Posle gotovo svakog većeg ukrajinskog talasa dronova u Rusiji ponavlja se isto pitanje: kako je moguće da pojedine bespilotne letelice prelete stotine kilometara i stignu do cilja kroz zemlju sa jednom od najvećih mreža protivvazdušne odbrane na svetu? Odgovor naizgled deluje jednostavno sve dok se ne pogleda koliko ljudi, senzora, oružja i odluka učestvuje u presretanju samo jednog cilja.
Ruski vojni bloger Ilja Tumanov, penzionisani kapetan, bivši pilot i pomoćnik navigatora na Su-34, pokušao je da objasni upravo taj problem. Tumanov vodi poznati Telegram kanal Fighterbomber i svoje objašnjenje izneo je u karakterističnom ironičnom stilu. Rusiju pritom naziva “Laosom”, što deo ruskih vojnih autora koristi kao ezopovski jezik kada žele da izbegnu neposredno imenovanje sopstvene države i njenih institucija.
Njegova osnovna poruka nije da ruska PVO ne radi, već da stopostotna odbrana zahteva praktično nemoguću kombinaciju neograničenih resursa, idealnih uslova i nepogrešivih ljudi. Odbrana zato nije jedan sistem koji ili vidi dron ili ga ne vidi. Ona je lanac u kojem svaki sledeći sloj dobija ono što prethodni nije uspeo da uništi.
Kako izgleda višeslojno presretanje dronova
Prema Tumanovu, proces počinje mnogo pre nego što dron stigne do zaštićenog grada ili objekta.
Elektronsko izviđanje i drugi obaveštajni izvori pokušavaju da otkriju pripreme za lansiranje, a zatim i samo poletanje dronova i raketa. Jedinicama PVO tada se izdaje najviši stepen pripravnosti.
U sistem ulaze lovački avioni, helikopteri, raketni sistemi PVO, protivvazdušni topovi i mobilne vatrene grupe. Podržavaju ih jedinice elektronskog ratovanja, radari, posade A-50U, specijalizovane jedinice PVO i drugo osoblje.
Avioni prvi pokušavaju presretanje na velikim udaljenostima, naročito van zona u kojima mogu bezbedno da dejstvuju zemaljski raketni sistemi.
Tumanov ironično primećuje da bi idealno bilo da svaka posada jednom raketom obori dve ili tri mete, što samo naglašava razliku između očekivanja javnosti i realnih ograničenja borbenog rada.
Kada preživeli dronovi uđu u zonu zemaljske PVO, prvo se koriste rakete. Posle njihovog trošenja uključuju se topovski sistemi, dok poslednji sloj čine mobilne grupe sa lakšim naoružanjem.
Na pojedinim mestima postoje i fizičke prepreke: mreže, sajle, zaštitni kavezi, konstrukcije oko objekata i druga improvizovana sredstva koja treba da spreče direktan pogodak.
Preko svega toga pokušava da deluje elektronsko ratovanje, ometanjem navigacije i komunikacionih kanala drona.
Zašto PVO oko važnog objekta ne puca na sve što vidi
Tumanov posebno skreće pažnju na često pogrešnu predstavu da posada PVO može jednostavno da otvori vatru na svaku metu čim se ona pojavi na radaru.
Sistemi raspoređeni oko važnih objekata imaju određene sektore i zone dejstva. Njihov osnovni zadatak jeste zaštita konkretnog objekta, a ne nekontrolisano gađanje svega što prolazi kroz širi vazdušni prostor.
Iznad svake posade postoji lanac komandovanja, procedure za identifikaciju cilja i odluku o otvaranju vatre. Borbene aktivnosti se beleže sistemima objektivne kontrole, pa se kasnije može rekonstruisati ko je video cilj, kada je izdata komanda i da li je izvršena.
Zbog toga, prema Tumanovu, tvrdnja da se niko nije setio da dronove treba oboriti pre nego što stignu do cilja nema mnogo smisla. Takva presretanja se stalno izvode i veliki broj letelica zaista bude uništen pre dolaska do završne tačke.
Problem nastaje sa onima koje prođu kroz nekoliko prethodnih slojeva.
Za 100 od 100 potreban je “God mode”
Tumanov zatim kroz sarkazam nabraja šta bi bilo potrebno da baš svaki dron bude oboren.
Neograničen broj aviona i helikoptera. Neograničeni sistemi PVO, topovi, rakete i granate. Dovoljno radara i izviđačkih sredstava na svakom potrebnom mestu. Besprekorne komunikacije. Savršeno obučene posade. Komandanti koji nikada ne pogreše. Borci koji nikada ne kasne. Idealno vreme. Oprema koja se nikada ne kvari. Dovoljno novca i još desetine drugih faktora koji istovremeno moraju da funkcionišu.
