Posle gotovo svakog većeg ukrajinskog talasa dronova u Rusiji ponavlja se isto pitanje: kako je moguće da pojedine bespilotne letelice prelete stotine kilometara i stignu do cilja kroz zemlju sa jednom od najvećih mreža protivvazdušne odbrane na svetu? Odgovor naizgled deluje jednostavno sve dok se ne pogleda koliko ljudi, senzora, oružja i odluka učestvuje u presretanju samo jednog cilja.
Ruski vojni bloger Ilja Tumanov, penzionisani kapetan, bivši pilot i pomoćnik navigatora na Su-34, pokušao je da objasni upravo taj problem. Tumanov vodi poznati Telegram kanal Fighterbomber i svoje objašnjenje izneo je u karakterističnom ironičnom stilu. Rusiju pritom naziva “Laosom”, što deo ruskih vojnih autora koristi kao ezopovski jezik kada žele da izbegnu neposredno imenovanje sopstvene države i njenih institucija.
Njegova osnovna poruka nije da ruska PVO ne radi, već da stopostotna odbrana zahteva praktično nemoguću kombinaciju neograničenih resursa, idealnih uslova i nepogrešivih ljudi. Odbrana zato nije jedan sistem koji ili vidi dron ili ga ne vidi. Ona je lanac u kojem svaki sledeći sloj dobija ono što prethodni nije uspeo da uništi.
Kako izgleda višeslojno presretanje dronova
Prema Tumanovu, proces počinje mnogo pre nego što dron stigne do zaštićenog grada ili objekta.
Elektronsko izviđanje i drugi obaveštajni izvori pokušavaju da otkriju pripreme za lansiranje, a zatim i samo poletanje dronova i raketa. Jedinicama PVO tada se izdaje najviši stepen pripravnosti.
U sistem ulaze lovački avioni, helikopteri, raketni sistemi PVO, protivvazdušni topovi i mobilne vatrene grupe. Podržavaju ih jedinice elektronskog ratovanja, radari, posade A-50U, specijalizovane jedinice PVO i drugo osoblje.
Avioni prvi pokušavaju presretanje na velikim udaljenostima, naročito van zona u kojima mogu bezbedno da dejstvuju zemaljski raketni sistemi.
Tumanov ironično primećuje da bi idealno bilo da svaka posada jednom raketom obori dve ili tri mete, što samo naglašava razliku između očekivanja javnosti i realnih ograničenja borbenog rada.
Kada preživeli dronovi uđu u zonu zemaljske PVO, prvo se koriste rakete. Posle njihovog trošenja uključuju se topovski sistemi, dok poslednji sloj čine mobilne grupe sa lakšim naoružanjem.
Na pojedinim mestima postoje i fizičke prepreke: mreže, sajle, zaštitni kavezi, konstrukcije oko objekata i druga improvizovana sredstva koja treba da spreče direktan pogodak.
Preko svega toga pokušava da deluje elektronsko ratovanje, ometanjem navigacije i komunikacionih kanala drona.
Zašto PVO oko važnog objekta ne puca na sve što vidi
Tumanov posebno skreće pažnju na često pogrešnu predstavu da posada PVO može jednostavno da otvori vatru na svaku metu čim se ona pojavi na radaru.
Sistemi raspoređeni oko važnih objekata imaju određene sektore i zone dejstva. Njihov osnovni zadatak jeste zaštita konkretnog objekta, a ne nekontrolisano gađanje svega što prolazi kroz širi vazdušni prostor.
Iznad svake posade postoji lanac komandovanja, procedure za identifikaciju cilja i odluku o otvaranju vatre. Borbene aktivnosti se beleže sistemima objektivne kontrole, pa se kasnije može rekonstruisati ko je video cilj, kada je izdata komanda i da li je izvršena.
Zbog toga, prema Tumanovu, tvrdnja da se niko nije setio da dronove treba oboriti pre nego što stignu do cilja nema mnogo smisla. Takva presretanja se stalno izvode i veliki broj letelica zaista bude uništen pre dolaska do završne tačke.
Problem nastaje sa onima koje prođu kroz nekoliko prethodnih slojeva.
Za 100 od 100 potreban je “God mode”
Tumanov zatim kroz sarkazam nabraja šta bi bilo potrebno da baš svaki dron bude oboren.
Neograničen broj aviona i helikoptera. Neograničeni sistemi PVO, topovi, rakete i granate. Dovoljno radara i izviđačkih sredstava na svakom potrebnom mestu. Besprekorne komunikacije. Savršeno obučene posade. Komandanti koji nikada ne pogreše. Borci koji nikada ne kasne. Idealno vreme. Oprema koja se nikada ne kvari. Dovoljno novca i još desetine drugih faktora koji istovremeno moraju da funkcionišu.
Tek tada bi, kako se našalio, trebalo ukucati odgovarajuću šifru na tastaturi, uključiti “God mode” i automatsko nišanjenje, pa očekivati rezultat 100 od 100.
Iza šale stoji jednostavna vojna računica. Svaki sistem ima ograničen domet, broj raketa, vreme reakcije, sektor pokrivanja, posadu i tehničku pouzdanost. Dron može da leti nisko, promeni pravac, koristi teren, prođe između radarskih zona ili stigne u trenutku kada je određena posada već potrošila deo municije.
Najveći problem ipak nisu samo rakete
Tumanov je najkritičniji deo ostavio za kraj.
Prema njegovim rečima, najteže je postići da svi učesnici u sistemu prestanu da obmanjuju jedni druge, prikrivaju sopstvene propuste i prebacuju odgovornost na sledeći nivo komandovanja.
Tu ponovo koristi “Laos” kao očiglednu metaforu i ironično poručuje da u Rusiji takvih problema nema, nikada ih nije bilo i nikada ih neće biti.
“Ali to nije sigurno”, zaključio je.
Time njegovo objašnjenje prelazi sa čisto tehničkog problema na organizacioni. Protiv drona nije dovoljno imati radar, raketu i posadu. Potrebno je da informacija stigne na vreme, da lanac komandovanja reaguje, da sredstva budu na pravom mestu, da municija postoji i da se posle svakog propusta tačno utvrdi šta nije funkcionisalo. Upravo poslednjih nekoliko procenata efikasnosti postaju najskuplji i najteži deo svake protivvazdušne odbrane.
