduhu.
„Nismo imali dopunjavanje gorivom u vazduhu, a potrošnja je bila velika. To je ograničavalo domet na kojem smo mogli da delujemo“, objasnio je Mukerdži.
Indijsko ratno vazduhoplovstvo konačno je povuklo MiG-25R iz upotrebe 2006. godine. Razlog nije bio pojava lovca koji ga je jednostavno učinio beskorisnim. Promenio se način izviđanja. Sateliti, savremeniji senzori i nove bespilotne platforme mogli su da obezbede fotografije visoke rezolucije bez slanja pilota duboko u protivnički vazdušni prostor. MiG-25 tako je izgubio posao koji je decenijama obavljao na svoj neobičan način.
Njegova legenda ipak je ostala. MiG-25 nije bio okretan, nije bio napravljen za blisku vazdušnu borbu i nije zavisio od spektakularnog arsenala raketa. Njegovo najvažnije oružje bilo je mnogo jednostavnije – visina sa koje je mogao da vidi gotovo sve i brzina zahvaljujući kojoj je protivnik često imao samo jednu realnu mogućnost, da gleda kako odlazi.
Podsetimo, pre tačno 34 godine, irački pilot borbenog aviona MiG-25PD sovjetske proizvodnje šokirao je američku vojsku kada je oborio tada jedan od najnaprednijih američkih lovaca – F/A-18 Hornet tokom operacije “Desert Storm”.