Tek tada bi, kako se našalio, trebalo ukucati odgovarajuću šifru na tastaturi, uključiti “God mode” i automatsko nišanjenje, pa očekivati rezultat 100 od 100.
Iza šale stoji jednostavna vojna računica. Svaki sistem ima ograničen domet, broj raketa, vreme reakcije, sektor pokrivanja, posadu i tehničku pouzdanost. Dron može da leti nisko, promeni pravac, koristi teren, prođe između radarskih zona ili stigne u trenutku kada je određena posada već potrošila deo municije.
Najveći problem ipak nisu samo rakete
Tumanov je najkritičniji deo ostavio za kraj.
Prema njegovim rečima, najteže je postići da svi učesnici u sistemu prestanu da obmanjuju jedni druge, prikrivaju sopstvene propuste i prebacuju odgovornost na sledeći nivo komandovanja.
Tu ponovo koristi “Laos” kao očiglednu metaforu i ironično poručuje da u Rusiji takvih problema nema, nikada ih nije bilo i nikada ih neće biti.
“Ali to nije sigurno”, zaključio je.
Time njegovo objašnjenje prelazi sa čisto tehničkog problema na organizacioni. Protiv drona nije dovoljno imati radar, raketu i posadu. Potrebno je da informacija stigne na vreme, da lanac komandovanja reaguje, da sredstva budu na pravom mestu, da municija postoji i da se posle svakog propusta tačno utvrdi šta nije funkcionisalo. Upravo poslednjih nekoliko procenata efikasnosti postaju najskuplji i najteži deo svake protivvazdušne odbrane.
4 duboko modernizovania A-50U AWACS (IL-76) su na danonoćnom. dežurstvo a uskoro stiže i druga grupa od 4 A-50U.Vidjet ćemo koliko će Rusi uspjeti da ih ubace u upotrebu.
Ни једна ПВО на свијету не може бити 100 посто ефикасан !
Sa vremenom će i Ruska avijacija i PVO (kao i udari na objekte sklapanja i skladištenja,kao i dostavu dronova)postati sve efikasnija,uigranija i iskusnija u borbi protiv dronova i krstarećih raketa,tako da će i udari dalekometnim dronovima doći do svoje kulminacije a onda će efikasnost(kao i kod svakog novog oružja)početi da se smanjuje.Prioritet u zaštiti će imati vojne fabrike,infrastruktura i rafinerije a onda će se Ukri okrenuti još žešćim udarima po civilnim ciljevima(to im nije nikakav problem još od 2014).Kada se Izrael onoliko mučio da zaštiti tako malu teritoriju(sa djelomičnim uspjehom),mogu misliti koliko je to tek teško iznad ogromnog Ruskog prostranstva.Medjutim,ni sve ovo neće promjeniti konačan ishod sukoba.
Vreme ce pokazati. Za sada obe strane voma brzo i efikasno unapredjuju svoje sisteme i drze pat poziciju. Dokle ce ovako samo Putin zna, jer je on rat pokrenuo i on moze da ga zaustavi kada pozeli. Ono sto je sigurno je da na obe strane ginu ljudi zbog sujete jednog dede.
Zbog sujete jedne babe, ginekologa Usrulje.
A Putina traba samo da hvalite, da je neko drugi na njegovom mestu sad bi gorela i cela EU.
Znaš dobro da je pokrenut državnim prevratom 2014.kao projekat NATO-a i EU,iz pomoć domaće naci hunte i agresijom koju je onaj zlotvor Turčinov proglasio u Radi aprila 2014,na dio vlastitog naroda koje su proglasili teroristima i agresorima i onda počinje gradjanski rat(Rusi su se uključili da im sunarodnici ne bi doživjeli sudbinu Krajiških Srba).I nije pat pozicija niti na frontu,niti u vazduhu,a tvojim nacistima(možda si i fašista)i ovako nema spasa,ma koja cijena da bude.
Jedino je nas komsija u pravu kad napisa da jedino Putin moze zaustaviti SVO i bez sumnje on ce je zaustaviti tada i na tom mestu gde samo njemu bude odgovaralo.
Mislim da 2014 EU nije učestvovala, to je bio američki projekat.
Učestvovala je i ona.Sjećaš se kada je Ketrin Ešton dolazila u Kijev tokom Majdana da podnese izvještaj’o ‘represalijama režima’,kao i kada je delegacija ministara spoljnih poslova(Francuska,Njemačka i mislim poljska)u svojstvu delegacije EU,bila posrednik i garant sporazuma(naravno,nisu ništa uradili)izmedju Janukoviča i predstavnika pobunjene rulje(prevratnika)tokom februara 2014.E sada što su smetali onoj vještici Nulandovoj,je nešto drugo.